Ђакон Ненад Илић: Потребан нам је повратак Светог Саве

Ђакон Ненад Илић, писац, редитељ и драматург, за Српски Глас говори о припремама за снимање филма о Светом Сави, културној елити и националном идентитету.

03-NENAD-ILIC-2908-2014-21

– Актуелна је прича о филму „Отац“, који ће говорити о Светом Сави. Многи народи су већ направили филмове о својим великанима, док је ово први филм о Светом Сави. Зашто се толико чекало?

– Почећу анегдотом која најбоље говори о томе зашто је то тако. На једном међународном скупу о Светој Гори, представили смо пројекат нашег филма. У паузи пришли су нам неки Руси. Један од њих питао нас је: „Како је то могуће да ви Срби нисте до сада снимили филм о Светом Сави? Добро, видимо да сада имате проблема, нема ни пара. Али како је могуће да Тито није снимио филм о Светом Сави“? Мислим дубину нашег идентитетског проблема нико не може да разуме. Чак и Руси у Совјетском Савезу, у много тврђем комунизму од нашег, нису тако темељно заборавили свој идентитет. Снимани су филмови о царевима и светитељима. На пример: Александар Невски Ејзенштајна, па Андреј Рубљов Тарковског, снимљен шездесетих година у време Брежњева… Само ми Срби смо потиснули свој идентитет зарад идеала југословенског братства и јединства.

– Да је раније филм снимљен, са том тематиком, можда би се мањи број људи заинтересовао за још једну причу о највећем Србину. Овако, можда је ипак то нека виша промисао, односно, да ли мислите да се Свети Сава, баш сада, кроз филм, поново појављује у кључном и најбитнијем тренутку, када су вредности, за које се он залагао и које је он оставио, заборављене?

– Да је кључни тренутак – кључни је. Зато смо се сви ми из језгра покретача филма и упутили у све ово, без обзира што смо били свесни да са финансијама за тако озбиљан национални пројекат неће ићи лако. Ради се о борби за темељне вредности српског народа, оне које су у корену, али и оне које су путоказ за будућност. У праву сте да је питање на шта би то све личило да је снимано раније. Тек сад је сазрело време. Знамо шта и како треба да урадимо. Само да још буде снаге, финансијске и остале.

– Колико је присуство Светог Саве данас у Србији? Све чешће се говори о њему, изрази дивљења и поштовања постоје, али нико није кренуо његовим стопама.

– Филм је један од начина да Светог Саву вратимо у Србију. Он је сад можда на Светој Гори у Хиландару, као некад. Тада га је у Србију вратио његов отац Немања, а сад сви ми заједно морамо да се потрудимо. Светог Саву смо направили на гоблен или бајку. Уоквирили смо га и ставили међу успомене. Упорно молитвено обраћање али и тражење узора у ономе шта је он и како урадио, а урадио је много тога – то је оно што нам је потребно. Пре тога потребан нам је емотивни сусрет са Светим Савом. Уметност, филм омогућује такве сусрете. Зато смо се и одлучили за филм.

– Тренутно смо, као и често у историји, између Истока и Запада, односно стално се спомиње неко одбројавање када ћемо и на коју страну кренути. Потом, имамо причу о Небеској и земаљској Србији. Како ви на то посматрате?

– То је још једна важна тема. Немања – Симеон Мироточиви и Сава направили су темеље српске државе и цркве. То као да су прво вежбали подизањем Хиландара. Темељ Србије је заправо постављен ван њених граница. Сава и Немања направили су нераздвојив по вертикали спој земаљског и небеског, уградили га у „српски код“. Без једне или друге компоненте наш код не ради. Ми пропадамо. Пре двадесетак година власти, састављене од не претерано црквених људи, злоупотребљавале су идеју Небеске Србије, данас власти форсирају земаљску Србију а Небеској се изругују и покушавају да је гурну у историју. И једно и друго је пут ка пропасти, кад је наш народ у питању. Док буде било Срба и Србије нужан ће бити напор у одржању равнотеже земаљског и небеског. Слично је са проблемом хоризонтале Исток – Запад. Најбоље ствари смо направили кад смо и ту успевали да одржимо равнотежу. Данас, због ширења западне цивилизације, заправо америчке империје и њених сателита ка истоку Европе, већа је опасност да ће нас прогутати запад.

– Глас културне елите се не чује довољно, али се чини да се елита труди да је сви оставе на миру. Као да је одустала од борбе?

– У времену глобализације елита је и код нас, али и у свету постала издајничка. Па и културна елита. Угађа ономе ко ће да је издржава. Уместо да штити свој народ од наднационалне финансијске клике она гледа како да најбезболније преживи турбуленције које се у свету све више осећају. Понашање наслеђене елите саму је дисквалификује, тако да би се могло рећи да сад ни немамо праву елиту. Псеудоелиту тога имамо колико хоћете. Нико не би да служи него њему да служе. Оно што је најважније то је да као народ успоставимо поново иоле стабилан систем вредности и на њему нову елиту. Та елита иако сасвим савремена сигурно мора у духу бити ближа Светом Сави него естради. У духу Христове заповести „ко хоће међу вама да буде први…“ та елита мора да почне да се такмичи у служењу свом народу, а не онима који је тренутно најбоље плаћају. Културна елита засигурно мора бити креативни настављач традиције, оног највреднијег из наше историје.

– У једном интервјуу сте рекли да сте почетком деведесетих размишљали да одете као добровољац на ратиште или да се посветите цркви. Како је текло препознавање правог пута, односно шта је пресудило да одлучите?

– Јесте, рекао сам тако нешто. И тако је и било. Нисам могао више да поднесем сопствени егоцентризам и градску размаженост. Морао сам нешто да променим, да учиним нешто људски. Или да идем да се борим на страни угрожених сународника или да се бацим на личну и заједничку духовну обнову. Нисам више сигуран шта је пресудило. Моја, тада још увек само будућа жена, Анастасија, у то време сасвим млада, подржала би и један и други мој пут, па чак и да сам се у оквиру овог који сам изабрао замонашио. Пријатељи су ми препоручивали једно, друго, или највећи број – ни једно ни друго. Пошто сам ја опседнут вредностима и смислом свега чега се дохватам, у оквиру снажно пробуђеног националног осећања тражио сам у њему оно највредније. Православна вера је почела да светли као нешто највредније, заслепљујуће.

– Ми смо као народ у сталним искушењима. Где смо у историји погрешили па да у овом тренутку имамо проблем чак и са сопственим идентитетом и поред толико великана у историји који су нам оставили толико тога у наслеђе.

– Да, великих узора имамо. Али их недовољно поштујемо. Имамо као народ проблем са незахвалношћу као распрострањеном особином. Наш идентитет заснива се на великим, рекао бих и величанственим митовима. Морам да нагласим да мит не значи ништа лоше ни лажно, такав однос према миту само је резултат дистанцираности индивидуалистичких интелектуалаца којима се заједништво гади. Митови су потребни заједницама, народима. Светосавски мит Народа Божијег насталог у споју земаљског и небеског, у корену је Косовског мита као најјачег по свом деловању у нашој историји. Заборављање светосавског корена довело је до лошег тумачења Косовског мита, до манипулације и искривљења. Уместо да повратком Светом Сави обновимо тај мит, који је био и остао пресудан за наш идентитет, ми смо га дали у руке безбожним владарима. Злоупотреба је довела дотле да смо се уморили и сад смо спремни да потпуно одбацимо оно што је наша идентитетска основа и тако и нестанемо. Велика је несрећа што врх власти у Србији сад већ отворено говори о неопходној промени (читај губитку) идентитета Српског народа. Зато нам је под хитно потребан повратак Светог Саве. Само он нам може показати путоказ за будућност.

Ми смо народ границе

– Да ли се та стална наметнута потреба да се делимо на оне за Запад и оне за Исток, пресликала и у наш идентитет, па смо жртве дељења на четнике и партизане, „карађорђевићевце“ и „обреновићевце“, па чак и на „мање“ и „веће“ патриоте, који су у сталном сукобу?

– Ми смо народ границе. Преко нас иде велика граница Западне и Источне цивилизације. Опасност поделе на оне са једне и на оне са друге границе, како год ту границу поставили, увек је у Србији велика. Као народ границе ми имамо два велика симбола који структуришу нашу политику. То су мост и бедем. Мост је симбол повезивања, бедем раздвајања. Као што је Свети Сава велики симбол повезивања, човек-мост, тако су Свети кнез Лазар и његови видовдански ратници симбол бедема. Историја нас је чешће доводила у ратну ситуацију – да будемо бедем. Бити мост много је лепше и продуктивније. На бедему се само гине. Много смо пострадали и умањили се. У годинама ратовања. Али шта нам је ту нам је. У мирнодопско време, ако нас нико не угрожава морамо да угрожавамо једни друге. То је ваљда да проверимо да ли смо још живи.

Морамо да вратимо наду да су промене могуће

– Тренутно смо као народ, али и као држава у великој кризи, како економској, тако и духовној и културној. На који начин да решимо духовну и културну кризу? Можемо ли као појединци, или мале групе, без политичке снаге, да утичемо на промену у систему, бар када је култура у питању?

– Е, ту сте ме баш нашли. То питање и мени не да мира. Криза је све теже подношљива а њени резултати су понижавајући. Не могу да пристанем на непрекидно јадање и мирење с тим да се ништа не може променити. Без обзира колико су нам мале шансе на успех, мој циљ је да се нађем у једном броју људи који ће једни друге препознати као искрене борце, ентузијасте, довољно луде – назовите то како хоћете. Промена која нам је прво потребна настаће у нашим умовима и срцима. Морамо прво да вратимо наду да су промене могуће. Култура је област у којој се то прво испробава, ври, дешава… Чувен је цитат антрополога Маргарет Мид „Никада не сумњај да мала група промишљених, посвећених људи може променити свет. У историји је увек било само то довољно“. Додао бих само – тако је и дванаест неписмених рибара из Галилеје променило свет, или макар започело велику промену света. А ми треба само да променимо малу Србију, то јест дванаест-тринаест милиона Срба колико их има у целом свету. Није немогуће.

Разговарао: Славиша Павловић

(Српски глас – Аустралија, 22. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4cY



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар