После више од пет месеци прекинут штрајк у просвети

Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС) прекинула штрајк

Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС) прекинула је штрајк који је у основним и средњим школама почео још 17. новембра прошле године. Други репрезентативни синдикат који је такође био у штрајку – Синдикат радника у просвети Србије (СРПС), сутра ће на седници председништва одлучити да ли ће донети исту одлуку. С обзиром на то да је Унија ипак највећи синдикат, врло је вероватно да ће обустава штрајка бити потпуна.

skola-deca

Како је за наш лист рекла Јасна Јанковић, портпарол УСПРС, штрајк није прекинут већ „угушен због одузимања од зарада наставницима који су били у штрајку”.

Оваквој одлуци Уније, претходила је заједничка седница главних одбора два синдиката, на којој је говорио министар просвете др Срђан Вербић.

– Тек данас, пет месеци од почетка штрајка, усменим путем, добили смо чврсте гаранције о посвећености Владе нашим захтевима кроз реализацију досадашњих договора. Министар просвете, науке и технолошког развоја др Срђан Вербић, говорио је данас о неопходности увођења платних разреда, што би трајно поправило наше зараде, сматрајући то приоритетом у раду свог министарства. Пратићемо одлуке Владе и бити партнери у доношењу важног Закона, који се тиче платних група и разреда у јавном сектору и договарати износ награда и помоћи запосленима у образовању – саопштила је Унија у поподневним часовима.

Нешто другачији став имао је потпредседник СРПС Миодраг Сокић, који је након седнице рекао да замера Вербићу што није одговорио на питање зашто је прекршено обећање дато прошле седмице да неће бити обуставе зараде за просветаре који штрајкују.

Ово је, подсетимо, био најдужи штрајк просветних радника у историји српске просвете, по речима самих синдикалиста, који је довео у питање школску годину, као и одржавање матурских испита. Наставници су држали часове од 30 минута, а два пута су потпуно обуставили наставу, што није било по закону. Половином фебруара, два од четири синдиката изашла су из штрајка.

Остаје да се види како ће наредних дана бити надокнађени пропуштени часови и да ли ће матуранти стићи на време да се припреме за полагање завршних испита.

У штрајку је према подацима синдиката било око 1.000 школа или 75 одсто запослених у просвети, што је Министарство просвете демантовало.

С. Г.

(Политика, 22. 4. 2015)

Синдикат радника просветних радника Србиjе (СРПС) припрема се за окончање штраjка

БEOГРAД – Синдикат радника просветних радника Србиjе (СРПС) припрема се за окончање штраjка, али тек пошто потпише Посебан колективни уговор са Mинистарством просвете.

Oбећања министра просвете Срђана Вербића, саопштена на jучерашњем састанку, у присуству 46 руководилаца два синдиката, СРПС схвата као jавно формулисану и изречену обавезу Mинистарства просвете да ће у решавању проблема рационализациjе, побољшања материjалног положаjа, изради платних разреда, изради измена ЗOСOВ-а, реорганизациjе школских управа и разговора са премиjером, учествовати и синдикати.

Mеђутим, како се наводи у саопштењу СРПС-а, таj синдикат jе министру замерио да његова обећања одудараjу од његових мера притисака и репресиjе према синдикатима у штраjку и то у виду одбиjање од плате, да би се утицало на исход и окончање штраjка, чиме jе министар угрозио и права и материjални положаj професора у штраjку.

У складу с тим чињеницама, СРПС jе одлучио да са Mинистарством просвете потпише Споразум о мирном решавању спорних питања и Посебан колективни уговор за основне и средње школе и домове ученика, чиме ће престати важност одлуке СРПС о штраjку.

СРПС ће пратити све што jе министар просвете обећао и, ако обећања министра не буду поштована и испуњавана, синдикат ће у септембру, октобру и новембру приступити организациjи протестних скупова и, у краjњем случаjу, у децембру поново ступити у штраjк с неизвесним завршетком првог полугодишта, пише у саопштењу СРПС.

(Танјуг, 23. 4. 2015)

Љубинка Боба Недић: Ућорсокачени штрајк

Кад уђеш у слепу улицу и видиш да не може даље, окренеш се, вратиш на главни пут, па на следећој раскрсници бираш неко ново скретање.

Мислим да је време да штрајкачи у просвети ураде баш то.

prosveta-strajk

Међу онима који су чланови синдиката који не штрајкују од фебруара, има много разочараних. Међу овима који штрајкују и даље има бесних, уплашених, несигурних, оних који се двоуме, али и разочараних. Има и оних који су били ватрени штрајкачи док се само одлазило раније кући. Чим је требало поднети неку жртву у борби за остварење циљева, постали су најгласнији критизери и пљувачи, или тихо прекинули штрајк и отишли негде да ћуте. Ни на једне, ни на друге поштен човек не може да се ослони. И не треба.

Чињеница је да Министарство тренутно поступа паметније од нас. Истина боли, али је таква. Чињеница је и да су синдикати правили бројне пропусте, почев од формулације захтева, преко слабог информисања чланства, недовољног броја акција, штурих и окаснелих упутстава… Тек је неоспорна чињеница да уситњеност синдиката нигде није донела никакво добро. То знамо ми, али то знају и они с друге стране преговарачког стола.

Успут, о чему оно беше преговарамо? О надокнади часова да би нам вратили оно што је одбијено од плате? О седам и по хиљада динара помоћи? О евентуалној помоћи у износу ДО висине плате, ако буде и када буде?

И два синдиката која су још увек у осипајућем штрајку почињу са неким међусобним превирањима. Није бара мала, али крокодила има превише. Факат!

И шта сада да ради један просечан штрајкач који је пристао на све притиске, поднео их и незадовољан је начином на који се ствари одвијају? Пристаје да му новчаник буде лакши за неколико хиљада динара (ујудурма око начина обрачунавања је тек скандалозна!) и стално поставља питање шта даље. Он хоће даље, али пита шта треба да ради. Њему је преко главе понижавања, повлачења, завлачења, и спреман је да поднесе све последице своје борбе, али не зна за шта се тренутно бори, колико има истомишљеника и који су наредни кораци. Синдикати су већ пословично штури у саопштењима и упутствима, а може се чути да и унутар истог синдиката информације баш и не морају да се деле међу најблискијим сарадницима. Зато је тренутно најтеже том „обичном“ штрајкачу, који је прешао преко имагинарне ивице, одлучио да поднесе све што треба и не треба, и да не одустане. Тешко му је јер не зна с ким се бори. Велика је неправда учињена свакоме ко је због свог људског достојанства рекао „Узмите! Дајте овима у правосуђу! Попијте пиће на наш рачун!“, без обзира на данашње стање на рачуну и у фрижидеру.

Негде на почетку штрајка написала сам текст у коме сам предложила синдикалцима да ковертирају оставке унапред. Изгледа да је свака функција слатка и да је мање битно да ли је фотеља министарска или синдикална. Обе се бране по сваку цену и то је поражавајуће. Рече неко да кад би избори ишта мењали, политичари би их већ до сада укинули. Па опет, не знаш док не пробаш. Преиспитајмо сви ко у нашим школама води синдикат, ко га води на општинском или окружном нивоу. Уз неколицину спорадичних случајева, свих осталих малих и великих председника се безмало стидим. Срамота ме је кад видим ко говори у моје име. Верујем да нисам усамљена у таквом утиску.

Прошло је време набавке јабука и кромпира, и организвања радничких спортских игара (а чујем да ни ове године нису изостале). Прошло је време искомплексираних синдикалаца који никада нису успели да добаце до неке важније улоге у животу, па на синдикалним састанцима сатима уживају у боји свог гласа, док прежвакавају исте приче по стоти пут, по могућству уз ракијицу или вињак. Прошло је време синдикалаца које не зарезују ни запослени, ни директори. Свако време тражи људе по својој мери. А ово је време страшно не само по наше џепове, већ по будућност просвете уопште. Српско образовање је већ неко време под најездом скакаваца који су само прошли поред школе.

Не знам како ви гледате на тај проблем, али мене изједа колико и празан џеп. Празан џеп ме изједа због мог детета, а уништавање српског образовања због деце коју ће моје дете једном имати.

Није да не разумем оне који ћуте. Разумем их, али их не оправдавам. Ја не ћутим. Понекад и претерано лармам. И питам себе шта ће ми то у животу. Све чешће то себе питам, нарочито гледајући неке којима лактови служе за напредовање. Мени лактови служе да на њих проговорим, ако другачије не могу. Лакат дефект! Тешка болест. Међутим, мислим да ово није време у коме смемо повлађивати свом личном комформизму, али ни конформизму. Не можемо ни онако како је нама најудобније, али ни онако како већина каже. Утабане стазе и страх од другачијег мишљења су за нека мирнија времена. Сада је време да бранимо ово мало здравог разума што је остало и у друштву и у просвети. Годинама трпимо и послушно реализујемо све глупости које нам се намећу и за које знамо из праксе да уништавају образовање. Зар није време да помислимо на срамоту која ће баш нас пратити, јер смо ћутањем постали саучесници у уништавању српске просвете?

И сад, какве то везе има са ћорсокаком са почетка текста?

Написах – кад си у ћорсокаку, врати се назад, нађи главни пут и на следећој раскрсници одабери исправно скретање.

Моје је мишљење да ову срамоту од штрајка треба прекинути, признати неспособност, неодговорност, колебљивост, несолидарност и све остале слабости које смо показали. До краја школске године треба променити председнике синдиката у школама који су ћутали, лагали, шуровали с директором, прикривали информације, давали полуинформације, или који једноставно нису дорасли тренутку својим личним ауторитетом који би у штрајку морали да имају. Понављам, ово није време јабука, кромпира и свињских полутки.

Затим треба променити већину општинских, а вероватно и окружних председника (координатора, или како се већ зову), и то нарочито оне који су се заседели у тим фотељама па им се усладило, колико год кукали због напорног рада. Ето прилике да мало одморе.

Не гајим илузију да ће се створити један јединствени синдикат јак као стена, али некада је довољно променити главне играче и доћи до квалитетнијих решења и међусобног приближавања разних синдиката.

Треба разговарати са родитељима, тражити састанке синдиката и савета родитеља. Треба направити озбиљну листу трендова који образовање воде у пропаст. То треба да буде основ при формулацији следећих штрајкачких захтева.

А онда, уз подршку родитеља, средином августа најавити штрајк, овога пута без скраћења часова. Не предавати ни један једини папир и не радити ништа осим држања редовних часова. Тада ће и родитељи имати више разумевања за нас.

Не знам зашто, али чини ми се да би Београд био пун на неком заједничком протесту наставника, родитеља и бар пунолетних ђака (могу и они други ако их родитељи поведу), на коме бисмо сви заједно бранили право наше земље да има квалитетно образовање, без обзира на жеље безобзирних, неписмених плагијатора који нам воде државу.

Право да вам кажем, мени оних 10% више и не значи много. Као што видите, живимо и без 20, 30 одсто од плате. Много ми више значи да радим у нормалним условима и да се не стидим свог посла. Међутим, како у нормалне услове спада и нормална плата, предлажем да следећи пут тражимо повећање од бар 30%, али и проветравање просветних редова и избацивање свих оних који су без квалификација, на мала врата ушли у систем и својом нестручношћу и нерадом бацају љагу на све нас.

Објављено уз дозволу аутора блога Клотфркет.

(Клотфркет, 21. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4d9



Categories: Вести над вестима

2 replies

  1. Прибојавам се да ће се моје злослутње остварити. Нажалост, у Србији је најлакше бити прица злослутница 🙁

Оставите коментар