Драган Илић: Поводом изјаве папе Франциска о турском геноциду над Јерменима

Папа Франциско оценио да је Турска извршила геноцид над Јерменима

Папа Франциско је данас, поводом обележавања стоте годишњице покоља Јермена у Османском царству, говорећи о том догађају употребио реч „геноцид”, што би, према оцени страних медија, могло озбиљно да наруши дипломатске односе Ватикана и Турске.

papa-490

„Током прошлог века, људска раса је доживела три огромне трагедије без преседана. Прва, коју већина сматра ‘првим геноцидом 20. века’, погодила је јерменски народ”, рекао је папа током мисе у базилици Светог Петра, цитирајући саопштење из 2000, које су потписали папа Јован Павле Други и јерменски патријарх.

Друга два геноцида у прошлом веку су починили „нацистички и стаљинистички режими” навео је папа, додајући: „У новије време су такође забележени масакри попут оних у Камбоџи, Руанди, Бурундију и Босни. Чини се да људски род није способан да стане на крај проливању крви невиних људи”.

Поглавар католичке цркве је био изложен притиску да уочи стогодишњице масакра над Јерменима, која ће бити обележена 24. априла, јавно употреби реч „геноцид” за покољ Јермена у Османском царству, упркос ризику да тиме наљути Турску, важног савезника у борби против радикалног ислама.

Многи историчари сматрају смрт више од милиона Јермена у Османском царству „првим геноцидом 20. Века”, али званична Анкара одлучно негира те оптужбе.

Јермени тврде да је чак 1,5 милиона припадника тог народа убијено између 1915. и 1917. године, током распада Отоманског царства, и дуго су радили на томе да међународна заједница тај масакр назове геноцидом.

Турска одбацује оптужбе за тај злочин и тврди да је у грађанском сукобу, кад су се Јермени побунили против Отоманског царства и стали на страну руских трупа, погинуло између 300.000 и 500.000 Јермена и исто толико Турака.

(Танјуг/Факти, 12. 4. 2015)

Драган Илић: Поводом изјаве папе Франциска о турском геноциду над Јерменима

Обично изјаве изречене од неке личности оваквог формата изазивају велике потресе на светској политичкој сцени, међутим светски медији су то пропратили као неку свакодневну информацију уз веома уздржане коментаре, чисто преносећи вест како из Ватикана, тако и реакције Турске. Ништа бомбастично, нема интервјуа и анализа „врсних“ аналитичара и политичара. Као да сви са пажњом и „тиховањем“ очекују развој догађаја са несагледивим последицама. Покушаћу да изнесем своје виђење, вероватно оптмистичко – иако постоји велика вероватноћа да је стање сасвим супротно, што никако не би ваљало по глобалну ситуацију у овој ери заоштравања сукоба између истока и запада.

У бити, а сагледавајући глобалну геополитичку и економску ситуацију, нешто слично се могло и очекивати. Можда не овако директно и наизглед уперено против Турске али свакако је морало доћи до неких померања на политичкој сцени.

Где је „квака“?

Овог пута, бар по мом виђењу, није умешана само и једино политика великих сила, већ и сама хришћанска црква на себи својствен начин као и увек кроз историју цркве.

Тек сада се примећује колико је актера умешано у целу ову причу, како су повезани невидљивим нитима један са другим и ко би могли бити главни глумци у овој представи, а ко епизодисти.

Путинова посета Ватикану, састанак са папом Франциском уз веома „срдачан“ разговор изазвала је контроверзе у делу балканског православног света, у главном са негативном конотацијом у односу на ситуацију. Очекивало се у најмању руку пристојно „хватање за гушу“, а не заједничка молитва и размена светих икона.

putin-papa

Сада видимо да, уместо једног, имамо три врхунска играча на веома добрим позицијама док четврти бар за сада мудро ћути као резерва. Сви остали су или публика или ситна боранија која је укључена у игру тек колико да се смире страсти и локални интереси.

Свима нам је познат план „Турски ток“ после „одустајања“ Бугарске од Јужног тока. Чисто сумњам да је Бугарска дефинитивно одустала, па су ето, силом прилика Руси направили дил са Турцима. Пре бих рекао да је то мазање очију прозападним Европљанима, а да је Бугарска „златна резерва“ која ће се укључити у игру када то буде затребало. Економска и војна сила као што је Русија сигурно не би тек тако и без консеквенци одустала од Бугарске, после онолике гомиле новца који су уложили у Јужни ток, а још мање да нису имали одавно спремљене планове у договору са Турском.

Турској је веома јасно већ годинама да немају никакве шансе за улазак у ЕУ и да се свака прича око тога своди на пуста обећања када Грчка може да блокира приступ Турској, што је такође одавно познато. Као регионална сила има афинитета ка експанзији, али је то веома тешко ка европском континенту. Унутрашњи политички сукоби, сукоби са врхом војске, локални ратови који се воде на границама са Турском и јерменско питање, не стављају Турску у завидан и респектабилан однос са било којим партнером.

Најболнија тачка у целој причи јесте јерменско питање које се вуче нерешено 150 година. Анимозитет две нације можемо поредити са питањем Србије и Хрватске. Унутрашњи сукоби са јерменском популацијом и чврст став Јерменије по питању турског геноцида над Јеменима јесте болна тачка за сваки озбиљан приступ било каквом разговору са Турском.

Јерменска црква (и држава) и ако монофизитска, јесте прва хришћанска црква, основана директно од Светих Апостола Бартоломеја и Тадеја са пуним називом „Једна света васељенска апостолска православна јерменска црква“ није занемарљива у хришћанском свету. Још је мање занемарљив њен геостратешки положај.

Узимајући све то у обзир може бити веома велика кочница у односима Русије и Турске, посебно када је у питању „Турски ток“.

Како видимо, јерменско питање је решио папа својом изјавом о турском геноциду над Јерменима. Верујем да то није само његова одлука, већ да су директни учесници Русија, Турска и Јерменија заједно.

blic-davotoglu

Овим поступком, папа је доказао свима – и поред назови великих скандала у РКЦ – да се са црквом не збија шала и ко је помислио да је РКЦ без икакве или ослабљене моћи дебело се преварио, што свакако иде у прилог самој цркви и враћању верника под окриље мајке цркве. Са друге стране, Јермени су сретни и задовољни и сада немају разлога да дижу оружане „буне“ по Турској, већ ће морати да уђу у политичке токове Турске и да политичким путем траже већа људска права. Свакако да ће им Турска са великим задовољством дати неке бенефиције, јер им ипак треба залеђина ка истоку.

Нормално је, да се сада Турска гласно буни и протестује, пуца из свих политичких оруђа. Било би неозбиљно очекивати да прећути тако нешто после 150 година негирања. Повлачење дипломатских представника из Ватикана, осуде папиних речи, протести, то је само прича за турски лаос. Сасвим је сигурно да ће после овога, све да се врати у нормалу, јер никоме нормалном не пада на памет да „подгрева вечеру за доручак“. А Турци јесу и те како нормални. Виде они своју корист веома добро. Прво, решено јерменско питање и чување залеђине. Друго, могуће проширење Турске на део ирачке територије. Треће, без тензија се може приступити градњи турског тока. Четврто, ојачаће као сила и према Европи и још битније, покушаће да преузме примат у исламском свету на југу, који сада држи Сауди Арабија са својим сателитима уз помоћ САД. Може постати пристојан партнер Ирану преко заједничких улагања уз посредовање Русије.

А са верског аспекта, познато је да су Турци „отели“ калифат Арапима и на памет им не пада да га врате. Што ствара раскол у самом арапском свету, а Турској иде на корист. Јордан, Сирија и евентуално Израел, мораће на све да благонаклоно гледају, јер очекују да и они захвате бар кашичицом мед из руске теглице, а и решиће се проблем са ИСИЛ-ом у неком догледном времену.

Осим тога, Турска је веома позната по Ататурковој заоставштини и што се тиче војске и вере и писма. Ту нема много мудровања. Турска армија је веома јака, а официрски кадар школован и политички образован. Неколико генерала у апсани нису уздрмали војску како се мислило на западу. Њихова војска не дозвољава манипулације као српска. Они то очас реше неким војним ударом, ако политичари претерају. Ататурк их је подобрано средио и завео ред и у држави и у војсци и у вери. Зна се тамо веома добро ко носи звонце, ко воду, а ко блеји.

Трећи аспект у причи је и смиривање Грчке, која је у љубави са Турском колико ми и Хрвати. Сада Грци могу да буду мало злобни и трљају руке. Прво због руског гаса, а друго због изјаве папе. И Грци не миришу Ватикан и ако су далеко блажи него ми када је на тапету критика Ватикана.

Трећи грчки адут представља унутрашње црквено питање и то веома болно: зилоти у грчкој цркви и одбијање сваког разговора о екуменизму. Сад могу да се „разрачунају“ са зилотима веома елегантно, не само политичким адутима, већ и мало грубље, а познајући Грке, неће бити ни мало љубезни према опонентима са зилотске стране. Ако иоле грчки лаос посумња било шта, одмах могу да се позову на папу и „стао је Турцима на жуљ“. Довољно да свегрчка популација узвикне БРАВО!

Са становишта Русије, бизнис може само а трља руке. Политички, добијају већи геостратешки утицај, елиминишу НАТО претњу из Турске и Грчке, добијају слободан пролаз кроз Босфор и Дарданеле у Медитеран. Бугарска и Румунија престају да буду НАТО опасност по Русију. Ипак, обе те земље су православне, а Бугарска и „словенска душа“. Природна граница између западноевропског НАТО и истока. Верујем да ће и Мађарска да ћути јер има дебеле бенефиције. А што се тиче нас, бораније, Србије и Хрватске, то ће се лако решити. Хрватима је довољно да папа Франциско предузме мере које им је обећао, а знамо да папа увек испуни обећање дато деци, а нама ће једноставно да заврну м*** три круга, као и обично, јер ми никако да се призовемо памети.

vn-2142015

Верујем да ће у склопу свих дешавања папа обићи Јасеновац и пренети Хрватској „неопходну“ промену локалне историје, уз очинско упозорење да не таласају превише или ће неко да броји пингвине на Огњеној Земљи (нису моје речи, већ папе Франциска у неформалној изјави од прошле године). У осталом, рад папе Франциска се види и у промени већег броја радикалних бискупа католичке цркве у Хрватској, током прошле и ове године и умањењу Божанићеве десничарске оријентације у клиру. Такође знамо да папски нунциј у Хрватској није ни мало наклоњен Каптолу јер им је прошле године „напаковао“ државну финансијску контролу те су морали грдне паре да дају у државни буџет, што се самој цркви у Хрватској ни мало не допада. А којој се цркви и допада да јој отимају паре?

Из тог разлога, неразумно је очекивати да ће папа да тражи „опрост“ од Срба поводом Јасеновца. То му верујем и не пада на памет, јер нити је он започео кланицу нити је завршио. А још мање га интересују наши локални сукоби. Уосталом и да тражи и изјави тако нешто, српски локалпатриоти и ревнитељи би одмах ударили по познатој причи да је папа лицемер, не треба јеретику веровати, то је опет нека подметачина масонско-јудејско-католичко-фашистичко-илуминатско-језуизског Ваткана.

Што се тиче СПЦ, ту је прича већ позната. Да се Срби сложе, нема шансе. Српска слога је равна хрватској државности. Нула. Али опет, сви морају да се повинују „како тата каже“, а тата је РПЦ. За оно што очита руска црква, овде се каже Амин. Као на светој литургији „одговор народа“. Онај чита, а ми аминујемо.

Последњи аспект приче је сама РПЦ, којој се указала дивна прилика – а није тајна да то желе поодавно – за јачање свог утицаја или стицање примата међу православним црквама. Свакако да су и те како о томе водили тешке и озбиљне преговоре и са руском Владом и са Ватиканом, а верујем и са турским државним врхом.

Руској политичкој сцени то одговара и ту се прича завршава. Што се тиче Ватикана, верујем да и њима одговара „Источни Рим“. И овако васељенског патријаха, највећег међу једнакима, нико не зарезује ни за суву шљиву. Скандал око последње „смене“ патријарха само је продубио анимозитете. Његов утицај на збивања у православним црквама је никакав. То што се великодостојници међусобно рукољубе, не значи и да се подносе. Позната је православна хришћанска толеранција. Блаженим погледом те гледам, док ти подмећем ногу или те игноришем у потпуности.

У сталом, Ватикан је имао свету инквизицију која је решавала проблеме. Мало радикално, али решавала. У православном свету није било (не толико) радикалних захвата, али су зато мајстори у психолошком малтретирању. Прво тотално игнорисање и онемогућавање било какве комуникације, а затим све остало. Звучи познато и данас, зар не?

Турски закони онемогућавају избор васељенског патријарха који није рођен у Турској, али уз Божију (Путинову и финансијску) помоћ и такав закон се може изменити. Што се тиче канонских препрека и то је решиво. Ми ћемо одмах аминовати, Бугари грешни немају куд, па ће и они, а Грцима је довољно да се „напомене“ да ли више воле Турчина или да и они МОЖДА једног дана заседну на васељенски трон. Јесте да је обећање понекад радовање, али никад се не зна. Сви остали ће се сложити и без превеликог посла. Њих и онако нико и ништа не пита, а имају своје слабости које су увек добро дошле када је у питању православно убеђивање.

Дакле имамо консензус за Источни Рим и евентуалног руског васељенског патријарха у некој будућности.

Та прича одговара и Ватикану јер озбиљне екуменске (не екуменистичке) разговоре могу да воде са једном особом, а не да свако мало имају по неког патријарха са различитим мишљењем. Уосталом папа не одлучује све сам, већ има оних 120 кардинала и конференцију. Ни тамо није уобичајено да се папа прегласава са кардиналима и ако има далеко већу моћ. То су само неосноване приче које ми волимо да чујемо.

Ово може бити веома озбиљан ударац Англосаксонској политици (масонерији) и финансијској олигархији (Билдерберг групација, трилатерала, ММФ). Немачка вероватно очекује да трља руке чиста од свега, док БРИК заузима финансијски примат у глобалној економији, а Бразил и цела Латинска и Средња Америка су изразито римокатоличке земље. Пољска и балтичка ситнурија могу само да галаме и праве буку, али ако устреба, лако их могу смирити Немачка са једне, а Русија са друге стране. Неће им било први пут. Нама остаје да пратимо ситуацију и прогнозирамо на кладионицама надајући се профиту.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4a4

Advertisements


Категорије:Васељенско стање

2 replies

  1. „А још мање га интересују наши локални сукоби“. Да ли се овде случајно поткрала грешка? Тачније две грешке. Кад боље размислим можда чак и три. Нисам имао намеру да будем цепидлака, посебно што је аутор поморац који очигледно (Богу хвала) има широко поље интересовања. Нисам ипак могао да прећутим, савест ми није дозволила. Дакле, сукоб није локалан, друга грешка је у речи наши која је повезана са грешком (која се верујем и папи не би допала) да га не интересују дешавања у интересним сферама државе на чијем је челу.
    Сам текст је занимљиво виђење (не могу га назвати другачије него виђење) и не бих полемисао око неких ставова, пре свега зато што ми недостају многи конкретни подаци да поткрепе здраворазумски и логички заснован поглед на проблематику.

    Свиђа ми се

  2. Естаблишмент Сједињених Америчких Држава којег оличавају реакционарне, субверзивне, окултне и идолатриске организације тз. “великих изабраника” и данас игнорише геноцид над милионским јерменским жртвама, који се догодио у Анадолији у току 1915. године, јер им Турци служе као брана руском продору према њиховом поседима у Средоземном Мору. О јерменском геноциду сведочи и сам Талаат, Турски министр Унутрашњих послова, који у једном извештају из 1915. године, дословно каже: “Ми смо већ протерали три четвртине Јермена. Ниједан није остао у Битлис-у, Ван-у и Ерцерум-у…” – “We have already disposed of three quarters of the Armenians. There are none at all left in Bitlis, Van, and Erzeroum…” (Види: Henry Morgenthau, Ambassador Morgenthau’s story, Publisshed 1918 by Doubleday, Page, & Co.).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s