Данко Страхинић: Сто година после геноцида над Јерменима у Турској

ss-face-240Овим чланком, љубазно уступљеним из Васкршњег броја „Православља – новина Српске Патријаршије“, придружујемо се обележавању стоте годишњице почетка геноцида над Јерменима и подржавамо иницијативу поднету Народној скупштини Републике Српске да се донесе Декларација о овом геноциду.

А. Ж.

Данко Страхинић: Положај Јермена у савременој Турској

„Пропаст“ (јерм. агхет) је реч којом Јермени описују догађаје у Турској између 1915–1923. године. Сам израз за Јермене осликава много дубље размере њиховог страдања него формулација кроз појам геноцид, који Турска упорно пориче. Сто година од почетка стравичних злочина преостали малобројни припадници јерменске заједнице који живе у Турској не налазе се у завидном положају. Процењује се да у Турској има око 65.000 јерменских православних (апостолских) хришћана, као и мањи број римокатолика, протестаната, као и муслимана и атеиста.

На гробу птица (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

На гробу птица (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

Иако би се из чињенице да турске власти, уз Грчку Православну Цркву (Васељенска Патријаршија) и Јеврејску заједницу, Јерменску апостолску цркву признају као заштићену по Лозанском мировном споразуму из 1923. године могло претпоставити да је њихов положај бољи, то ипак није у стварности тако. Њима није признат независан правни статус као верским заједницама, њих закон не препознаје, нити препознаје њихове вође као правна лица. Ова ограничења, као и стално мешање у унутрашња питања ових заједница, негирање права да школују свештенство, да имају верско образовање и поседују богослужбена места, те спутавање рада других установа, угрожавају сам опстанак јерменске заједнице. Додатни проблем је и то што се појединци свакодневно суочавају са изазовима и претњама не само њиховом идентитету, већ и животу. Док неке од ових невоља произилазе из законских ограничења, друге потичу из праксе и понашања на које се наилази на државном или друштвеном нивоу.

Питање имовине

Једно од горућих питања за опстанак Јермена је одузета имовина, коју су турске власти од оснивања републике отуђиле (школе, болнице, сиротишта, предузећа, као и гробља). Јерменска заједница има право на управљање имовином путем задужбина, али оне због правних ограничења не могу да подржавају активности заједнице у целој Турској. Уз то оне нису самосталне већ под управом Вакифлара (Генералног директората за задужбине). Иако је изменама закона дозвољено да заједнице могу да поднесу захтев за повратак конфисковане имовине под државном контролом, не постоји механизам да се задужбине пријаве за повратак имовине која је продата трећим лицима, као ни за надокнаду имовине коју није могуће повратити. Од ступања на снагу ових измена закона Вакифлару је поднето око 1.500 захтева за повраћај имовине, док је враћена имовина сразмерно мала у односу на ону која је одузимана деценијама, а сама могућност да заједницама поново буде одузето земљиште уноси несигурност.

Даље, раст броја верника у Цариграду учинио је да постојеће богомоље нису довољне за њихове потребе, па је последњих неколико година покренуто и питање коришћења старих верских објеката. Јермени су тако у присуству неколико хиљада верника вршили службе у хиљаду година старој Цркви Акдамар на језеру Ван, али под полицијском заштитом. У контексту ових догађаја одређени број криптојермена почео је да користи своја првобитна имена и јавно исповеда хришћанство. Такође је поново у октобру 2011. освештана јерменска Црква Светог Гирагоса у Дикранакерту (Дијарбакир), за чију обнову је општина дала трећину новца, док су у случају осталих обновљених богомоља радови углавном финансирани кроз доприносе заједница, прилоге и из неких европских фондова, али не и уз буџетску подршку. Ипак, треба напоменути да и поред ових појединачних помака, власти још увек контролишу приступ објектима и њихову употребу.

Самоуправа верских заједница и питање школовања

Друго важно питање тиче се унутрашње управе самом заједницом. Непостојање јасно одређених процедура за избор верских вођа немуслиманских заједница нарочито је дошло до изражаја у новије време по питању замене садашњег веома болесног патријарха Јерменске апостолске цркве Мезропа II Мутафјана. Одбијање власти да подрже избор за новог патријарха и наметање новина (именовање патријарховог генералног викара), довело је, уз друге већ постојеће проблеме, до свеопште кризе унутар заједнице. Иначе, турске власти не признају титулу „јерменски патријарх Константинопоља“ коју Јерменска апостолска црква користи за свог верског вођу.

Опстанак јерменске заједнице умногоме је угрожен због немогућности школовања свештенства и забраном свештенослужења лицима која нису турски држављани, а школовали су се ван Турске. Тако Јерменска апостолска црква, због непостојања богословске школе у земљи, има само 26 свештеника. Ова заједница је своје свештенство некада школовала у Богословији Светог крста у Тибреванку, све до 1967. године, када је затворена под изговором да нема довољан број ученика за ваљан рад. Због овога је јерменски патријарх 2008. године дао предлог да се отвори одсек за образовање свештенства у оквиру универзитета, на који уопште није ни одговорено.

Севанаванк (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

Севанаванк (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

Додатна потешкоћа у области образовања за Јермене је немогућност да образују свој подмладак у складу са својим верским убеђењима и на свом језику, као и искривљено представљање њиховог наслеђа у школским уџбеницима. Упркос неким променама, и даље постоје прописи који отежавају да се деца упишу у јерменске школе, што постепено води ка њиховом гашењу. Друга врста проблема је она са којом се суочавају деца (око 12.000) јерменских радника који привремено бораве у Турској. Њима није било дозвољено да похађају мањинске школе, али је након залагања Министарства образовања септембра 2011. године једном броју деце то ипак омогућено.

Друштвена клима и положај верских мањина

Чињеница да је турска влада начинила известан помак у питањима имовине и образовања није значајно утицала на систематске уставне и законске промене које би спречиле угрожавање права и слобода припадника јерменске заједнице суочених са друштвеном дискриминацијом, а повремено и са насиљем. Упркос каквим-таквим напорима власти да им се промени положај, у медијима су често присутни стереотипни извештаји о хришћанима, који по правилу претходе трагичним догађајима, а слично се изражавају и представници власти. Најпознатији пример је убиство јерменског новинара Хранта Динка 2007. године у Цариграду, које је извршено врло кратко након приказивања документарног филма у коме је он критиковао турско порицање геноцида над Јерменима. Због свега овога хришћани су приморани да буду много уздржанији и понашају се као да живе у некој врсти гета.

Додатну неизвесност уноси и чињеница да владајућа Партија правде и развоја (АКП) у последњих неколико година све више заговара конзервативније политичке ставове. Како је од 2011. године у жижи политичког живота Турске и доношење новог устава, остаје да се види како ће се то одразити на стваран положај мањина, и да ли ће Турска у потпуности испуњавати све међународне обавезе које је преузела.

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 24–25.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-49M



Categories: Преносимо

2 replies

  1. На дан 22. aвгуста 1939 године Адолф Хитлер је на митингу у Оберсалцбергу цинично подсетио своје специјалне једнице СС-а на геноцид над Јерменима, који и њима треба да служи као модел, дословно је рекао:
    “Убијајте без сажаљења, мушкарце, жене и децу… На крају крајева, ко данас више говори о истребљењу Јермена…” – “Adolf Hitler cynically recalled the
    genocide of the Armenians, wich was to serve as a model for those to come. At a
    rally with his special units of the S.S. at Obersalzberg on August 22, 1939,
    Hitler instructed them “to kill without pity, men, women and children… After all,
    he observed, who speaks any more today of the extermination of the Armenian…” –
    (Види: Transcript of The Nuremberg Trials as reported in the New York Times,
    November 24, 1945, – Транскрипти Нирнбешког Суда према извештају “New York
    Times” od 24. новембра 1945).

Оставите коментар