Милош Милојевић: Трибина „Актуелна спољна политика Руске Федерације – домети и ограничења“

У Великој сали Института за међународну политику и привреду одржана је 15. априла трибина Актуелна спољна политика Руске Федерације: Домети и ограничења. Геополитичка дешавања претходних година сведоче да је реч о теми од прворазредног значаја – спољна политика свега неколицине земаља у свету има такав утицај на ширем геополитичком плану као што је то случај са спољном политиком Руске Федерације.

Фото: Евроазија.инфо

Фото: Евроазија.инфо

Трибине Института за политику и привреду обнављају занемарени облик деловања домаћих академских и научних институција које су врло ретко отворене према широј јавности чак и када се баве питањима од великог друштвеног значаја. Институт је установио ову форму деловања како би шира академска и стручна јавност била у прилици да са што више аспеката сагледа питања међународне политике Републике Србије и различите сегменте међународних односа других држава. Поред ових питања, према речима организатора, на трибинама Института биће речи и о контроверзним питањима међународних односа у којима не постоји шира сагласност у делу академске заједнице који се бави овим темама. Према свим постављеним параметрима јасно је да се питање актуелне спољне политике Руске Федерације савршено уклапа у организациони оквир.

Трибини су отворила тројица уводничара након чега је уследила садржајна дискусија. Први међу уводничарима говорио је професор др Бранко Крга, генерал-пуковник у пензији, који је говорио на тему „Кризне 90-е године и српско-руски односи“. Генерал Крга је подсетио да је и сам у назначеном кризном периоду боравио као војни ваздухопловни и поморски изасланик у Москви па и из личног искуства може да сведочи о развоју руско-југословенских, односно руско-српских односа у овом периоду. На почетку излагања указао је да су кризни периоди кроз којих су 90-их година 20. века прошле Србија и Русија неповољни за развој међусобних односа, али да је истовремено реч и о прилици да се спозна суштина тих односа. У обема земљама дошло је до напуштања система, приступило се транзицији као стихијском процесу а да није било јасно куда се заправо иде. Поставило се чак и питање може ли Русија да задржи свој статус велике силе? Све нуклеарно оружје некадашњег СССР-а је завршило на крају у Русији која је можда највише захваљујући овом арсеналу задржала статус велике силе и у време када многи други параметри економског и политичког живота нису указивали да може да одржи овај престиж. С друге стране, СРЈ је током 90-их пролазила кроз серију криза различитог карактера и била јој је потребна значајна помоћ да их преброди. Поврх свега западне силе, пре свих САД, веровале су да ће одлучујуће утицати на евроазијска дешавања а део тих настојања подразумевао је баш да се Русија одбаци са Балкана.

Крга је напоменуо да Русија нема дефинисани балкански вектор а 90-их је у различитим круговима Бугарска придобијала више симпатија од Србије. Постојао је и став у делу естаблишмента да Србији не треба веровати јер Срби траже помоћ Русије када су у шкрипцу али се брзо окрећу Западу када притисци попусте. У овом периоду је и у делу руске политичке елите постојала сервилност према западним интересима па су поједини руски званичници тражили од Србије да прихвати све што долази са Запада (укључујући међу овим личностима и тако истакнуту фигуру какав је био Виктор Чердомирдин). Оно што је отежавало чвршће руско-српске односе је и нестабилност у српској геополитичкој оријентацији. Крга сведочи да су се многи наши представници понашали као размажени млађи брат који само тражи услуге без свести да треба изаћи у сусрет руским интересима. Поједини припадници руске елите су указивали да српско-руске односе оптерећују и неке недоследности са српске/југословенске стране: Југославија је последња признала СССР, прва је напустила социјалистички лагер, прва је напала Москву приликом интервенција у земљама Источног блока 1956. и 1968. године а неретко се дешавало да српски званичници не поштују протокол приликом доласка руских представника што се десило током прве Путинове посете.

Закључак који је Крга изнео на крају свог излагања подразумева да како би се односи одржали на високом нивоу током кризних периода они морају да буду чврсто постављени током мирнијег времена што пре свега, са обе стране, подразумева: јасну националну стратегију и искрене реципрочне односе.

Други говорник на трибини био је Драган Петровић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду и аутор читавог низа књига о бројним геополитичким и политичким темама. Петровић је навео да је после пада Берлинског зида први пут у историји, још од римских времена, постала доминантна искључиво једна супер сила. Међутим, последњих година се међународни поредак све више креће ка мултиполарности. Сједињене Америчке Државе могу да започну кризе али не могу да их разреше по својој вољи.

Петровић се у свом излагању концентрисао углавном на интеграционе процесе на постсовјетском простору. Од доласка Владимира Путина на Власт долази до нових интеграционих настојања која по свом значају и обиму превазилазе некадашњу Заједницу Независних Држава. За сада су балтичке државе искључене из ових процеса а после низа политичких удара из њих је искључена и Украјина. Три пута су се у Украјини одиграли политички ломови који су је издвојили из руског света и постсовјетског простора.

Петровић је указао да интеграције на постсовјетском простору подразумевају три компоненте: економску, војну и безбедносну. Безбедносну компоненту пре свега чини ОДКБ док се економска уобличава кроз царински савез који су недавно склопили Русија, Белорусија и Казахстан. Поред активне спољне политике на постсовјетском простору Русија настоји да очува добре односе и са државама континенталне Европе. Петровић је на крају излагања указао како ће се по његовом мишљењу разрешити отворена украјинска криза: Доњецка и Луганска област задржаће широк степен аутономије али у оквиру украјинске државе док би неке елементе самоуправе можда могле да добију и друге рускојезичне области.

Професор Мирослав Младеновић, предавач са Факултета безбедности, био је трећи излагач на трибини. Његово излагање била је анализа са политичко-социолошког аспекта „Политичког система Путинове Русије“. Младеновић је отворено указао да је слика о Русији код нас искривљена и да се креће између некритичке русофилије и још неутемељеније русофобије. Подвукао је да нам највише недостаје русологија и да се сасвим мали број стручњака и академских установа бави научним истраживањем савремене Русије.

Професор Младеновић је своје излагање организовао, како је сам напоменуо, као провизорне тезе које треба да послуже као основа за заједничко разматрање и промишљање ових проблема јер је реч о темама које се не могу исцрпети у кратком излагању. Прва теза је покушај да се одговори на питање како је Владимир Путин као релативно непозната личност успео да први пут победи на изборима. Друга тема се односила на различите елементе руске политичке културе а трећа на изазове које је Путин морао да савлада приликом изграђивања „Путиновске Русије“.

Устав из 1993. године успоставио је полупредседнички систем и Путин је овај Устав добио у наслеђе. Ипак иако је Уставом формално-правно санкционисана снажна председничка власт њу је тешко било спровести због дубоких проблема у којима се земља налазила. Држава је пуцала по свим шавовима уз неколико сепаратистичких покрета који су деловали на њеној територији, економија је доживела колапс а трајао је и латентни сукоб између различитих грана државне власти.

Путин је извршио заокрет од демократске оријентације Горбачова и Јељцина ка учвршћивању председничке власти. Ово је раније, без много успеха, покушао и Андропов. Путинов систем подразумева снажну централну власт и спровођење економских реформи. Професор Младеновић је овај систем упоредио са развојним путем Кине претходних деценија.

Политичка култура грађана Руске Федерације је врло сложена али се у грубим цртама може свести на две струје: прозападну која сматра да Русија треба да копира западне системе и ону која верује да Русија мора да тражи свој самосвојни пут. Успостављање чвршће председничке власти није изазвало дубље отпоре међу грађанима јер је постојала дуга традиција снажне централне власти.

Према речима професора Младеновића Путин је морао да се суочи са четири непријатеља односно са алтернативним центрима моћи које је морао или да уклони или да их потчини државној централној власти. Први такав центар моћи били су губернатори који су се одметнули од централне власти. Путин од 2002. решава овај проблем слањем политичких представника. Потом се регулише да губернатори не буду изабрани већ постављени. Други центри моћи са којима се суочио су олигарси, политичке партије и медији.

Професор Младеновић је као заједнички карактеристику свих Путинових политичких потеза истакао одмереност. Наиме, колико год Путин био јак не примењује драстичне испаде. Када се сукобљава са неком личношћу у оквиру естаблишмента примењује принцип спуштања низ степенице са више на нижу функцију. Званичницима додељује ниже положаје али их не одстрањује из система. Насупрот њему Јељцин је одбацивао људе и стварао снажне алтернативне центре моћи и снажну опозицију својој власти.

После уводничара уследила је занимљива и садржајна дискусија. Присутни су постављали питања у вези са различитим аспектима руске политике, да ли је ситуација на Криму релевантна за руску подршку Србији око Косова и Метохије и може ли Србија да и даље обезбеди руску подршку у вези са овим проблемом, као о томе да ли карактеристике руског друштва и подељеност у оквиру руске елите представљају потешкоће у формулисању и извођењу руске спољне политике.

Може се закључити да је трибина Института за међународну политику и привреду протекла у изузетној атмосфери. Отворено и изазовно се говорило о многим темама које имају великог значаја и за српску спољну политику. Можемо да очекујемо да ће и у будућности Институт за међународну политику и привреду организовати слична дешавања.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-48d



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

1 reply

Оставите коментар