Ознаке

,

„Ови дани су крајње напрегнути, презасићени. А потом се све „опустило“ као опруга, и ево сав свет живи већ две хиљаде година благодарећи тим догађајима, знајући или чак и не знајући о томе“, пише о Страсној Седмици сјајни отац Андреј Ткачов. Стварно су ови дани презасићени. Велики Четвртак посебно. Шта се све дешава на Велики Четвртак!

ni-942015

И Тајна вечера – установљење Свете Литургије, и Христос пере ноге ученицима показујући им шта треба да ради онај ко хоће да буде највећи међу њима, и молитва на Маслинској гори где Христос моли да га, ако може, мимоиђе чаша патње која му следи (хришћани славе жртву љубави али нису мазохисти), Јудина издаја која је заправо више знак, указивање на подвојеност света која се не може надвладати док Бог не постане „ све у свему“, Петар потеже нож и Христово одбијање насиља као коначног одговора, неразумевање, саслушавање и понижавање Христа – немогућност да се Бог види са позиције силе и снаге, и – Петрово одрицање! Петар, стена, уплаши се да га не затворе и муче заједно са Христом, Сином Божијим и његовим учитељем. То је забележено у Јеванђељу да не бисмо никад имали оправдање за малодушност. Пад – покајање и тако до Другог Христовог доласка, ако мора. Бољи је пут светости али и светитељи су људи, нису непогрешиви.

А ми – да ли смо ми једини непогрешиви? Тако смо мирни тако прецизни у оценама. Супериорно гледамо на све ове догађаје као на лептире прибодене чиодама у украшеној кутији. Згражамо се над Јудиним издајством. А шта бисмо ми урадили са духовним вођом који неће да подигне ни националну ни социјалну револуцију, макар се показао и као чудотворац? Да ли смо сигурни да га не бисмо издали? Да – али Он је Син Божији, Бог, не само духовни учитељ. Па јесте, али све ово дешавало се пре Васкрсења. Тек Васкрсење је ученике у потпуности оснажило у вери. Дотле су истина ишли за Христом, али били су слаби и колебљиви као што то људи уобичајено и јесу. Ми знамо да је Христос васкрсао, али како бисмо се са све тим знањем понашали у догађајима Великог Четвртка?

Смешкамо се Петровој људској слабости. Прво се зариче Христу да га се никад не би одрекао, да би га се одрекао три пута те ноћи, пре него што петао запева – баш као што му је Христос и рекао да ће бити. А шта бисмо ми урадили? Ко је од нас у потпуности сигуран да не би „ прагматично“ промумлао специјалној полицији или шпијунима да не зна за Христа, у себи се правдајући да ће чим буде могао запалити пет додатних свећа у првој слободној цркви и свима гласно исповедати своју веру до краја живота. Само не тада. Јер ако глупо изгуби живот неће моћи ни да шири веру. И чему онда све то…Колики су само спорови у раној Цркви били око судбине оних хришћана који су се у прогонима пред мукама одрекли вере, па после хтели да се врате у Цркву. Слаби смо ми. Бог је јак. И зато с поверењем за Њим.

На Тајној вечери оставио нам је завет, оставио нам је Литургију. После смо је ми уткивали у живот и украшавали. Данас се расправљамо око њених детаља и украса. Изгубили смо Његову близину па се правдамо што на вечери нећемо ништа да једемо. Није васпитано, нисмо довољно опрали руке… Којешта! Нисмо довољно гладни то је једини разлог зашто неко не једе кад му се понуди. Или се бринемо за своје здравље. Неће нам добро пасти на стомак. И то може да буде. А чујемо у Литургији Христове речи: „ Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ и „Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова“.

И шта ми радимо. Фемкамо се. „Нећу, хвала, кад будем такав као ти, Христе Боже, онда ћу се и ја причестити“. Или ваљда да будемо „чисти“ као апостоли, као Петар који га се одрекао, као остали који су се разбежали куд који кад је постало опасно. Шта ми радимо с нашим заједништвом? Испред Бога застајемо.

На Маслинској гори где је Богочовек отишао да буде сам с Оцем, да још једном провери да ли баш мора да претрпи муке и смрт човека, једино што је требало да ураде апостоли било је да остану будни. И наравно – заспали су. Људи су, а дан је био буран. Да ли се згражамо због њихове слабости или мислимо „ми бисмо то боље“ – а онда се ипак у лажној скромности одричемо учествовања у следећој вечери, кад ми Христос као своје тело и крв понуди хлеб и вино?

Да ли смо ми боље од апостола схватили његову поруку с прањем ногу једни другима? Да ли се заиста тиме руководимо? Кад нас покрене амбиција, а ми кажемо себи – „бићу први само ако будем свима служио“? И одмах се скрушимо и почнемо тако и да чинимо?

„Не чинимо ми тако, зато смо и гадни, зато и не треба да се причестимо. Нисмо достојни. Некад су хришћани били бољи“. Слушајте Јеванђеље пажљивије. Па и ту нас је Петар одмах научио. Види да је прање ногу понижавајућа активност за учитеља. Одбија да му се препусти – зато што га поштује. Прост рибар уместо да слуша глуми некакав бон-тон! Уместо да поштује Христове речи које су превратничке, обрћу ствари с главе на ноге. Хришћани ће у свету бити увек велики превратници. Не насилни револуционари, али носиоци преврата у односу на свет и његове законе. Кад то нису – ствар постаје сумњива.

Ми постајемо сумњиви.

У ноћи, Христа одводе на суд код првосвештеника Кајафе. Цео тадашњи јеврејски „естаблишмент“ труди се да му пронађе кривицу довољну за смртну пресуду. Доводе лажне сведоке. Ништа не би успело да им Христос сам не помогне. Потврђује им да је Син Божији (довољно пред старом религијом за најтежу пресуду) и опрашта се од њих упозоравајући их: „од сада ћете видети Сина Човечијега гдје седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским“. Ко у овом животу не препозна благог и мирног Богочовека, препознаће га тек, са страхом, при Његовом Другом доласку у сили.

Ужасни су ти фарисеји, зар не? А опет колико смо сигурни да они заправо нису ми? Да ми форме, прописе и законе, неке притом потпуно измишљене или из непоузданих извора које смо својевољно прихватили – не стављамо испред она два највећа која нам је Христос оставио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе“. Тако једноставне заповести, а тако их је тешко испунити. Будите уверени да ако идете ка Богу, а не испуњавате ове заповести сигурно имате нешто од тих толико критикованих фарисеја.

Да бисмо се препознали и видели где смо ми тренутно у односу на Бога и саме себе треба да прођемо за Христом и кроз преостале догађаје до васкрсења коме се надамо. Није исто ако у догађајима учествујемо, или само о њима читамо, слушамо, размишљамо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-42y