Ознаке

,

Протојереј Андреј Ткачов

Протојереј Андреј Ткачов

За то што знамо да читамо треба да благосиљамо Бога. „Благословен си, Владико, Који си мој живот уредио тако да књиге могу да разговарају са мном, а ја – с књигама.“

Свако има слободу да ово умеће користи онако како то жели. Међутим, човек који је просвећен вером треба да има на уму да му није дато да разуме слова и речи само како би читао плакате и кулинарске рецепте. Човек може и треба (реч је о људима просвећеним вером) да чита Свето Писмо.

Чудно је, али истинито: масовну неписменост је потпуно победила совјетска власт. Управо она власт која је верујућим људима одузела Библију. Али сама чињеница да је неписменост нестала на просторима територијално највеће земље на свету представља признање: пред нама је цивилизацијски подвиг. Узгред речено, то ни из далека није једини подвиг кад је реч о недавној прошлости. И одузимање Библије је већ остало у историјској ретроспективи, а ми и даље знамо да читамо. „Благословен си, Владико, Који знаш како да зло преусмериш на добре циљеве.“

Постоји прилично позната социолошка глобална сличица на којој је људска планета приказана у виду села са 100 становника. На њој има много тога занимљивог, али нас сад не занима све. Занима нас то што по рачуници 70 људи од 100 становника овог апстрактног села не зна да чита. У близини ових бројева налази се информација о томе да 50 људи гладује и да је 80 без икаквих хигијенских услова.

Очигледно је да је неписменост блиска глади и нехигијени, пошто је с њима повезана на неки унутрашњи начин. Гладан си – значи, не читаш. Не читаш – значи, гладан си. А пошто си гладан и не читаш, онда се ни не купаш, јер немаш где. Сад треба да се осврнемо око себе. Кад видиш кутију за хлеб пуну хлеба и кухињску славину из које ће потећи вода, чим је окренеш, треба да кажеш: „Благословен си, Владико, Који ми дајеш храну да се наситим и Који си ми дао удобан живот.“

Али, вратимо се умећу читања. Умеће је само инструмент. Оно неће решити питање шта и због чега човек чита. Циљ умећа је увек ван граница самог умећа. Постављање циља је слободан акт, и нико се не може натерати на духовни труд, може се само подсетити или му се може рећи: „Хришћанин који зна да чита треба да проучава Свето Писмо.“ У супротном случају прети нам непријатељ, који је страшнији од спољашњег агресора – незнање. Незнање је још страшније због тога што му се може додати реч „добровољно“. У суштини, чињеница да нам је Бог дао свеопшту писменост, одузела нам је последње оправдање за то што нисмо усрдни у слушању, читању и памћењу речи Божије и проницању у њен смисао.

Побожност наших предака је храњена литургијским устројством црквеног живота, кућним васпитањем, добрим примером браће и сестара по вери и учитељским трудом клира. Пуцање било које карике могло је имати катастрофалне последице. На пример, нечије домаће васпитање је било страшно. Свашта може да се деси! Отац пије и бије, мајка плаче, старија браћа вређају. И већ се тешко може очекивати побожност као крајњи резултат. А ако има мало добрих примера (увек их је мало), а лоших – и превише? Тако је било са сеоским момцима и девојкама који су отишли у град да нешто зараде. Убрзана практична обука свим врстама грехова и порока, а посебно пијанства и разврата, била је удео многих. Дојучерашња сеоска, а затим фабричка омладина пре револуције је представљала најпроблематичнију област пастирске бриге.

knjige-tkacov

А сад замислимо да човека ни у храму нису нарочито учили. Рецимо, свештеник није био посебно учен и усрдан у раду с паством. И на крају ће се показати да крштен човек, који је накалемљен на благородну маслину у Тајнама, расте у животу као прави чичак. Ничему није научен како треба, није ни васпитан, а још нема ни добрих примера уз изобиље рђавих. Могло би му се дати у руке Свето Писмо како би из њега црпео утеху, ведрину, снагу и радост. Како би уз помоћ Светог Писма надоместио празнине у васпитању и образовању, како би заволео храм и покајао се због грехова. Многи наши преци у току протеклих векова ово нису имали. Али ми имамо и колико је писменом човеку лакше да живи, толико ће се више и строже тражити одговор од њега. Јер, могао си да пијеш са извора живота и разума. Зашто ниси пио? Могао си да се окупаш под благодатним млазевима. Зашто се ниси окупао?

Ако човек зна да чита и ако му је Свето Писмо доступно, поред отворених храмова и поред чињенице да припада Телу Цркве, за незнање нема изговора. Наравно, није свако позван да буде учитељ, а ни способности људи за учење нису исте. Али насушност духовне жеђи и самосталан труд су апсолутно потребни. За то нам је на располагању читава цивилизација с потпуним арсеналом помоћних средстава. Јер, нико нам не брани да слушамо посланице апостола Павла ставивши слушалице телефона на уши на путу до посла или школе. Такође, нико нам не брани и не смета да у колима не слушамо шансоне, већ аудио-верзију Библије. Тако да смо потпуно разоружани у погледу изговора.

Међутим, постоји некаква злочиначка равнодушност према служењу Богу. Постоји нека тајна хладноћа која окива кретање душе. Ову хладноћу, овај лед треба отапати. Циљ је достојан тога. Јер, проучавање Светог Писма на чудесан начин даје плод у извршењу свих заповести. Заиста, немој тражити чедност, верност, скромност, уздржање, помирење и друге плодове Духа тамо где је Свето Писмо подвргнуто дуготрајном и темељном забораву. А тамо где Свето Писмо почне да говори с човеком и где човек почне да слуша глас Светог Писма, временом чудесно, али неизоставно, ничу изданци заборављених врлина. Узрочно-последична веза је у овом случају неумољива и делује у једном правцу – од Светог Писма ка обнављању живота.

Нека поборници „свете простоте“ споре о могућности некакве „глупе светости“. Нека споре. Али сам појам „свете простоте“ је узет из Писма, није пао с плафона. А у историји се дешавало да су врле незналице постајале поштени и ревносни исповедници најгорих учења. Имали су жар срца, и искреност, и пожртованост, само што нису имали праву веру на чврстом темељу. А то значи да су тражили темељну теорију за своју немирну савест и да су је налазили ван Светог Писма. У тим речима је читава трагедија два века руске историје.

Има једна страшна прича Н.Лескова о књигоноши који је делио Библију. Радња се одвија у Француској с краја XIX века. На фабричкој капији књигоноша је бесплатно делио Свето Писмо радницима који су излазили на паузу за ручак. Један радник је смејући се узео књигу рекавши да ће после ручка да је искористи за потребе тоалета. Аутор, у чије име је прича написана, упитао је књигоношу зар се не боји да даје свете књиге у руке окорелим светогрдницима и безбожницима. Јер, заиста ће у зао час у листове Библије увијати цигарете или ће поцепати листове и однети на прљаво место. Овај је одговорио: „Ничега се не плашим. И ја сам прве речи Светог Писма прочитао у клозету. Испред мене су на ексеру били листови из Јеванђеља. Прочитао сам оно што је написано и тамо – у клозету – биле су моје прве сузе и прво покајање.“

Тако страшно и тако чудесно Бог налази пут до људских срца. И ако је таква снага речи Господњих, зар писмен и крштен човек треба да чека изузетне и страшне ситуације како би се опаметио? Зар му није боље да узме Свето Писмо у руке без икакве спољашње невоље? Да узме Писмо у руке и да га чита помало из дана у дан, исписујући оно што му се свидело и оно што не разуме. Да памти одломке из светих текстова и да размишља о њима у својим сујетним данима. Да схвата реч по реч и слово по слово, поимајући у искуству колико је добар Господ и колико су слатке Његове речи. Јер, не лаже Давид говорећи да су слађе од меда из саћа. Да, кажем вам, боље је да тако чинимо неко да чекамо неминовне невоље и да прекасно вапимо за опроштај.

Незнање је грех. Добровољно незнање је двоструки грех, ако не и више. И окове равнодушности, окове самоуверености, окове хладног презира према знању треба раскидати. И тада ће се будућност појавити под знаком радосне наде. Јер, нема препрека за раст. Постоји само лењост душе и сан разума, који рађа чудовишта. И треба да, почевши од данас, благосиљамо Бога у свако време и у сваки час; и да узмемо у руке Свето Писмо; и да га више не испуштамо, као што крмарош не испушта кормило, војник – оружје, а мајка – новорођенче.

(Православие.ру, 6. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-42Z

Advertisements