Можда има смисла покушати описати сукоб на нашој публицистичкој десници. Постоји много десних идеологија које покушавају објаснити трагичан положај Срба у наше време и понудити решење. Радикалних десних идеја на мањка. Покушајмо укратко представити нека од њих.
-
Драгош Калајић и његови настављачи
Драгош Калајић (1943-2005) и његови следбеници излаз виде у величању Индоевропљана („Хиперборејаца”) и Европљана.
Али ту су оквири сувише широки. Мало Срба се може идентификовати са тако широком етничком заједницом као што су Индоевропљани, а већина нема лепо мишљење о Европи, јер се већина држава Европе налази у Европској унији и Нато пакту.
„Калајићевци” немају званичну подршку СПЦ, па није извесно да ће њихов став постати доминатан.
-
Аутохтонизам
Следбеници Обновљене србске самородне (аутохтоне) историјске школе, наречени аутохтонисти или неоромантичари, а по свом главном представнику Јовану И. Деретићу (1937), и деретићевци, делимично следе Драгоша Калајића, али имају и сопствена учења. Они заступају став да су Срби у праисторији и антици били велик и моћан народ.
Није извесно да ће та врста покушаја обнове националног поноса успети. Основни разлог су танушни научни докази. Писање аутохтониста званична историографија одбацује. Аутохтонисти немају ни подршку СПЦ, па се не чини вероватним да ће псеудоисторичарски аутохтонизам довести до револуционарног препорода Срба за којим сви чезнемо.
-
Конспирологија
Конспиролозима можемо назвати оне публицисте који заговарају став да против Срба постоји завера неких моћних геополитичких сила. Спектар конспиролошких тема је вели. Углавном се кривци виде у Хазарима или неким тајним религиозно-политичким друштвима (Opus Dei и др.). Главни представници ове струје размишљања у нашој публицистици су Смиља Аврамов (1918), Дејан Лучић (1950) и Милан Видојевић (1950). Радови ових и сличних конспиролога могу имати извесну вредност, али их научни кругови не узимају превише озбиљно, јер сматрају да нису довољно засновани на поузданим документима и да су стога сензационалистички.
Покушај да се конспирологија заснује на чврстим темељима налазимо у делу „Тамни коридори моћи” (2013) истакнутог политиколога Мише Ђурковића (1971).
Без обзира на научну заснованост конспирологије, она нема званичну подршку СПЦ, па није извесно да ће постати доминантни став у српском друштву.
-
Покрет за обнову србистике
Покрет за обнову србистике се такође представља као револуционарна алтернатива за побољшање стања српске свести. У темељу србистичког програма леже три тезе. Прва је да је штокавски језик један језик и да је његово једино легитимно име српски језик. Друга теза је имплицитно садржана у првој, а гласи: сви штокавци су Срби, без обзира како се осећали. Трећа теза јесте та да се на штокавском говорном подручју пише двама писмима – ћирилицом и латиницом – и да је стога српски народ инхерентно двоазбучан.
Проблем са првом тезом јесте најпре у томе што она уопште није револуционарна. Српска филологија је одувек тврдила да је штокавски језик један. Дуго времена га је називала српскохрватски језик, али од недавно – посебно од доношења новог устава 2006. – преовладава назив српски језик.
Идеја да су сви штокавци Срби није била реална ни у доба Вука Стеф. Караџића (1787-1864), а још мање је то данас. Велике масе штокаваца не само да се не осећају Србима, него су изразито антисрпски оријентисане. Очигледно је да национални идентитет не зависи само од језика, него од многих других чинилаца, међу којима је веома значајан религија.
Идеја да је двоазбучност код Срба не само нормално стање него и пожељно посебно може доћи под удар критике српских националиста. Заиста, нема двоазбучног народа на свету осим нас, па је тешко разумети идеју да је то нешто нормално, штавише пожељно. Заправо, двоазбучност је поприлично велика „јабука раздора” међу нама самима.
Покрет за обнову србистике има мало шансе да се наметне као главнотоковска филолошка школа тим пре што су неки ставови те школе слични са ставовима самородне историјске школе, који не уживају наклоност званичних историчара. Тако нпр. Петар Милосављевић (1937), предводник србистичке филолошке школе, у књизи „Српска писма” (2006) сугерише да је Велесова књига аутентични споменик словенске културе, иако је то доказани фалсификат. Осим тога, у истој књизи он заступа став да је илирска латиница творевина Вука Стеф. Караџића, премда је и та тврдња заснована на једном фалсификату.
Вероватно ће највећи домет Покрета за обнову србистике бити у томе што ће се за науку о српском језику усталити назив србистика. У осталим поставкама, ствари не изгледају да ће се променити.
-
Ћирилички покрет
Ћирилички покрет је настао 2001. године оснивањем Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица” у Новом Саду. Идејни оснивачи су му Драгољуб Збиљић (1945) и Владимир Цвијин Спремо (1946). У међувремену, створено је неколико ћириличких организација. Међу њима постоје и неслагања, али обједињује их идеја о потреби ћириличког једноазбучја.
Али ћирилички покрет нема одлучну подршку ниjeдне државне институције, па је осуђен на добру вољу и иницијативу појединаца.
-
Србијански покрет
Србијански покрет има за циљ да афирмише појам србијанства. Представља га Србијански клуб. Али ни Србијански покрет није јединствен. Србијански клуб сматра да се појам Србијанац односи само на Србе, а не на све грађане Србије. Други пак сматрају да се појам Србијанац мора односити на све грађане Србије.
Србијански покрет, дакле, није јединствен око основног појма: србијанства. Али чак и да јесте јединствен, он не би имао великог изгледа на успех. Немајући подршку СПЦ, осуђен је на обитавање на маргини друштва.
-
„Србски” покрет
„Србски” покрет предлаже да се изврши једна мала правописна реформа: да се уместо „српски” пише „србски”. У том свом залагању покрет се може ослонити на ставове неких црквених великодостојника, нпр. владике будимског Данила Крстића (1927-2002). Али ова иницијатива нема подршку ни званичне филологије, ни СПЦ, па нема изгледа да постане општеприхваћена.
-
Зилотски покрет
Ни зилотски покрет није јединствен. Подељен је на неколико група. Вероватно је најпознатија она коју чине „артемијевци”. Општа карактеристика зилотизма је антизападњаштво. У њему се често недовољно разликују: Нато пакт, Европска унија, католицизам, протестантизам, екуменизам и глобализам. Све се ставља под једну капу што уме да буде методолошки и привлачно, али и заводеће. Понекад је корисно, али понекад и није сложену проблематику сводити на неке основне постулате.
Зилотизам има симпатија неких верника, чак и свештеника и владика, али нема званичну подршку СПЦ, па није извесно да ће постати главнотоковска идеологија.
-
Креационистички покрет
Креационистички покрет је специфичан јер се не заснива ни на филологији ни на историји, него на дословном тумачењу прве две главе Прве књиге Мојсијеве. Креационизам заговара став да је свет Бог створио пре око 6000 година током шест дана. Своју тврдњу заснива не само на Светом писму него и на наводно научним доказима. Тај „научни крационизма” („scientific creationism”) има своје логистичко упориште у протестантском фундаментализму, пособно оном у САД. Код нас је предводник креционистичког покрета геолог Мирољуб Петровић (1965). Заступају га углавном само неки секташи.
Покрет нема званичну подршку СПЦ, па је осуђен на обиравање на друштвеној маргини.
-
Православнe акцијe
Најутицајнији покрети на десници нису ни историјски, ни филолошки, ни искључиво верски, него верско-политички. Има их много. Различитог су утицаја и дужине трајања (Св. Јустин Ћелијски, Номоканон, Образ, Двери, Србска акција, СНП Наши, Заветници, СНФ). На неки начин њихов модерни родоначелник је председник Образа, публициста Небојша Крстић (1964-2001).
Основна идеја свих тих покрета јесте та да се српство може препородити само обновом православне државотворне идеје. Стога су они нека врста „Православне акције”. Ти неотрадиционалистички покрети по правилу су скептични према свим западним утицајима, па су стога листом против евроатлантских интеграција. Утицај „православних акција” је на публицистичкој десници највећи, али је још увек маргиналан у односу на главнотоковску идеологију српског друштва. „Православне акције” не уживају званичну подршку СПЦ, па немају изгледа на шири утицај.
-
Закључак
Препород Срба прижељкују многи покрети на крајњој десници. Неки спас виде у промени историјске свести (калајићевци, деретићевци, лучићевци, видојевићевци), други у промени језичке свести (милосављевићевци, збиљићевци, србијански клубаши, крстићевци), трећи у промени верске свести (артемијевци, петровићевци, младеновићевци, обрадовићевци). Али ниједан од ових покрета нема званичну подршку СПЦ, па нема изгледа да постане главни ток српске јавне свести.
Библиографија
Аврамов, Смиља, „Opus Dei : нови крсташки поход Ватикана”, ЛДИЈ, Ветерник, 2000.
Аврамов, Смиља, „Трилатерална комисија: светска влада или светска тиранија?”, ЛДИЈ, Ветерник, 1998.
Видојевић, Милан, „Досије Омега: нови светски поредак као нови сатанизам”, No limit books, Београд, 2003.
Видојевић, Милан, „Илуминати 666”, Акиа М. принц, Београд, 2012.
Видојевић, Милан, „Четврти Рајх: Америка као нови Рајх”, допуњено и измењено издање, Акиа М. принц, Београд, 2011.
Деретић, Јован И., „Античка Србија”, 2. издање, Сардонија, Београд, 2000.
Деретић, Јован И., „Западна Србија: кратки историјски преглед од 3-ег века пре Христа до 20-ог века”, Сардонија – Завод за Србистику, Чикаго, 1995.
Деретић, Јован И., „Срби и Арбанаси”, Едиција: Ганеша клуб, Београд, 2012.
Деретић, Јован И. и Драгољуб П. Антић, „Илирска Србија”, Ганеша клуб, Београд, 2014.
Деретић, Јован И., Драгољуб П. Антић и Слободан М. Јарчевић, „Измишљено досељавање Срба”, Еколошки покрет града Новог Сада, Нови Сад, 2008.
Ђурковић, Миша, „Тамни коридори моћи: путеви савремене политичке теорије”, Укронија, Београд, 2013.
Живковић, Биљана, „Разговори са Петром Милосављевићем”, Матица српска у Дубровнику, Београд; Логос, Грачаница, 2012.
Збиљић, Драгољуб, „Издаја Српског писма: удар на Србе и српски језик”, Ћирилица, Нови Сад, 2005.
Збиљић, Драгољуб, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста”, Ћирилица, Нови Сад, 2005.
Збиљић, Драгољуб, „Српски језичко-правописни спорови”, Будућност, Нови Сад, 2010.
Збиљић, Драгољуб, „Српски језик под окупацијом латинице”, Ћирилица, Нови Сад, 2004.
Збиљић, Драгољуб, „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу: књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи”, Ћирилица, Нови Сад, 2009.
Збиљић, Драгољуб, „Тројански коњ у српском језику: опис стања и предлог решења”, Нови Сад, 2010.
Калајић, Драгош, „Америчко зло”, БИГЗ, Београд, 1993.
Калајић, Драгош, „Америчко зло 2 (1993-1998)”, Никола Пашић, Београд, 1998.
Калајић, Драгош, „Европска цивилизација”, Никола Пашић, Београд, 2004.
Калајић, Драгош, „Издана Европа”, Југославијапублик, Београд, 1994.
Калајић, Драгош, „Последњи Европљанин”, Апостроф, Београд, 2001.
Калајић, Драгош, „Српско добро”, Источник, Нови Сад, 1994.
Крстић, Небојша, „Политика и образ: за спас распетог Србства”, Издавачки дом Образ, Београд, 1993.
Лучић, Дејан, „Краљевство Хазара”, Књ. 1: „Невидљива империја која влада светом: ко је покрао мудре Јевреје, њихово име, веру и историју”, Екопрес, Зрењанин, 2005.
Лучић, Дејан, „Приручник за освајање власти: теорија завере”, Екопрес, Зрењанин, 2009.
Милосављевић, Петар, „Идеје југословенства и српска мисао”, Бјеседа, Бања Лука, 2007.
Mилосављевић, Петар, „Систем српске књижевности”, Tребник, Београд, 2000.
Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006.
Mилосављевић, Петар, „Српски филолошки програм”, Требник, Београд, 2000.
Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002.
Над, Борис, „Ка постисторији света”, МИР, Београд, 2013.
Обрадовић, Бошко, „Српска унија: елементи националне стратегије за 21. век”, Двери, Београд, 2012.
Петровић, Мирољуб, „Наука и проблем смрти: крију ли велике светске мистерије одговоре на најважнија човекова питања”, Еден, Сремска Каменица, 2005.
Петровић, Мирољуб, „Основи теократије”, Metaphysica, Београд, 2009.
Радић, Рaдивој, „Срби пре Адама и после њега: историја једне злоупотребе: слово против ’новоромантичара’ ”, 3. издање, Стубови културе, Београд, 2011.
Наслов: Стање ствари
Илустрације: Српски културни клуб
(Српски културни клуб, 14. 3. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Wa
Categories: Преносимо
Рекао бих, да је аутор онај Владислав Ђорђевић, који написа: „ЖЕНСКОЦЕНТРИЧНА” MУЗИКА? Површност, коју је показао у том тексту показује и овде. Чак и наслов није успео, да самостално смисли, већ се повео за насловом из бившег времена о сукобима на левици. Покушава да као идеологије престави размишљања појединаца о неким појавама. При томе, не успева, да да одговарајући значај наведеним групама у складу са друштвеним значајем и бројношћу присталица. Двери се сигурно не могу ставити у исту раван са, “креационистичким” покретом, ако се то уопште може назвати покретом. Не могу, да верујем, да је у исто друштво стрпао Лучића и Смиљу Аврамов!!? Чак и оно што поуздано зна, написа човек погрешно: Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица” у Новом Саду. Ово удружење се зове:УДРУЖЕЊЕ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА! Уосталом не настаје ПОКРЕТ у публистици тако што је основано удружење. Шта рећи о површности, када је све и свја сврстао у зилоте, без објашњења, ко су и шта су зилоти. Први пу чујем, да је Артемије ЗИЛОТ? Закључак, да ниједан од “покрета” нема званичну подршку СПЦ је зачуђујући и бесмислен. Мени је непознато, ком покрету, у било којој области, је СПЦ дала званичну подршку. У сваком случају, СТАЊЕ СТВАРИт не заслужује овај текст и овог текстописца.
Заборавих. Драгош Калајић је толико велики индивидуалац и јединствен, да његово сврставање у било какав покрет или групу у том смислу неразумљиво.
Текст г. Ђорђевића делује као нека врста нацрта (са површно скицираним тачкама – тезама) за неки други, опширнији текст – али са овако набројаним тезама, нема великих изгледа ни да би тај евентуални будући текст могао довести до неког разумног закључка. Зашто то кажем? Па, и због тога што од 10 набројаних покрета на “српској политичкој десници“(и то још, изгледа, “крајњој“), он као главни аргумент за (без)изгледност 8/10 њих да постану …“главни ток српске јавне свести“ наводи овај апсурдни закључак : „ … нема званичну подршку СПЦ, па нема изгледа да…“. Заиста – буди Бог с нама! Па, од када је то званична подршка СПЦ (или било које друге цркве – а нарочито неке православне) пресудна за изгледе на успех било ког друштвеног или политичког покрета у XXI веку? Па, зар је тако тешко схватити да су кроз историју све националне православне цркве биле и остају (у већој или мањој мери) слуге, па и робови актуелног и чврсто владајућег режима (наравно – све док је он чврсто у седлу), и да нису у стању, чак и када би то хтеле, да режиму пркосе износећи слободно и јавно своју подршку неком покрету који том режиму не би био по вољи? Осим тога, он говори само о “крајњој“ десници, не дајући критеријуме по којима уопште десницу дели. Где му је ту “умерена десница“ – ко у њу спада, и какви су јој изгледи (са, или без званичне подршке СПЦ)? Пикантно је да за два покрета (бр. 4 и бр.5), лингвистичке сирочиће, уопште није јасно како могу да буду сврстани у десницу, а камо ли још “крајњу“, а уопште нема податка о званичној подршци од стране СПЦ. Пошто је текст објављен на сајту Српског културног клуба из Новог Сада, чији је г. Ђорђевић чест аутор, било би занимљиво чути и став тог клуба о питањима поменутим у чланку.
Ово је најглупљи текст који сте икада пренели.
Слажем се са коментарима свих претходника, посебно са г. Млинаревићем. Чак мислим да је стављање у исту “конспиролошку” раван професорке Смиље Аврамов и Дејана Лучића морално недопустиво. Надам се да ће аутору ове примједбе да користе, ако жели да се озбиљно бави идејним струјањима у Срба, а тај рад је преко потребан. Морало би да се испита и интелектуално окружење и извори истакнутих појединаца, на примјер утицај римокатоличке “конспиралогије” Мира Главуртића у српској средини, значај истакнутих, некад међусобно супротстављених појединаца, посебно међу “дисидентима” 70-их, 80-их, разумије се и ранијих година, као што су били Милић од Мачве, владика Данило Крстић, Драгош Калајић… Најзад, био би од значаја један шири социолошко-политиколошки и културолошки приступ који би разјаснио могућности и утицај деснице у Србији у ранијем и садашњем периоду.
Ја овај чланак не видим као научни рад (у том смислу је комична помало ова и оволика биоблиографија на крају), него као покушај класификације. Као и свака класификација и ово набрајање је мањкаво, можда су помешане рубрике и људи у њима, али као први покушај је добро.
Свакако треба додати:
13. Српски неонацисти (типа Крв и част Србија…) Патологија: Словен, Србин посебно и нациста, али има…
14. Круг око Ихтуса, антијудаистички.
15. Лажна десница (Видовданци, Трећа Србија)
16. Удбашки пројекти (мада, можда УДБА “прожима” све постојеће катеогрије, хаха)
17. Антивакционалисти: чини ми се да они израстају у скупино по себи и за себе.
ПС. Слажем са се г. Антанасијевићем да је смешно ово СПЦ не подржава, као што нпр. није тачан податак да макар део СПЦ не подржава Двери
“Без обзира на научну заснованост конспирологије, она нема званичну подршку СПЦ, па није извесно да ће постати доминантни став у српском друштву.”
Готово све тачке овог прегледа имају горњу или сличну констатацију о непостојању подршке СПЦ. Искрено, иако не пратим студиозно рад СПЦ, намеће ми се једна констатација. Има ли СПЦ у овом моменту било какав чврст став о било чему, осим у готово једногласној и недвосмисленој подршци екуменизму, за који већина лаика (а вјероватно и свеколиког свештенства СПЦ) не зна шта заправо значи и који би могао бити коначан резултат? Ово није мој став ни “за” ни “против” екуменизма…него само сумња да се кренуло на неки пут за који се не зна тачно куда води. Као у причи када је један држао клин који је требао да удара маљем разрок човјек, па га је питао да ли ће ударити тамо гдје гледа или гдје је наумио. :-)))
Млинаревић каже:
“Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица” у Новом Саду. Ово удружење се зове:УДРУЖЕЊЕ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА!”
То, наравно, како наводи Млинаревић, никада није било тачно од оснивања 15. фебруара 2001. па све до данас (2. април 2015).
Млинаревић се по обичају недовољно тачно у вези с подацима укључује у расправу, кад је реч о ћирилици.
Удружење “Ћирилица” има од свог оснивања (2001) једнако тачан пун назив: Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”, у чему има самосталан званичан (и по свом Статуту и по Решењу о регистрацији и пререгистрацији после доношења новог Закона о удружењима) скраћени назив “Ћирилица”.
Дакле, коме и зашто “помаже” Млинаревић оваквим нетачним називом првог удружења за заштиту српске азбуке? Зашто му је стално да он мења званичан пуни и скраћени назив удружења “Ћирилица”?
Драгољуб Збиљић,
председник Скупштине “Ћирилице”
“ЛЕВАЦИ” ЈЕСУ БИЛИ НАЈУСПЕШНИЈИ ИЗВОЂАЧИ РАДОВА ПРОТИВ СРПСКЕ АЗБУКЕ”
Кад је реч о српском писму (ћирилици), оно не би требало да има везе с “левицом” и “десницом”. Али чврсто стоји чињеница да су баш “леваци” (комунисти) најуспешније, сада без званичних окупација Срба и без уредаба и закона о забрани ћирилице, извели највеће и најдуготрајније латиничење Срба, у његовом хиљадугодишњем трајању. Дакле, “леваци” јесу били најуспешнији извођачи радова у практично насилном, а под формом “спонтаности”, латиничењу српскога православнога народа. То, негде деведесетопроцентно ДАНАШЊЕ, већинско полатиничење Срба изведено је, као што се тачно зна, између године доношења Новосадског договора (1954) и 1970. године. Тај остатак од десетак процената ћирилице у писању српског језика одржава све и данас зато што се српска језичке наука задржава на сербокроатистици, а не на чистој научној србистици у тумачењу и нормирању језика Срба. Најпогубније су данас по овај остатак ћирилице у Срба и њиховом језику све српске језичке институције, почев од Матице српске, САНУ, Института САНУ-а за српски језик, Одбора за стандардизацију српског језика па преко факултета и школа у којима се питање писма у Срба и даље “не третира” (не решава) у складу с општим решењима питања писма у свим другим језицима.
@Д. Збиљић
Као и обично господин Збиљић доказује и прича сопствене небулозе. На сајту Агенције за привредне регистре пише: “Назив удружења/савеза: Удружење за заштиту ћирилице српског језика”. То што није водио рачуна, како му се удружење зове, када га је оснивао, НЕ ЗНАЧИ, да сада може да измишља. И ЛАЖЕ!. Као неком вајном православцу, морало би, да му је познато, да је ЛАЖ смртни грех! Замислимо човека, који је у седамдестој години, или мало раније, почео да умишља, да је најпаметнији и да све зна, а да су сви остали незналице, које ништа не разумеју. Да ли сличан пример постоји. Наравно НЕ! Човек не уме, да прочита ни решење о оснивању сопственог удружења. Као да се мало поправио, па му не дрхте руке на тастатури!
У другој дискусији, покушао је, да протури “генијалну” идеју, да се у школама учи све о Новосадском договору!!?? Жели своју фикс идеју, која има и политички смисао, да убаци у школски програм? Још се потписује као председник Скупштине “Ћирилице”.!? Могуће је да постоји Скупштина Удружење за заштиту ћирилице српског језика, али ова његова НЕ ПОСТОЈИ! Још када би га питали, када се и колико пута од оснивања састала и колико је присутних било слика би била комплетна. Овако смо ускраћени.
ЗАИСТА НЕ ЗНАМ КАКВ ПРОБЛЕМ ИМА МЛИНАРЕВИЋ СА СОБОМ?
Човек (Слободан Млуинаревић) каже да је правник, а ништа из правничке документације не разуме.
За оне који разумеју предочавам први члан нашег Статута и део из Решења о регистрацији “Ћирилице”
1. чињеница: Статут “Ћирилице. Цитирам:
“С Т А Т У Т
УДРУЖЕЊА ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
„ЋИРИЛИЦА“
Област остваривања циљева
Члан 1.
Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (у даљем тексту: Ћирилица“) јесте невладино, неполитичко и нестраначко удружење грађана основано на неодређено време.
Област остваривања циљева је деловање ради очувања српског писма у српском језику.
„Ћирилица“ делује на територијалном принципу и обухвата територију Републике Србије, али, у складу са законима, и на целој територији српског говорног подручја на коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
„Ћирилица“ делује на принципу добровољности кроз културне, просветне, научне и сличне активности.”
2. чињеница: Решење о регистрацији. У Решењу о регистрацији “Ћирилице” пише за прво удружење за заштиту ћирилице овако:
“УПИСУЈЕ СЕ у Регистар удружења усклађивање удружења, са следећим подацима.
Облик ораганизовања. Удружење
Назив: Удружење за заштиту ћирилице српског језика
Скраћени назив: “Ћирилица”
Седиште и адреса: Николајевска 2, Нови Сад, Нови Сад – град, Србија
Број и назив поште: 21000. Датум оснивања: 15. 01. 2001.
Податак о заступнику:
Драгољуб Збиљић”
Прескачем небитан део података, па наводим:
“Упис усклађивања у Регистар удружења, врши се без накнаде.”
Напред је наведен датум усклађивања.: о4. 03. 2011. а број решења је БУ 4136/2011.
Дакле, стварно н знам шта Млибнаревићу није јасно и зашто лаже.
Нећу да га ничим вређам, јер то не желим да чиним као човек. Али, ипак би требало да С. Млинаревић преконтролише своје мисаоно здравље. Али, чини ми се сда је мисаоно здрав. него да он има проблем са својим карактером и моралом.
ЛАЖИ ЈЕДНОГ ПОКВАРЕНОГ КАРАКТЕРА О ЋИРИЛИЦИ И “ЋИРИЛИЦИ”
1. Слободан Млинаревић није члан “Ћирилице” (ове “Ћирилице” из 2001), па му лично не дугујемо никакве информације о нашем раду. А из наших 20 књига и из бројева “Ћирилице”, као, посебно, и из књиге “Борба за ћирилицу” Ђ. Јањатовића (који је најчешће водио записнике са седница Скупштине “Ћирилице” ) може свако заинтересован и здрав да се обавести колико смо се пута састајали (најчешће у Матици српској), колико смо предлога одговарајућим институцијама упутили, колико смо симпиозијума, трибина, и сл. имали, колико смо пута били на разговорима у САНУ, у Вуковој задужбини, у Одбору за стандадрдизацију српског језика, Министарству културе, Министарству просвете, на пример, и сл.
2. Меродавно је за све у вези с именом Удружења шта нам п0ише у првом решењу о регистрацији и у последњем Решењу о пререгистрацији због Новог Закона о удружењима. А свуда, па и у Статуту, нам пише “Скраћени назив Ћирилица”. Зато имам права као председник Скупштине да се потпишем тако како се потписјујем јер знам је од 2001. званично скраћено име “Ћирилица”. Питајте у том удружењу које сте основали, шта пише у чланској карти вашег председника песника и шта пише у чланским картама ваших чланова који су дошли из нашег удружења да Вам помогну. И против чега ми немамо ништа. Свако има права да бира где ће да се учлани и да слободно пређе у друго удружење. А ко лаже о нашем скраћеном називу треба да размишља о греху. Ми не можемо да лажемо кад нам од 2001. пише: Скраћено име “Ћирилица”. А Ви да сте верник, схватили бисте зашто је нормално да се и у школама учи истина о ћирилици. Па и о Новосадском договору. Вама смета та истина, јер сте вероватно били комуниста. Био сам и ја, али па ни то, као ни о истини о ћирилици и “Ћирилици” нећу да лажем, јер сам стварно верник.
Драгољуб Збиљић,
председник Скупштине “Ћирилице”
ДА ЛИ ЋЕ СЕ С. МЛИНАРЕВИЋ МАКАР ПРИСТОЈНО ИЗВИНИТИ?
Да ли је Млинаревић чуо за нормалну српску реч “извињење”? Зар није пристојно да се макар извини за реч “лаж” коју ми је наменио у вези с његовим побијањем истине да постоји удружење које се скраћено, по Решењу о регистрацији, зове “Ћирилица”? Зар не види из нашег цитираног Решења да се реч “лаж” односи на њега, а не на мене. Може ли тај човек да превали преко својих уста икада у свом животу за неизазване увреде макар речју: “ИЗВИНИ”.
Драгољуб Збиљић,
председник Скупштине “Ћирилице”
@ Д. З. и @слободан млинаревић: А како би било да вас двојица на тренутак закопате ратне секире око имена тог удружења, па онда да бар један од вас двојице направи копију решења о тој фамозној регистрацији, и ту копију са све јасни читким проширеним и скраћеним именом удружења објави овде? Зар је то тако тешко? Овако је то само “трла баба лан да јој прође дан”!
Srpski narod je dao jednog genijalnog desnicarskog i hriscanskog ideologa Dimitrija Ljotica i prava srpska desnica ce biti ona koja ce u svom programu imati ideologiju Dimitrija Ljotica, koja ce biti oplemenjena sa zilotizmom.
Srpska desnica ce biti ona desnica koja ce se nemilosrdno obracunati sa masonerijom, komunizmom i ekumenizmom. Prva tacka u programu iskrene srpske desnice bi trabalo biti brijanje na suvo ekumenistickih episkopa i slanje komunista i masona u koncetracioni logor, gdje bi gurali karivolice sa kvadratnim tockom..
Поштовани Јоване Анастасијевићу,
ЈА НИСАМ ПОТЕГАО НИКАКВЕ СЕКИРЕ
Нити се свађам, нити икога вређам НИТИ САМ ЗАВИТЛАО БИЛО КАКВУ СЕКИРУ.
Цитирао сам из Решења назив пуни и скраћени који гласи “Ћирилица”. Опростите, шта Ви то још тражите од мене? да поново цитирам, да скенирам немамо апарат, а да идем да тражим ван, немам времена. Цитирао сам Решење из АПР. И шта ту сада и Вама није јасно и какве секире спомињете у вези са мном?
Јесам ли ја ичим икога напао или увредио? А као заступник Удружења “Ћирилица” (од оснивања 2001. године) имам дужност да одговарам истином на неистине. Нимкога ничим не вређам јер сам цивилизован човек.
Драгољуб Збиљић
председник Скупштине “Ћирилице”
и њен заступник по Решењу АПР-а
@Д.З.: “ратне секире“ је фигуративно речено – то је оно што смо у детињству читали у романима о Индијанцима (нпр. у романима Карла Маја) – кад се два племена посвађају, воде рат – а кад закључе мир “закопају ратне секире“. Полемика вас двојице око исправног имена удружења и није ништа друго него неки мали рат, и то се може настављати све дотле док неко не скенира то фамозно “Решење“ о регистрацији на коме се црно на бело види под којим је именом извршена регистрација. А поводом Ваше изјаве да Удружење нема скенер – изем ти такво удружење које није у стању да напабирчи толико пара за један пристојни скенер (наравно, и штампач), а о рачунару да и не говоримо. Неће ваљда бити да још увек пишете зашиљеним гушчијим перима?
Јоване,
ХОЋЕТЕ ЛИ ДА ВАМ НА НОГЕ ДОНЕСЕМ РЕШЕЊЕ О РЕгИАСТРАЦИЈИ?
Вредност текста и истина не зависе од технике и врсте оловке. Све је у истини. А цитирам Вам из Решења о регистрацији и део из нашег ОВЕРЕНОГ СТАТУТА У АПР.
У Решењу о регитсрацији у АПР-у пише овако:
„УПИСУЈЕ СЕ у Регистар удружења усклађивање удружења, са следећим подацима.
Облик ораганизовања. Удружење
Назив: Удружење за заштиту ћирилице српског језика
Скраћени назив: „Ћирилица“.
Датум оснивања: 15. 01. 2001.
Податак о заступнику:
Драгољуб Збиљић“.
У Статуту “Ћирилице” пише:
„С Т А Т У Т
УДРУЖЕЊА ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
„ЋИРИЛИЦА“
Област остваривања циљева
Члан 1.
Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (у даљем тексту: Ћирилица“) јесте невладино, неполитичко и нестраначко удружење грађана основано на неодређено време.
Област остваривања циљева је деловање ради очувања српског писма у српском језику.
„Ћирилица“ делује на територијалном принципу и обухвата територију Републике Србије, али, у складу са законима, и на целој територији српског говорног подручја на коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
„Ћирилица“ делује на принципу добровољности кроз културне, просветне, научне и сличне активности.“
И што да купујем скенер, човече Јоване. Шта Вам није јасно? Какву и чију свађу и рат спомињете. Метафорички или стварни.
Ја Вам читам и преписујем овде шта нам пише у Решењу и Статуту и овде сам Вам то поновио. А ваљда Ви с Млинаревићем треба да скенирате Решење у коме пише друкчије име нашег удружења. Да нећете, можда, да Вама и Млинаревићу донесем на ноге Решење о регистрацији?
Какву свађи и с ким се ја свађам, човече ако Вам препишем шт нам пише у Решењу?
Драгољуб Збиљић,
председник Скупштине “Ћирилице”
и заступник “Ћирилице”
@Д.З.: Хвала. Ви сте, онда, у праву – и према томе @слободан млинаревић вам дугује извињење. А ипак – не треба да се клоните модерне технике, јер да сте тај папир скенирали и објавили скен, не би требало трошити толико речи.
@Јован Анастасијевић
Господин Збиљић саопштава умишљене чињенице, које не одговарају податцима о регистрацији љеговг удружења. Тачан назив удружења сам пренео са сајта Агенције за привредне регистре „Назив удружења/савеза: Удружење за заштиту ћирилице српског језика“ О томе не може бити никаквог спора. Збиљић, као човек ко0ји има фикс идеје и у умишљеном спору је са свим и сваким сервиравам лако проверљиве информације. Отиђите на сајт Агенције за привредне регистре и видеће те ко о чему прича. Збиљићу је проблем, што у време осниваљња удружења није РАЗМИШЉАО, него је рутински регистровао удружење. Шта да Вам причам о човеку, који заборавља, да је на моју ИНИЦИЈАТИВУ организована у Панчеву презентација његових књига. Том приликом ми је поклонио две књиге у знака захвалности. И сада дозвољава себи, да прича овакве будалаштине о себи и мени. Ја немам проблем, да се извиним и признам грешку у било чему. На овом сајту сам то у неким случајевима и учинио. Нажалост Збиљић је оптерећен свиме и свачиме, од тога да му прилази дете од 25 година и да поред живе жене и свог, наводног православног опредељења, “сервисира” и једну и другу. Као да нисте обратили пажњу, на наше раније изречене баљезгарије. Мисли и8 моје и Збиљићеве? Какав је он болестан лик показује и његово оспоравање мојих навода: “Назив: Удружење за заштиту ћирилице српског језика”? Каже несрећник, да то стоји у Статуту. Да ли сам ја нешто друго рекао? Матора дртина није свесна ни о чему прича!
Немам ја никаве секире у свом “програму”. То сам показао и иницијативом у организацији презентације у Панчеву. Нажалост, Збиљић уместо, да искористи моју спремност за подршку сваке врсте, тера мак на конац и по питању правних ствари о којима НЕМА ПОЈМА. И наравно остаје питање за Збиљића, ЗАШТО НИКО НЕЋЕ ДА САРАЂУЈЕ СА ЊИМ?
Млинаревићу, нисте ми родитељ па да ме “саветујете” с киме ћу и како да живим и да будем у љубави. Ако сте Ви ушкопљени, ја нисам.
А то што сте нашли на сајту АПР-а, кликните десно где пише детаљније. И под тим детаљније добићете ово из Решења.:
“Основни подаци
Статус: Активан
Облик организовања: Удружење
Назив удружења/савеза: Удружење за заштиту ћирилице српског језика
Скраћени назив: “Ћирилица”
Матични број: 08724954″.
Дакле, скраћени назив “Ћирилица”. И то нам пише у Решењу и од 2001. и од 2011. приликом пререгистрације. И у Статуту пише то исто.
Ви сте, Млинаревићу, превише оптерећени лично мојом маленјкошћу. Вама само Фројд може да помогне. Али, нажалост, Фројд није жив. И сада заиста не знам ко Вама после Фројда може да помогне јер сте превише оптерећени у глави мојом маленкошћу. Шта се Вас тиче, човече, колико има година моја супруга и моја девојка? И шта то Вас у томе дотиче.
Да ли је Млинаревић икада био са женом у животу?
У Панчеву Ви нисте били никакав организатор приказивања мојих књига. Да јесте, не бисте на самом скупу говорили о мени ово што говорите овде.
Ви сте човек који не зна ни да се постиди ни да се извини.
Драгољуб Збиљић,
председник Скупштине “Ћирилице”
“А ипак – не треба да се клоните модерне технике, јер да сте тај папир скенирали и објавили скен, не би требало трошити толико речи” (Јован Анастасијевић).
Хвала Анастасијевићу на разумевању и уљудности. Нисам ја дужан Млинаревићу скен, јер је он тај који је рекао да наше скраћено име није “Ћирилица”. Ваљда онај ко некога опружује за неистину, треба да скенира Решење и да каже ево доказа да нисте у праву. Ја никоме не дугујем доказивање друге врстепошто сам цитирао докатз из Решења.
А видите који је то човек тај Нлинаревић. Он улази у моју интиму да би ме посвађао са женом. Њему само Фројд може да помогтне. Морам да трошим речи јер тај Млинаревић настпа с личним увредама сваке врсте. Стога му мморам одговарати јер задире у моје личне и интимне ствари. А то раде само људи који немају своју здраву интиму, па се баве туђим животима. Једноставно, човек је превише оптерећен својом психом и чудним моралом. Да не кажем ништа грубље.
“И наравно остаје питање за Збиљића, ЗАШТО НИКО НЕЋЕ ДА САРАЂУЈЕ СА ЊИМ” (Слободан Млинаревић)?
РЕШЕЊЕ ЈЕ МЕРОДАВНО ЗА НАЗИВ УДРУЖЕЊА, А ШТА СЕ МЛИНАРЕВИЋА ТИЧЕ КО ХОЋЕ ИЛИ НЕЋЕ ДА САРАЂУЈЕ СА МНОМ?
ЈА НЕЋУ ПРВИ ДА САРАЂУЈЕМ СА СВАКИМ
Ево, шта такав “човек” (С, Млинаревић))каже о сарадњи других са мном. А он први “сарађује” овако као овде са мном. Ја не могу и нећу да сарађујем с људима који говоре увек неистине и који краду било шта и који су духовне силеџије.
Млинаревића сам видео једном у животу и одмах ме је напао као да ме зна сто година. Човек слуша нечије трачеве о мени и онда преноси лажи као она фрау Габријела из “Попа Спире и Ћире”.
Млинаревић би могао да се узме као “хумор од човека”, али он се меша у моју интиму, а то није само хумор. До сада нисам срео таквог човека који је лично оптерећен мојом личношћу, а само смо се једном срели у животу. Личи ми на човека који би да “парадира” својим непостојећим поносом на улици.
Срамота је тако се мешати у туђе ствари, човече.
Као, бајаги, неки је правник је, а очигледно је да не зна да је Решење о регистрацији у АПР-у једино меродавно за назив удружења. И не занима га шта пише у Решењу, а каже да “зна” да нам није скраћени назив “Ћирилица”!
“Правниче” Млинаревићу, да бисте тачно знали како се неко удружење зове, морате то видети у нашем Решењу АПР-а, а не шта се негде на сајту објављује.
Једино је од мене питање за Млинаревића: када ће — после његових оваквих баљезгарија о мени — престати да на било који начин “сарађује” са мном кад ја одавно не желим уопште да сарађујем са њим по било ком питању?
@Д. З
Збиљићу, ти више не разумеш ни српски језик. Нисам ја НИГДЕ ништа рекао о скраћеном називу удружења. Писао сам о ЗВАНИЧНОМ, пуном називу удружења! Нисам ја рекао, да сам ОРГАНИЗОВАО. Рекао сам, да сам ИНИЦИРАО! Нисам ја теби писао о мом брачном и швалеском статус, већ ти мени о твом Још си се хвалио!. А и овде си нешто о томе набацивао. С обзиром, да имам преписку са тобом, ја, за све што сам поводом твог лика и дела, овде написао имам црно на бело. Ти си умислио, да си најпаметнији, паметнији и од САНУ и од Матице српске и свих живих и мртвих лингвиста, па и ћириличара. Коме требају наследници Фројда и још неки специјалисти, види се и из твојих коментара. Понављаш се, пријатељу мој! Ваљда је понављање, мајка учења, па ти тако сам себе покушаваш да убедиш у оно што пишеш. Наравно и да запамтиш. И НИКАДА нисам оспоравао твој доскорашњи рад и борбу за ћирилично писмо у Срба. За тебе сам ЈЕДИНОГ борца за ту ћирилицу, чуо пре много година. И свака ти част на томе! Ја сам ти и овде и приватно, па и лично сугерисао, да је време за повлачење са места ВОЂЕ. И да човечија енергија, као и мозак нису временски неограничени. Била је то пријатељска сугестија. Твој рад и занње у области којом се бавиш, НИКАДА нисам оспорио. Нажалост, ти си мајстор у оспоравању свих и сваког. О потцењивању мене у области којом сигурно владам потпуније него ти, не вреди ни причати. Надам се, да сам разјаснио наше неспоразуме, господину Анастасијевићу..
“Трећа теза јесте та да се на штокавском говорном подручју пише двама писмима – ћирилицом и латиницом – и да је стога српски народ инхерентно двоазбучан” (аутор текста В. Ђорђевић).
ПОКРЕТ ЗА ОБНОВУ СРБИСТИКЕ НЕ СХВАТА ИСКАЗАНУ УЛОГУ ТРОЈАНСКОГ КОЊА МЕЂУ СРБИМА И БАВИ СЕ (ДОКАЗАНО ВИШЕ ПУТА) ФАЛСИФИКОВАЊЕМ ЧИЊЕНИЦА О ЛАТИНИЦИ И ЋИРИЛИЦИ
У томе ШТО каже Ђорђевић нема спора у Покрету за обнову србистике, Нажалост. Тачно је да се, лингвистички тумачећи, заиста српски језик једини на свету пише данас (како и раније) у пракси алтернативним писмима. Чак и у Србији то чине Срби, јер се и даље спроводи наметнуто двоазбучје с екпслицитно изреченом намером у време Новосадског договора да се “постепено српска ћирилица занмени хрватском латиницом”. И до тога је дошло свуда, па чак и у Србији у око 90 процената исписа српског језика.
И ту је сад проблем Покрета за обнову србистике. Проблем је у томе што тај Покрет јесте за обнову србистике, али — кад је реч о писму — на сербокроатистички начин. А то значи да се и у стандардном језику Срба задрже и даље два писма све док се и ових десетак процената ћирилице у Срба коначно не замене.
Вођа и оснивач (Приштина, 1997) Покрета за обнову србистике проф. др П. Милосављевић тврди да неће нестати ових десетак процената ћирилице у Срба, али додаје изричито и ово невероватно чудно питање као тврдњу да “Срби неће изгубити ћирилицу: “Зар зато (да изгубе ћирилицу Срби — појаснио контекст Д. З.) што знају и латиницу и што је и она, како тако, прилагођена писању српским језиком” (Нова Зора, зима-прољеће 28/29 2010/2011, страна 90) Његово овакво питање је без икаквог смисла јер нико не тврди да ће ћирилица нестати “само зато што Срби знају ћирилицу”. И неки Енглези знају ћирилицу, арапско или кинеско писмо и наравно да се неће због тога знања изгубити енглеска латиница. Знање је, наравно, богатство, знање је моћ и Срби нису ни до сада губили ћирилицу зато што “знају” латиницу, него је губе по општој језичкој законитости да из језика нестаје оно што је небитно за језичку комуникацију. Милосављевић, да није само филолог него да је лингвиста, знао би да су два писма за норматриван језик не само непотребна него су штетна. Добро је знати хиљаде писама, али је немогуће свој језик стално писати двама писмима. Или на више писама. То је за народ штетно, јер се предваја и по писму. Нико нема потребу да у писању свог језика стално скаче с писма на писмо. Свуда у свету изабрано је за све језике једно писмо (јер је једно неопохдно и довољно) за један народ и његов језик. (Једини јапански има не алтернативна, него комбинујућа три писма.) Зато нико у свету не пише алтернативним писмима свој језик. А Србима је јединима то двоазбучје смишљено наметнуто с једним јединим циљем (изреченим) — ради замене српске ћирилице. А Срби немају ни један једини оправдан разлог за мењање свог (најсавршенијег по многим проучаваоцима и у свету) писнма.
Дакле, Милосављевићева теза о решењу питања писма за језик и народ у двоазбзучју погубна је, јер је неопрактична, и по народ и по ћирилицу и по српски идентитет.
И није само у томе проблематичан Покрет за обнову србистике. Он је проблематичан и због тога што се његов вођа бавио фалсификатом у “оптуживању” Вука да је састављач србокатоличке и хрватске латинице. А сам Вук у Милосављевићевој књизи просто моли Људевита Гаја да поправи лошу хрватску латиницу мењањем, дотеривањем, заменом и сл. готово пола абецеде. Укупно 13 слова. Зашто би Вук молио Гаја да баш Гај поправи “гајицу” ако је ту гајицу саставио Вук!? Милосављевић је “оптужио” фалсификаторски Вука за лошу данас хрватску латиницу узевши за једини доказ чињеницу да је у фалсификованом издању 1997. године Вуковог Првог Српског буквара из 1827. године. Репринт издање тога Буквара из 1997. јесте у томе што је у то репринтовано издање убачена табела коју је Вук објавио тек 1847. у преводу Новога завјета, а не 1827. у свом Буквару.
Проблем је вође Покрета за обнову србостике што се у вези с писмима бави фалсификаторски “оптужујући” Вука да је створио нешто (латиницу), што је сам Вук за живота порекао. Не директно. Јер га тада за то нико није ни оптуживао, јер је свако знао да се тиме у састављању Вук није конкретно бавио, него је само молио Гаја да ту абецеду поправи. Гај то није хтео и данашња хрватска латиница (Срба католика у изјашњавању више нема) хрватска и по самом Вуку (видети друго издање његовог Српског рјечника из 1852.
А вођа Покрета за обнову србистике не схвата да би то писмо данас било само хрватско чак и да га је било ко од Срба саставио. Јер то писмо није било намењено за православне Србе, дакле за огромну већину Срба и тада латиница није била општесрпско писмо, јер су православни Срби много пре тога већ имали своје ћириличко писмо. А чије је писмо одређује се само по томе за кога је састављано, па макар га било ко сачињавао. Глагољица је, на пример, била намењена Словенима, па она није била никада писмо оних који су постали католици. за њих је било намењено само латиничко писмо. Зато су и Хрвати морали прећи на латиницу иако су се они најтеже растали од Словена од глагољице. Зато је у хрватској најдуже била у употреби глагољица све док се нису сви Хрвати, ипак, п0иолатиничили.
За разлику од католика Срба и Хрвата, Срби православни су рано примили ћирилицу и свако данашње напуштање ћирилице у Срба само је последица хиљадугодишњих насилних тежњи да се сви Срби полатиниче. полатиничени Срби идентитетски више нису они Срби који су били то до полатиничења. Зашто. Зато што је иза латиничења у историји следило католичење и асимилација католичких Срба. Зато и данас више у изјашњавању нема. А колико ће бити данашњих полатиничених Срба у српском изјашњењу, историја ће показати. Досадашња историја је показала да полатиничени Срби нису дуго остали Срби. Реч је дакле о хрватској латиници која стотинама година служи за правог Тројанског коња у одсрбљивању и њиховој асимилацији.
Да се моја маленкост пристрасно бави питањем писма, наравно да бих подржао свог земљака и изузетно ми драгог као човека проф. Милосављевића, али сам ја пристрасан увек само у вези с истином. А истина о писмима није на страни проф. П. Милосављевића. Стога с великим личним жаљењем морам да будем на страни оних који су открили фалсификат у вези с латиницом за Хрвате. Мени је као човек дражи земљак П. Милосављевић, али ми је увек најдража истина (јер је она Божји8 налог). И једино зато испада да сам “против” П. Милосављевића.
И сам аутор текста напред проф. Владислав Ђорђевић је успешно доказао да Вук није творац не само хрватске него ни било које латинице. И Ђорђевић је то успешно и непристасно (у)чинио.
Исправка једне речи. У мом реаговању овај део реченице “јер нико не тврди да ће ћирилица нестати „само зато што Срби знају ћирилицу“, треба да стоји: “јер нико не тврди да ће ћирилица нестати „само зато што Срби знају латиницу“.
“а сам ти и овде и приватно, па и лично сугерисао, да је време за повлачење са места ВОЂЕ” (Слободан Млинаревић).
ЧОВЕК САМ КОЈИ НА МЛИНАРЕВИЋА НИ ПО ЧЕМУ ОЗБИЉНОМ НЕ ЛИЧИМ
Рекао си, човече, да сам “дртина” у једном од својих првих писанија овде. Никад ме нисте видели, а частите ме речју “дртина”. И нормално сам Вам рекао да се “дртином” не осећам, јер моју виталност могу да одређују жене, а не мушкарци, јер ме мушки у љубави не занимају.
Нисам се никада хвалио да сам неки велики “вођа”. То што сам, стицајем прилика и ојколности, први покренуо званично данашњи прихваћен вид борбе за ћирилицу, не значи д треба да ме зовете “ВОЂОМ” и да тражите да се “повучем”. Шта имам ја и одакле да се повлачим. Водим своје удружење јер други неће и шта то Вама смета.
Ја немам одакле да се “повучем”, а Ви не можете својим писанијима оваквим да ме “ПОВУЧЕТЕ” нигде и ни за шта. Ја одлучујем да ли ћу или нећу да радим на спасавању ћирилице колико знам и могу. И Ви ме у томе не можете ничим омести. И шта се то вас тиче уопште кад нисте у мом удружењу?
Предлажем Вам да се ами повучете из оваквих Ваших писанија кад као правник заиста не знате да је само решење меродавно за назив неког удружења. И кад знате да не желим с Вама да имам било каква посла па и да се дописујем. Небитни сте ми било у чему за угледање.
Ми смо основани као Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” 2001. године. Скраћени назив нам је увек био и остао је у свих 14 година “Ћирилица”. И то је записано свуда од бивше Југославије до Канаде и Аустралије. То шта сте Ви нови оснивачи својих удружења петљали са својим називима, друга је ствар. И шта Ви мислите изван наших решења, Ваша је ствар, Ваша је ствар, али не можете тврдити да је име нашег удружења друкчије него што нам пише у Решењу. Ми свој назив удружења никада нисмо мењали.
И шта се вас толико тиче што сам рекао да сам био с девојком од 25 година. И данас сам. То сам рекао само за то што Ви мислите да сам ушкољен као, ваљда, Ви, па стално хоћете да и мени, као себи, дате надимак “дртина”.
Показујем сваким радом да нисам још никаква “дртина”, јер нисам човек који на Вас личи у било чему озбиљном.
@ Д.З. и @ слободан млинаревић: Засвирај – па и за појас задени. Реко Коста да је ДООООСТААА!!!
“Конспиролозима можемо назвати оне публицисте који заговарају став да против Срба постоји завера неких моћних геополитичких сила” (аутор текста проф. Владислав Ђорђевић).
СВЕ, САВ ЖИВОТ ИПАК ЈЕ У “ЗАВЕРАМА”, ТЈ. ДОГОВОРИМА, СПОНТАН ЈЕ САМО ПОБАЧАЈ ПЛОДА, ПА И ОН ЈЕ НЕЧИМ ИЗАЗВАН
Не треба Ђорђевићу овде приговарати (како што неки чине) што је предочио своја гледишта о тзв. десничарским покретима и идеологијама. Он није ниједном речју тврдио да је то баш све тако како он каже. АЉ он има право на своја гледишта и на покушај да разврста неке идеологије као јединствене или по сродности. Наравно, и сам мислим да сврставање тзв. збиљићеваца (како је он рекао) у неку посебну “идеологију” нема посебног оправдања. У Удружењу “Ћирилица” не бавимо се “десничарским начином” у решавању питања писма у језику Срба. Ми, практично, нисмо ни лево ни десно у нашем предлогу решења питања писма. Ми смо светска и европска пракса која једино постоји у једноазбучју сваког језика и народа као решење питања у писању језика. Не постоје “леваци” и “дешњаци” ни у свету ни код нас и начину решења питања писма.И у свету и у Европи постоји само један практичан начин решавања питања писма у појединачном језику. То је једноазбучје. И то важи и за све идеологе и “десне”, и “леве” и “централистичке”. Све идеологије су у свету јединствене у томе. Јер сви решавају питање писма у својим језицима на један начин. Други начин је непрактичан, штетан, неприродан, ненормалан. А све што је нормално /уобичајено) у пракси нема своју “леву” и “десну” страну. Било с које “стране” да се гледа српско данашње решење питања писма у језику Срба неприродно је, ненормалнио, неуобичајено, неодрживо на дужи рок, па, дакле, и неприхватљиво. То није ни “лева” ни “десна” идеологија. То је ствар практичности и одрживости решења. Јер, као што човек није добио две главе са два мозга, тако је исто непрактично решење питања записивања језика на два писма. То је Србима наметнуто врло перфидно, смишљено с једним јединим нескривеним (експлицитно исказаним и забележеним циљем — да се изврши “постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом” . И ту замену је предложила и извршила у 90-ак процената комунистичка партија у Југославији и Србији. Тачно се зна и када. После те изречене идеје у време Новосадског договора (1954). И та идеја је спроведена за петнаестак година, а данас се то стаљње одржава на основу сербокроатистичких решења питања српске језичке норме у српским језичким и државним институцијама.
Та чињеница да је то смислила на тај начин и спровела комунистичка идеологија (која је, истина, следила борбу против српске ћирилице која је започета много пре појаве комуниста), највероватније, утицала је да тзв. збиљићевце које можемо звати и “немањићевци” и сл. према онима који су се истицали дуже у тој борби за српску ћирилицу и њен једини могући живот код Срба у њиховом језику. навела је Ђорђевића да ту борбу или покрет сврста у десничарску. Јер заиста, “збиљићевци”, “немањићевци” и слични истичу само истину. А истина је да су “леваци” /јкомунисти) извели до сада најуспешније, најдуготрајније и најперфидније латиничење Срба и без ранијих познатих забрана српске ћирилице у време окупација. Комунисти су то извели боље и трајније од свих претходних окупатора Срба који су сви били и против Срба и против њихове ћирилице. У том смислу немамо разлога да кажемо да Ђорђевић није рекао и истину у вези с борбом за враћање ћирилице међу Србе.
У том смислу именовани овде “збиљићевци”, а можемо их звати како хоћемо и друкчије, припадају и “коспиролозима”, тј. “завереницима”, јер се ми ћириличари јесмо “заверили” (договорили) да вратимо у живот српску азбуку на све ненасилне начине, а тих начина нема много. Без једноазбучја и у језику Срба ћирилица неће дуго опстати међу Србима. Јер, двоазбучје није нигде и никада у свету сачувало ниједно старије писмо. И ту ми (заговорници једноазбучја и у српском језику код Срба) нисмо нешто нарочито “паметни” и “најпаметнији” (како жели неки С. Млинаревић да моју маленкост оптужи за мишљење да сам “најпаметнији!). Ми смо само нормални стручњаци и практичари који видимо праксу и знамо зашто друкчије није могуће.
То што то још не прихватају српске језичке и државне институције, никако не значи да ми нисмо у праву. А да јесмо у праву, види се по томе колико у пракси, у стварности, у животу, на улици и било где има још српске ћирилице. А сва истраживања потврђују да је данас нема више од десетак процената у писању српског језика.