Саша Мирковић је за кратко време постао слика и прилика Вучићеве власти, његових реформи и европејства, месијанске улоге коју је сам себи доделио спасавајући Србију од бројних недаћа. Његов страначки компањон је, заљубљено посматрајући Вучића, схватио да без контроле медија нема правог успеха, па се толико у једном тренутку размахнуо, да пре подне купује ТВ Метрополис, поподне дневни лист „Спорт”, а увече конкурише за генералног РТС.

Реч је, да не би било забуне, о оном Мирковићу који контролише Зајечар на опште одушевљење мештана који се готово свакодневно буне против њега. Зашто се мора стално наглашавати који Саша Мирковић је у питању, побринуо се сам државни секретар својим изјавама и несхватљивој одбрани власти. Она антологијска како држава није крива за лоше стање у медијима, препричаваће се годинама.

Онда се, по неком правилу, као крунски доказ свих прегнућа и напретка са напредњацима на челу, помиње усвојени пакет медијских закона. Али, коме он служи, нико не говори. Шта ће нам такви закони кад немамо више медије? Шта вреди да држава изађе из власништва кад у њега улази партија и њихови послушници? Како применити те законе ако су власници медија, Мирковић, Гашић и њима слични? Са усвојеним сетом закона за који сви имају само речи хвале, ускоро ће сви медији личити на међуградску телевизију Студио Б, где је главна уредница живи доказ како се ногама, ипак, не може водити ниједан медији, па ни оваква телевизија.

Но, никога као да то не занима. Јавност је месецима била запањена како министар културе и информисања може толико дуго да ћути на бројне примере цензуре, укидања култних емисија, сузбијања слободе говора… А онда је Тасовац изненада проговорио. Утисак је да би било боље да је наставио да ћути. Бар би људи помислили, паметан човек неће да се качи са будалама.

Поставља се питање шта закон каже како је могуће да се најстарији српски спортски лист продаје и издваја из Комапаније Новости чија је приватизација спорна и налази се, високо котирана, међу оних чувених 24. Може ли нешто што је толико спорно и о чему се води истрага бити предмет било какве трговине? Очигледно да може. Јер, ако су продавац и купац партијски послушници, ништа не представља проблем.

Све ће бити легализовано тако да нико неће ни приметити кад је држава изашла, а партија ушла и ко је стварни власник. Због свега тога и имамо ситуације где министар полиције упечатљивог надимка, глумећи Џемс Бонда јури по аутопуту за киднаперима детета и слика се као да је у питању вашарска шатра, а не опасна акција у којој неко може и да страда. Цивили се, због мера безбедности, увек из таквих акција искључују, али министри иду стопама свог вође, хоће и они некога да спасу, па да се сликају и бар тога дана буду хероји.

Та потпуно безумна потреба, довела је, између осталог, и до тога, да још не знамо стварне разлоге удеса војног хеликоптера и погибије седморо особа. Држава у којој је важније где ће слетети и ко ће дочекати спасилачки хеликоптер, него да ли ће уопште безбедно слетети је осуђена у старту на пропаст. Тамо где политика одлучује уместо струке страдања су, нажалост, неизбежна. Кад се у све то умеша и председник владе театрално преузимајући одговорност на себе, истовремено штитећи двојицу министара, све постаје фарса са елементима трагикомедије.

Толико се хвалио како је био успешан студент права и како је даноноћно спремао испите не би ли добио што већу оцену, али очигледно није запамтио основну лекцију, да се пресуде не могу доносити пре истражних радњи и утврђивања чињеница. Шта, уколико се утврди да је неко од министара инсистирао, без обзира на временске услове, да хеликоптер слети на Сурчин? Хоће ли Вучић ићи у затвор пошто је унапред амнестирао могуће кривце? Колико година робије може да се добије за седам изгубљених недужних живота? Или он једноставно зна како је до тога дошло, па га овакве изјаве и покушај замагљивања читавог случаја неће скупо коштати. Јер, медији су под његовом контролом, а после најављеног изласка државе из њих, постаће и формално власништво једног човека и једне странке.

Због свега тога би, ако ништа, морао да поцепа своју диплому правног факултета. Његови у странци бар могу да му наштанцују неку другу која год му затреба, чак и докторат ако буде неопходно. И онда немилице могу да се сликају, учествују у акцијама спасавања, дају неодговорне изјаве о одговорности и позивају се на законе које су усвојили по европским стандардима.

(Блог Срђана Шкора, 28. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3V0

Categories: Преносимо