Никола Варагић: Девестернизација и рехристијанизација Србије

nikolavПрактично за све људе са Запада, и оне попут Ортеге склоне аскетизму, источно, православно хришћанство, било је нешто, пре свега, мрачно и назадно. То су резултати вишевековне негативне пропаганде против Источног римског царства, исихаста, и касније царске Русије. Православни Словени остали су, у њиховим очима, непросвећена маса, непособна да рационално уреди своје друштво и створи демократску државу. Кривац за то је пронађен у православној вери, у Православној Цркви, и византијском деспотизму. Било је и међу схоластичарима аскетизма, и касније међу философима и научницима, и уметницима и романтичарима, али је на Западу опстао онај подсмех схоластичара према исихастима, неразумевање и непознавање исихазма. Тако се међу Западњацима могло чути да је хришћанство нестало оног тренутка када је реформација поделила (католичку) Европу. Као да православље никада није постојало, као да не постоји и данас. Зато је Ортега веровао у уједињену Европу, у обнову Запада, зато није видео светлост на Истоку. Ван границе (лимеса) Запада, западњачко вишевековно колективистичко васпитање учи – све је мрачно и примитивно. За све лоше криви су други – Јевреји, Грци, Словени… Зато су Западноевропљани тако толерантни према Хрватима, који су, на граници два света, слободни да забране ћирилицу, да буду веома сурови према православнима – увек ће им опраштати и на Хрвате гледати као на „наше“.

На Западу, међу великим људима, толико слављеним генијима, скоро уопште нема оних који православље не познају само површно, који на исихазам не гледају као на митологију и магију примитивних племена. Зато је њихова критика хришћанства пре свега критика западног, католичког и протестанстког, хришћанства. Њихово одбацивање хришћанства је одбацивање таквог хришћанства[1]. Пошто никада нису упознали суштину хришћанства – православно хришћанство – можемо им опростити, јер нису знали. Нису разликовали хришћанство простих или лажних клирика од хришћанства Светих Отаца, исихаста. Таквих је било доста и сада их има доста и међу припадницима православних народа. Просечан Србин данас о хришћанству више зна из западних извора, него из православних. То је резултат двовековног школовања српске елите на Западу и прихватања западне културе. Није са тим дошло само лоше, напротив, доста доброг је са тим ишло, али је сада потребно преиспитивање двовековног процеса вестернизације, са којим је паралелно ишао процес дехристијанизације. Рехристијанизација подразумева одређену девестернизацију.

Са друге стране, ни међу српским традиционалистима (у негативном смислу, који беже у прошлост), није било и нема оних који су упознали хришћанство Светих Отаца, исихаста, суштину своје вере. Зато не прихватају „промену као категорију живота“, зато не иду у сусрет свету. Најлакше је бавити се формалним и затеченим. Рехристијанизација подразумева одбацивање таквог традиционализма и национализма.

Ортега је покушао да повеже аскетику и индивидуалистички либерализам, али је на Западу победила она природа која допушта страсти, победио је либерализам, који се изродио у неолиберализам, у идеологију и културу која нема ништа заједничко са светоотачком традицијом, исихастичким учењем, православном аскетиком. Са светоотачким учењем и исихастима, прво су прекид направили католици, схоластичари. Запад се, затим, све више окретао ка земаљском, него ка небеском свету, све док Бог, крајем 19. века, није постао „мртав“, што је Ниче само констатовао гледајући свет око себе. Већину међу (данашњим) неолибералима чине атеисти, међу којима већина не жели да има било шта са хришћанским васпитањем.

Људи који су ширили индивидуализам и либерализам нису у центар својих живота стављали Христа. Таквих је, на Западу, било на самом почетку, међу првим (међу неким) конзервативцима (и пуританцима), док се манастири нису затварали, док грађанска класа није превладала, али од 19. века већину, која сада живи у градовима, чине они који нису веровали у Бога, у онострани свет (или су веровали лаички, због традиције, као спиритисти, из сујеверја…). Запад никада није постао искључиво и формално левичарска и атеистичка творевина, као што је то у 20. веку био комунистички Исток Европе, али су на Западу у суштини победиле идеје Француске револуције, немачког романтизма и англоамеричког либерализма и емпиризма. Већину, посебно унутар владајућих елита, чине атеисти, рационалисти, еволуционисти… као и они склони нехришћанској и антихришћанској мистици и окултизму. Они су створили своју деонтологију. Запад је, изгледа, на неповратном путу дехристијанизације, док се међу православним народима, након краха комунистичког система, могу пронаћи трагови рехристијанизације.

***

Пред вама је део из текста Ребеке Њубергер Голдстин, филозофкиње са Запада, пренет из западних медија, као одличан пример који показује колико се Запад удаљио од хришћанства, колико је заборавио на своје хришћанске корене и какви су ти корени. Наслов текста је „Шта би Платон рекао“: „Платон би се највероватније највише запрепастио пред светским моралним напретком. Он је веровао да бити ‘филозоф’ значи преузети на себе одговорности моралног реформатора. Ипак, иако је морал био централни део његовог учења, многе моралне истине које ми сада узимамо здраво за готово њему никада нису падале на памет. Тако на пример, иако се Платон противио поробљавању Грка, он је, као и сви антички Грци, одобравао поробљавање ‘варвара’. Насупрот томе, данас би свака особа која нема склоности ка филозофији, лако могла да објасни зашто је ропство погрешно: ‘Особа је особа. Свачији живот је важан управо колико и живот неког другог.’ Колико год овај закључак изгледао очигледан, свету је требало хиљаду година да до њега дође, а на много начина тек треба да га потпуно прихвати. Међутим, сада можемо колективно да се осврнемо на наше претке и запитамо се како ни најморалнији међу њима није успео да увиди да не треба тако да се понашају. Шта је довело до овог напретка? Платон је сматрао да је морални напредак у суштини интелектуални процес вођен разумним аргументима, што је став који је подржао велики број моралних филозофа, од Баруха Спинозе и Имануела Канта до Џона Ролса и Питера Сингера. Ипак, многи други су одбацили аутократију разума у људским моралним животима, слажући се с тврдњом Дејвида Хјума да је ‘разум сам по себи потпуно инертан.’ Они верују да ниједан чисто апстрактан аргумент не може да нас наведе да урадимо нешто што не желимо. Ако рационалан аргумент не може да нас покрене, шта може? Један прост одговор гласи: емоције. Моралне емоције, нарочито емпатија, могу да остваре оно што не може ниједна сува рационализација. Што више осећамо, више бринемо и наши мотиви су моралнији. Укратко, јачи осећај емпатије подстиче морални напредак. С овом променом фокуса с разума на емоцију, морална филозофија све више уступа место моралној психологији која, укључивањем идеја из еволутивне биологије, све више има да каже о људској природи и нашим моралним животима. Све се своди на природну селекцију… Ми смо мислећа људска бића, а наши гени нису господари наше судбине[2]„.

Да ли је овде у питању ненамерни превид или недостатак образовања (што мислим да је случај), или недостатак (ако је намерни превид) интелектуалног поштења? Од Платона до данас догодио се Господ Исус Христ, догодио се силазак Сина Божјег, догодила се хришћанска цивилизација. Богочовек је људе учио „љуби ближњег свог“, где је ближњи и незнанац (странац), односно – „особа је особа, свачији живот је важан“. У хришћанству се поштује свака личност, са настанком хришћанске цивилизације долази до укидања робовласништва. Речима Св. Јустина Ћелијског („Догматика Православне Цркве“): „До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему je ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи’. Богочовек Христос је ‘мир наш’: мир наш најпре са Богом па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Човек у Богочовеку, у Цркви Његовој, расте у благодатног богочовека кроз живљење ‘са свима светима’; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком.“

Не мора човек, који је атеиста, да прихвати Христа као Бога, али како не поменути Њега, од чијег се рођења рачуна време већ 2015 година – како да се превиди таква чињеница? Какво је то образовање? Најбоље из либерализма и социјализма потиче из хришћанског васпитања – без обзира како се хришћанство развијало на Западу, почетак је у времену када Црква није била подељена и нешто од православног учења је остало и у вековима након поделе[3]. То је било пре више од хиљаду година. Више од хиљаду година људи на Западу прихватају овај „очигледан закључак“, „моралну истину“, која се „сада узима здраво за готово“ – да „у Христу нема ни Јеврејина ни Грка“, да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Зашто „тек треба да га потпуно прихвате“? Зашто либерал Мил (19. век) није прихватио овај „очигледан закључак“? Он је о својим „Грцима“ (тј. Енглезима) и „поправљању“ варвара размишљао слично попут Платона – својима слобода, друге у робове. Ако је у доба Џона Стјуарта Мила, а другу половину свог живота је проживео у доба викторијанског пуританизма (доба „двоструких стандарда“), одрицање од Христа, дехристијанизација, имала такве размере, како да данас замеримо филозофкињи Голдстин која све то прескаче и позива се на модерне философе и еволуционисте? Она је образована у, сада већ потпуно, нехришћанској култури, у постхришћанском добу.

***

То се види и у књизи „Увод у етику“, коју је приредио Питер Сингер пре двадесетпет година. У чланку „Теорија врлине“ аутор Грег Пенс приказ историјске основе теорије врлине почиње са античким Грцима и онда се одмах пребацује у 13. век на Тому Аквинског, који је „синтитизовао аристотелизам и хришћанску теологију“. Правилно је рећи католичку или западнохришћанску теологију, јер је Аквински, како пише Пенс, „на пола пута између натуралистичког схватања карактера античких Грка и Кантовог непријатељства према натурализму“. Затим, даље у чланку, Пенс помиње „америчког гром-и-пакао теолога Џонатана Едвардса, који је писао да ће део уживања спасених бити и посматрање мука оних који се муче у паклу (‘посматрање невоља других тежи да повећа степен нашег уживања’)“. То нема везе са светоотачким учењем.

По Пенсу, теоријски је могуће да нека личност попут робота може да води савршено моралан живот: „можда такви људи стварно постоје као производ савршеног моралног васпитања људи“. Наравно да постоје, али не као роботи. То су православни светитељи који су упознали духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране; који су свакој страсти супротстављали врлину; за које је разликовање добра и зла веће од сваке врлине, пошто у духовном животу врлине нису највиши циљ; који су слободно, без очекивања награде или казне, следили Божје путоказе (који воле добро зато што је добро[4]); који су учили да човеков карактер обликују страсти и да помисли (као садржаји искуства „овде и сада“) доводе до страсти и како свест да контролише настајање помисли… а који су себе сматрали најмањим међу хришћанима („савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“). Пенс у наставку пише: „Скоро свако прође кроз живот, а да не постане убица, али се ипак карактери људи који нису извршили ниједно убиство значајно разликују. Личност која је често била у искушењу да убије због свог врелог темперамента, али се од тога уздржавала због моралног разлога, не изгледа као неки виши морални тип. Много је узвишеније никад не пожелети да се због неког малог разлога убије човек. Још је боља личност која не би уопште убила и која тугује због убијања невиних људи“. Свети Оци, сви прави подвижници и искрени верници такве су личности. Они не да не би убили човека, не би убили ни мрава (било коју биљку или животињу). Они не само да тугују и не само да се моле за невине, они тугују и за онима који нису невини, моле се и за грешнике (и за спас све твари). Ко баш ништа не зна о православној аскетици, нека, за почетак, погледа руски филм „Острво“. Питер Сингер – поштено – у уводу „Увода у етику“ пише: „Ја сам васпитан у западном друштву, енглеског језика, и образован у западној философској традицији; не бих био компетентан да приређујем књигу која би другим традицијама давала једнак простор“.

Зато циљ мог писања није моралисање, посебно не суђење, већ описивање, утврђивање чињеница, потврђивање чињенице да ни најобразованији људи на Западу не познају исихазам (осим, наравно, изузетака, међу којима су многи постали православни хришћани), из чега произилазе одређене последице, попут појаве неолиберализма. Пошто исихаста има мало и међу самим православним верницима, неолиберализам се незадрживо шири и у православним народима. Приказујући Запад какав он заиста јесте, иза свих маски, обраћам се управо људима из православних народа, Србима, који прихватају културу Запада као морално и интелектуално супериорнију[5], који о хришћанству више знају из западних извора; онима који сумњају у вредности своје културе, који не схватају дубину православља, па имају осећај ниже вредности, као и зилотима који су заборавили да ономе ко не зна треба опростити, тј. да не суде да им се не би судило.

Људи на Западу препуни су предрасуда према исихазму, тј. православљу, и верују да је обрнуто, што се види и у чланку „Савремена деонтологија“, из исте књиге („Увод у етику“), аутора Ненси Ен Дејвис, где она пише: „Највећи број образованих људи данас одбацује схватања… која су заступали црквени Оци. И многи аспекти схватања монаха, свештеника и клирика, који су доминирали раним религијским моралом (и још увек утичу на јудео-хришћански морал), углавном се одбацују као изрази оних схватања људске природе – и различитих способности и улога мушкараца и жена – која су испуњена предрасудама и која су парохијална и казнено усмерена“[6]. Да би упознао православље, човек мора да учини подвиг вере, а то значи да крене у борбу против гордости (егоизма), да крене путем врлина односно самоодрицања, самоконтроле и самокритике, путем покајања (промене свести). То мора да одлучи слободно пошто се врлине не могу наметати. Разум мора бити испитан пред судом вере. Очишћења ума нема без очишћења срца. Другачије се не може упознати православље. Свет не постаје боље место за живот зато што „највећи број образованих људи данас одбацује“ учења Светих Оца из доба патристике и неопатристичко богословље. Не само да обацује, пошто то подразумева да се познаје оно што се одбацује, него ни не покушава да упозна.

***

У таквој култури, неминовно је да постоје „двоструки стандарди“, као што је то било у време Мила и „викторијанске епохе“ (краљица Викторија је наметала пуританизам својим поданицима, а сама је живела развратно односно није живела у складу са моралним вредностима које је наметала другима), када долази до наглог и обимног ширења колонија (поробљавања других) и процвата либерализма (личних права својих грађана, тада само белих мушкараца, Енглеза, на британском острву, пошто је нпр. Ирцима било забрањено да причају на ирском). Енглези су у колонијама деспотски владали, а у својој држави промовисали либерализам, утилитаризам и социјализам – либерални социјализам и социјални либерализам. Сада је Србији (и осталим колонијама) забрањено да даје субвенције својим привредницима и пољопривредницима, а у Великој Британији, Француској и Немачкој је дозвољено и они то раде. Елита није много боља ни према својим грађанима, и ту се води политика „двоструких стандарда“. „Обичан грађанин“ било које државе на Западу, када нема новац да плати рату, губи кућу. Предузетник када лоше послује, губи предузеће. Са друге стране, банкстерима држава пружа новчану помоћ (новац свих грађана) да сачувају своје банке, када због похлепе и лоповлука лоше послују. Тако изгледа средњи пут између лесеферизма и државног интервенционизма. Моћници (деспоти) узимају, негде мало а негде више, кад им треба, од чега и од кога им треба – колико им треба. Да ли треба стално да подсећам да је то све пресликано и код нас, да српска елита само имитира елиту са Запада? Да ли су због тога увели приватне извршитеље?

„Све се своди на природну селекцију“, пише Голдстин. Kако се развија емпатија и како долази до моралног напретка? Опет се све своди на егоизам, тј. на личну корист, а са тим на природну селекцију.

Доследни секуларисти, који су уверени да „васиона не поседује никакву објективну вредност“, који тврде да живот нема смисла (пошто је производ насумичних генетских мутација), „не могу да воле потпуно, да се препусте осећању љубави или поштовања, јер ова осећања нужно бивају контролисана мишљу да је предмет тих осећања заправо безвредан… Секуларизам умањује осећање постојања, и спречава човека да оствари природне дубине које живот човеков поседује када је овај свестан да има корен у бесконачном, у Богу“ (Сет Фарбер).

То је разлог зашто „очигледан закључак“ – „особа је особа, свачији живот је важан“ – која се „сада узима здраво за готово“ – Запад „тек треба да потпуно прихвати“. Наравно, није потпуно, међу свима, прихваћен ни у православним црквама и народима.

Изводи из: Промена свести 27. део и Промена свести 28. део

_______________________

[1] Достојевски у Идиоту пише: „Римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере… Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог самог римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне!… И социјализам је пород римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви“.

[2] Ребека Њубергер Голдстин: „Шта би Платон данас рекао“, Данас, 28.01.2015. www.danas.rs/sta_bi_platon_danas_rekao

[3] У вековима након поделе, у неколико наврата, због инвазије мислимана, долазило је до великих сеоба православних хришћана на Запад. А у 20. веку због окупације комуниста. И они су оставили свој траг у култури Запада.

[4] Свети Никола Кавасила (14. век): „Као што добро стреми према свему, тако дозвољава да све стреми њему… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља). Најчистија форма задовољства је када душа престане да брине о себи и о своме, када се не хвали својим и када не љуби само из користи, када човек љуби добро ради самог добра, а не ради интереса, када се радује гледајући друге… Не да се потражује одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај, који се по својој суштини састоји у ‘распростирању’ и никако се не умањује чињеницом ако и други приступе овом сарадовању“. (Епископ Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.)

[5] На пример, разговарао сам са пар еврофила након што сам прочитао вест да се – на Западу – потписује петиција којом се моле Швајцарци (који то још увек раде) да више не једу псе и мачке. Када сам им пренео ову информацију, пошто пар њих добро познаје Швајцарску, где су често одлазили, била ми је занимљива њихова реакција. Одмах су бурно реаговали речима да је то лаж, да то они који мрзе Запад измишљају, пошто је у њиховој свести Швајцарац савршен, тамо је све савршено, а неки од њих имају псе и мачке и и веома воле те животиње па им је ова вест заиста непријатно звучала. Када сам им рекао да могу на интернету за свега пар секунди да провере и увере се да се такве вести могу наћи на сајтовима свих највећих телевизија и новина на Западу, да постоји више десетина или стотина релевантних извора, да сами Западњаци често потписују петиције којим моле Швајцарце да престану са тим обичајем да једу печене псе и мачке – да вест долази са самог Запада – моји пријатељи су и даље говорили да је то лаж, да је у питању пропаганда оних који мрзе Запад или Швајцарце. Нисам их питао да ли су чули вест да у Србији живе канибали, али бојим се да не би бурно реаговали нити би тврдили да је та вест лажна. Наравно, не тврдим да је фактичко стање такво да су православци морално супериорнији, већ да имају бољу основу, која је, уосталом, свакоме доступна ако „куца“, ако тражи.

[6] „Увод у етику“, приредио Питер Сингер, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3SF



Categories: Преносимо

Оставите коментар