Љубинка Боба Недић: Орошавање мозга

bakljaДанас је Србија велики циркус, а не велика тајна. Просветни радници су добили плату, или је нису добили, или је требало да је добију, или су добили умањену, за 3%, 13%, 33%… Министарство је закувало, школске управе и многи директори зачинили, а ми кусамо. Пролив нам не гине. Јесте да не постоји правилник којим се процењује колико 15 минута краћи час носи процената зараде на месечном нивоу, али коме још то смета? Јесте да је срамно да се законски штрајк сматра подобним до једног датума, а неподобним од тог дана, односно да скраћени час у једном тренутку значи мању плату, а у другом не, али – коме још то смета? Шуваков је објаснио да је то због потписивања Споразума од стране два синдиката, којим се налаже да штрајкачи до тог дана не буду кажњени мањом платом. Споразум је потписан у фебруару, а Шуваков је знао и у децембру и јануару да ће то баш тако бити?! Опет нас сматра будалама, али нека њега. Не смета нам. Министар је упутством подсетио директоре на њихову законску обавезу, сасвим случајно тек у другој половини штрајка. Друштво директора школа Србије је донело одлуку да у тој ујудурми не учествује. Остали директори су својим радницима умањили плате, најчешће сакривајући се иза секретара школе или рачуноводства. Нема одлуке са печатом, потписом, образложењем. Нема решења датог на руке радницима којима је зарада умањена. Да ли треба бити правник, па да се запуши нос од смрада који овакви потези носе са собом? Међутим, Министарство се и ту досетило, па је већини таквих школа данас уплаћена плата. Тек да сви видимо да нам је са таквим директорима најбоље – и Министарству и нама. Понадала се држава да ће разбуцати сваку идеју да се у овој земљи неко сме гласно борити за своја права. Понадала се држава да ће летети перје, да ће се оборити носеви, или главе забити у песак. Кад оно – просветни радници којима је плата умањена рекоше: „Е, нека је! Идемо даље!“ Они којима плата данас није ни стигла, рекоше: „Е, нека није! У понедељак обустављамо рад!“ Чак се и прозивка колега који не штрајкују проредила и уступила место прозивци министра. Уследио је комичан одговор власти. Интернет портале српских медија преплавили су ботови, који под хитно морају на стручно усавршавање. Уз њих смо се и ми усавршили, и сада већ без грешке препознајемо директиве које су добили: имена „из народа“, припадност различитим друштвеним и образовним слојевима, усијане главе и представници здравог разума. Једино још нисам докучила да ли им је неписменост такође једно од упутстава или им је „дар од Бога“. Након изузетно успешног протеста одржаног у Београду 17. марта, најављених протеста пензионера, гладних Србије, разних организација (али не и еснафа), одлучила је власт да и она демонстрира моћ – организују митинг подршке генијалним идејама, крајем априла. Просветни радници су на митингу, у најбољем случају, добили бесплатан превоз, плаћен синдикалним новцем. Митингаши подршке ће вероватно добити превоз, дневнице, сендвиче, сокове, обећања да ће добити посао, повластице и слично. Кажу да се људи на све могу жалити – на клемпаве уши, кукасти нос, злу судбину, неправду – али да се још нико није пожалио на додељен му мозак. Сви су задовољни и убеђени да су добили много, више него довољно. Велики су изгледи да се Србији догађа орошавање мозга. Полако се буди. Не у неком политикантском смислу, већ у смислу непристајања на сумануто трчање у мреже ММФ-а, у лавиринте неолибералног ропства, у живот за туђе провизије, туђе профите, увећавање капитала, броја јахти и вила, а по нашим леђима, и леђима наших породица. Драго ми је да је просвета прва кренула. Ко ће им показати на какав малтретман не треба пристајати у животу, ако не учитељи? Наше је да носимо бакљу. Њихово је да полажу по 10 испита за пет дана, да купују дипломе, плагирају докторате, постају Архимеди док слушају Вивалдија, иду на мезотерапију. Наше је да носимо бакљу и орошавамо мозак, коме год треба. (Клотфркет, 20. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3QS



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Министар ономад рече на телевизији – у разговору с водитељком која не воли да поставља сувисла питања и инсистира на одговорима – да Министарство ради по законима. То је тако рекао као да Министарство никада и ни у чему не крши ниједан закон.
    А, ето, ја поуздано знам да поједини делови Министарства већ годинама и упркос писмима у којима се обавештава о томе и тражи законито поступање – Министру, Влади, тим службама – крше Закон о службеном језику.
    Имам фотографије докумената послатих школама у којима се крши тај закон, узгред и Устав.

    Шта сад?

  2. Да ли грађани знају да синдикалне председнике (скраћено СП) по школама плаћа држава/Министарство (јел то беше у свету има само још у Северној Кореји?), и то 12 посто на плату! Сваког месеца. То је једна и по плата годишње.
    За шта? Зашто?
    Па, ради контроле штрајкова! Остало лепо решење из социјализма.

    Е, сад, 1.500 школа пута један СП, то је око 2.000 плата годишње које оде на то, што је око 20.000 пута по 10 посто од једне плате. Значи, само од те надокнаде се може покрити смањење плата од 10 посто за петину свих наставника у Србији. Плус онај Орбовићев и онај Чанков (државни) синдикат, који прогутају БАР још толико редовног новца, да не рачунамо станове које су добили и да се они третирају незванично и практично као министри без портфеља.

    Даље, у Министарству има пренапучених служби (углавном запослена родбина, пријатељи, партијаши) које деценијама УНАПРЕЂУЈУ и реформишу просвету тако да она остаје све време иста и постаје све гора. Колико пара иде на њих?

    У Мађарској на матури у гимназији имају два пута мање предмета него у Србији. Зар се не би могао код нас укинути који предмет, уштедети новац и (коначно!) смањити гомила градива под којом стењу наши ученици? Рецимо, предмет Устав и права грађана, чему служи, мислим, кад погледате стварност? И ако служи, може се учити у склопу социологије (избаци се део лекција из социологије, додају грађанска права), која има три часа недељно.
    И Грађанско васпитање и Веронаука, чему служе? И ако служе, могу да се предају у склопу других предмета (социологија), и по црквама, па ко хоће нек иде тамо. Ђаци растерећени, новац уштеђен, распоред часова једноставнији. То су предмети из којег се слабо држи настава, ђаци пуштају, не оцењују се.

  3. „Да ли грађани знају да синдикалне председнике (скраћено СП) по школама плаћа држава/Министарство и то 12 посто на плату! Сваког месеца. То је једна и по плата годишње.“

    А за разредно старешинство, обиман и нимало лак РЕДОВАН посао – наставник добија 4 посто на плату!
    А СП прима додатак од 12 посто било-не-било штрајка, некад се и по неколико година се не штрајкује, а додатак безмало ко директорски, ако је тај наставник и разредни старешина (12 + 4 посто). И кад се штрајкује, то подразумева одлазак на неколико састанака, и организација изјашњавања у школи, и – то је то.
    И, они су најчешће само пука трансмисија у организацији пражњења енергије и гашења штрајкова, према тренутној потреби државе.

    Е, па, прво решите питање државног потплаћивања СП. Кад њих не буде плаћала држава, већ сами чланови синдиката, то ће бити почетак синдикалног организовања. Онда ће бити наде да се уради нешто.
    С државним синдикатима је то немогуће. Исто и с руководствима недржавних синдиката која сањају да постану државни синдикални функционери.

Оставите коментар