Данас је Србија велики циркус, а не велика тајна. Просветни радници су добили плату, или је нису добили, или је требало да је добију, или су добили умањену, за 3%, 13%, 33%… Министарство је закувало, школске управе и многи директори зачинили, а ми кусамо. Пролив нам не гине. Јесте да не постоји правилник којим се процењује колико 15 минута краћи час носи процената зараде на месечном нивоу, али коме још то смета? Јесте да је срамно да се законски штрајк сматра подобним до једног датума, а неподобним од тог дана, односно да скраћени час у једном тренутку значи мању плату, а у другом не, али – коме још то смета? Шуваков је објаснио да је то због потписивања Споразума од стране два синдиката, којим се налаже да штрајкачи до тог дана не буду кажњени мањом платом. Споразум је потписан у фебруару, а Шуваков је знао и у децембру и јануару да ће то баш тако бити?! Опет нас сматра будалама, али нека њега. Не смета нам. Министар је упутством подсетио директоре на њихову законску обавезу, сасвим случајно тек у другој половини штрајка. Друштво директора школа Србије је донело одлуку да у тој ујудурми не учествује. Остали директори су својим радницима умањили плате, најчешће сакривајући се иза секретара школе или рачуноводства. Нема одлуке са печатом, потписом, образложењем. Нема решења датог на руке радницима којима је зарада умањена. Да ли треба бити правник, па да се запуши нос од смрада који овакви потези носе са собом? Међутим, Министарство се и ту досетило, па је већини таквих школа данас уплаћена плата. Тек да сви видимо да нам је са таквим директорима најбоље – и Министарству и нама. Понадала се држава да ће разбуцати сваку идеју да се у овој земљи неко сме гласно борити за своја права. Понадала се држава да ће летети перје, да ће се оборити носеви, или главе забити у песак. Кад оно – просветни радници којима је плата умањена рекоше: “Е, нека је! Идемо даље!” Они којима плата данас није ни стигла, рекоше: “Е, нека није! У понедељак обустављамо рад!” Чак се и прозивка колега који не штрајкују проредила и уступила место прозивци министра. Уследио је комичан одговор власти. Интернет портале српских медија преплавили су ботови, који под хитно морају на стручно усавршавање. Уз њих смо се и ми усавршили, и сада већ без грешке препознајемо директиве које су добили: имена “из народа”, припадност различитим друштвеним и образовним слојевима, усијане главе и представници здравог разума. Једино још нисам докучила да ли им је неписменост такође једно од упутстава или им је “дар од Бога”. Након изузетно успешног протеста одржаног у Београду 17. марта, најављених протеста пензионера, гладних Србије, разних организација (али не и еснафа), одлучила је власт да и она демонстрира моћ – организују митинг подршке генијалним идејама, крајем априла. Просветни радници су на митингу, у најбољем случају, добили бесплатан превоз, плаћен синдикалним новцем. Митингаши подршке ће вероватно добити превоз, дневнице, сендвиче, сокове, обећања да ће добити посао, повластице и слично. Кажу да се људи на све могу жалити – на клемпаве уши, кукасти нос, злу судбину, неправду – али да се још нико није пожалио на додељен му мозак. Сви су задовољни и убеђени да су добили много, више него довољно. Велики су изгледи да се Србији догађа орошавање мозга. Полако се буди. Не у неком политикантском смислу, већ у смислу непристајања на сумануто трчање у мреже ММФ-а, у лавиринте неолибералног ропства, у живот за туђе провизије, туђе профите, увећавање капитала, броја јахти и вила, а по нашим леђима, и леђима наших породица. Драго ми је да је просвета прва кренула. Ко ће им показати на какав малтретман не треба пристајати у животу, ако не учитељи? Наше је да носимо бакљу. Њихово је да полажу по 10 испита за пет дана, да купују дипломе, плагирају докторате, постају Архимеди док слушају Вивалдија, иду на мезотерапију. Наше је да носимо бакљу и орошавамо мозак, коме год треба. (Клотфркет, 20. 3. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3QS

Categories: Преносимо