Антон Мардасов: Србија – рубна НАТО територија

Да ли ће Запад успети да укључи Београд у јединствени антируски фронт

(Свободнаја преса, 18. 3. 2014)

sp-2332015

Влада Србије има намеру да ту државу интегрише у НАТО. Први потпредседник владе те земље, као и шеф МИП-а, Ивица Дачић и министар одбране Братислав Гашић, у току своје посете штабу НАТО-а у Бриселу 18. марта, намеравају да потпишу Индивидуални план партнерства (Individual Partnership Action Plan – IPAP) са тим војним блоком.

У саопштењу српског МИП-а се наводи да ће током посете штабу НАТО-а бити речи о даљем развоју партнерских односа и јачању политичког дијалога у контексту недавно прихваћеног Плана делања индивидуалног партнерства између Републике Србије са НАТО-ом. Вредно је запазити да је српски парламент 2007. прихватио резолуцију о неутралности и неучествовању у војним блоковима. Такође, важно је да је преко 70% грађана те државе против ступања у НАТО.

План делања Индивидуалног партнерства је влада Србије прихватила 20 децембра 2014, а НАТО га је потврдио 15. јануара 2015. године. ИПАП (IPAP) је највиши степен сарадње са НАТО-ом у оквиру програма „Партнерство за мир“ (ПЗМ). IPAP предвиђа савезничке узајамне односе и стратешко војно партнерство земаља-чланица НАТО-а са трећим државама. Уз то, државе које имају такав план дејства се сматрају основним партнерима НАТО-а ван тог блока, па чак имају и одређене гаранције безбедности. Штавише – оне могу и претендовати за ступање у НАТО као пуноправни чланови.

За сада, IPAP предвиђа планове учешћа НАТО-а у „реформи одбране“ и у јачању узајамног деловања оружаних снага Србије и сила НАТО-а. Осим тога, према плану дејстава, до краја 2017. би у српској војној бази „Југ“ требало да се, уз учешће НАТО-а, оснује Центар за обуку „за државе партнере ПРМ/НАТО“.

Директор РИСИ-а (Руског института стратешког истраживања) генерал-лајтнант у оставци [руске] Спољно-обавештајне службе, Леонид Решетњиков, истиче да у српском руководству има људи који сматрају да – без обзира на то колико би Срби сарађивали са Русијом – Београд нема другог избора осим ступања у ЕУ и НАТО.

„Таквих људи има много у влади те земље, а само нешто мало мање у администрацији њеног председника, али они јасно спроводе објављену линију, улизујући се без неког супротстављања, као лакеји САД и Европи. Чак и више од тога – они се радосно укључују у реализацију такве политике. Програм ПЗМ итд. који бајаги не предвиђа директну интеграцију државе у војни блок само је заклон за скривање рада на увлачењу Србије у орбиту САД и ЕУ. Ипак, то не значи да нема противљења таквим плановима. Противљење долази од стране политичких партија, посланика и јавности.

Наравно, са војне тачке гледишта, интеграција Србије у НАТО, па чак и њено пуноправно чланство у њему није критично по нашу безбедност. Ипак, са политичке и стратешке тачке гледишта, комплетна контрола те државе од стране НАТО-а је прилично непријатна ствар. Србија – то је последња енклава на Балкану коју за сада НАТО не контролише у потпуности. Улазак Србије у ЕУ, па затим у НАТО – а то уосталом често следи из једног у друго – пре свега ће довести до тога да се САД мало смире тиме што су себи потчиниле све државе Балкана. Наравно, тужно је да Русија неће имати ни једну флекицу на мапи Балкана где бисмо могли некако да будемо присутни, између осталог и у војно-политичком погледу“.

Бивши заменик начелника Главне управе међународне војне сарадње Министарства одбране РФ, генерал-лајтнант Евгениј Бужински, истиче:

„Србија је расцепљена на два крила: једно сматра да ону страницу књиге о бомбардовању треба најзад преврнути и заборавити, док друго инсистира и тврди: Нећемо то заборавити. У тој земљи су на власти људи који стреме у ЕУ преко НАТО-а. Да, крајем 2014. је влада Србије добровољно активирала програм ПЗМ. НАТО аплаудира тој жељи српске владе. Међутим, постоји и једно али – а то је признавање независности Косова. Велико је питање да ли су Срби спремни на то.

Што се тога тиче – није јасно да ли ће бити организован референдум, или неће. Ја не мислим да ће, у случају да народ гласа, влада добити опште одобравање по тим питањима. Ако референдума не буде, онда ће сигурно, захваљујући залагањима политичке врхушке Србије, та земља моћи да постане како члан НАТО-а, тако и ЕУ.

Са војне тачке гледишта, што се безбедности Руске Федерације тиче,  чињеница да ће се уз 28 држава-чланица НАТО-а сврстати још једна – не игра никакву улогу. Није Србија баш тако страшно-опасна сила да би њено припајање НАТО-у могло пореметити стратешку равнотежу између Русије и Запада. Осим тога, она се и не граничи са нама, тако да – ако чак и у њој распореде некакве ракете – њихова претња по нас ће бити иста као и од ракета смештених у Шпанији, или Португалији. Али, ако НАТО има пара за то – онда нека их само сместе [у Србију]“.

Директор Центра стратешке конјунктуре, Иван Коновалов, сматра да ће до оног тренутка док не буде решен статус Косова сарадња Србије са НАТО-ом и Западом углавном имати ограничени карактер:

„А у непосредној будућности, ту се не назире неки напредак, јер је Косово постало држава са сопственом армијом, а осим тога све преференције Вашингтона за тај регион – а преко њега и преференције ЕУ – управљене су на Косово, а уопште не на Србију.

Истичем да је у сложеним временима Хладног рата Србима, као водећем народу Југославије, пошло за руком седење на двема столицама – с једне стране су улазили у соц-лагер, с друге нису се налазили ни у ком војном блоку, а при том су савршено мирно сарађивали са Западом и од тамо узимали кредите. Југославија је, уопште узев, била отворена земља. Узгред буди речено, многи су сматрали да је баш та држава – а не Француска, Западна Немачка или В. Британија – прави идеал европске државе. То је било због тога што је тој земљи трећег пута успело да у себи споји капитализам и социјализам.

То искуство Срба је и данас драгоцено. Ја добро познајем Србију – радио сам тамо и – како ја на то гледам, Срби одлично схватају како делати у данашњој ситуацији, када се на њихову земљу врши страховити притисак Запада. Са своје стране, ми у Русији од њих не можемо очекивати да ће обавезно заузети оштар и бескомпромисни став, оријентисан према Москви. То је у данашњим условима једноставно немогуће. Али, Срби тешко да ће и заузети апсолутно прозападни став.

Чини ми се да ће њихова политика лавирања довести до тога да ће се наћи компромис у односима са Западом, али да Србија уз то неће прећи у антируски лагер – који се сада од стране Вашингтона усиљено формира у Европи. Србе не можеш моментално преоријентисати на стану Запада. Сетите се ситуације са Немачком, Југославијом и Антикоминтерновским пактом, када је Југославија ступила у тај блок, а одмах затим је дошло до државног преврата услед кога су на власт дошли људи који су се одрекли савеза са Немачком.

На тај начин – и у будућности ћемо видети извесно балансирање Србије између Руске Федерације и Запада. Али, ја не мислим да ће Америци успети да ту земљу укључи у јединствени западни фронт за конфронтацију са Русијом. Узгред речено, нисам ни убеђен да ће уопште и доћи до успеха у стварању тог фронта. Треба видети резултате самита ЕУ 19-20. марта. Како схватам, на видику су велика неслагања међу европским политичарима око санкција, деловања Вашингтона, итд. Желим да подсетим да је председник Европског савета Доналд Туск већ изјавио да Европа још није спремна за заоштравање санкција против Русији, јер међу земљама-чланицама ЕУ за сада нема јединственог мишљења о том питању.“

Са руског посрбило: Стање ствари


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Rh



Categories: Посрбљено

3 replies

  1. da bicemo protiv Rusije,jer su izdajnici na vlasti,prodali Srbiju zapadu,za par miliona evra.a kako ce se to zavrsiti,videcemo.

  2. Како сејеш-тако ћеш и пожњети. Инвестиције и дуготрајни, систематски рад Запада (милом, или силом) на привлачењу Србије (њеног владајућег слоја) у своју орбиту очигледно доноси своје плодове. Руски напори у том смеру (а о инвестицијама да и не говоримо) су били смешни. По суду мање-више резигнираних руских војно-обавештајних експерата – Решетњикова и Бужинског, Србија је на још једном путу без алтернативе (поред оног у ЕУ) – на путу у НАТО. Онај (мање-више цивил) Коновалов може само да машта о репризи 27 марта (1941). Нема више у Србији разних мирковића, симовића, и сличних. А – осим тога, Руси нису Енглези. Немају они способности за то…

  3. Хвала ти, на коментару, добри Анастасијевић Јоване, сад ми је лакше на души. Већ годинама ме мучи нека потмула и подмукла грижа савести да, као народ, нисмо на правој страни у најновијем светском сукобу добра и зла, али твоје речи ми умирише савест. Нисмо ми нимало криви, него су Руси шкрти и неспособни. И још су и смешни ти њихови резигнирани експерти. Не могу да схвате да; како посејеш ГМО семе-тако ћеш, лако и обилно, пожњети ГМО будућност.

Оставите коментар