Ознаке

Данас свет гледа на лепоту и тако сам себе обмањује. Европљанима то помаже: чекићима и тестерама вечито праве неке нове, лепе ствари, наводно практичније, како људи не би морали ни за чим иоле да потегну.

Фреска преподобног Пајсија Светогорца у храму Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково (Извор: СПЦ)

Фреска преподобног Пајсија Светогорца у храму Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково (Извор: СПЦ)

Раније уз помоћ различитог алата који се користио за рад, људи су бивали јачи, крепкији. Са данашњим разноразним помагалима, после рада морају да иду на физиотерапије и масаже. Лекари се данас специјализују у масажи! Видиш данас столара са оволиким стомаком!

Где си на таквог дрводељу могао да наиђеш раније? Да ли би, дељући хоблицом лево-десно, могао да пусти стомак?

Многе удобности, када пређу границе, онеспособљавају човека и он се улењи. Иако би могао руком нешто да окрене, мисли: „Е не, боље да притиснем дугме па нек’ се само окреће”!

Кад човек навикне на лако, после хоће све да иде тако. Данас људи хоће мало да раде, а много да буду плаћени.

Кад би могло да уопште не раде, било би још боље!

Овакав дух запатио се и у духовном животу – хоћемо да будемо свети без труда.

Исто тако, већина њих који су осетљивог здравља, трпе управо због лагодног живота. Ако дође до рата, како ће то да поднесу овакви људи; навикли само на удобност? Раније је народ био у најмању руку прекаљен, чак и деца, и све се дало издржати. Данас им требају витамини B, C, D и … мерцедеси, како би преживели!

Видиш, и дете са неком атрофијом, ако крене да се бави било којим послом, полако добија мишице. Долази ми много родитеља и говоре ми: „Моје дете је парализовано”, док су му у ствари ноге само мало више ослабеле. Они га нахране – оно седне; они га опет нахране – оно опет седне.

И тако, како само седи, ноге му се уопште не укрепљују храном, и тако завршава у колицима: „Прочитај му молитву, кажу ми, дете ми је парализовано.” А ја се питам, ко је ту парализован, дете или родитељи?

Ја им кажем да му дају храну која не гоји, да га воде да шета. Тако, с временом топе се килограми, полако се крећу све природније, а на крају неки играју и фудбал! Бог ће помоћи заиста парализованој деци којој не могу помоћи људи. Једно дете из места Конице, изузетно немирно, бомба беше спржила. Нога му се била згрчила и није могао да је испружи. Но, пошто га место није држало и није се никако дало умирити, од те његове несташности стално је покретало ногу, и – протегнуше се нерви и дечачић прохода. После је ишао и у устанике!

И мене је, кад ми се нога беше укочила од ишијаса, када сам с бројаницом у рукама ходао, попустио бол. Кретање много пута помаже. Ја ако се разболим два до три дана, па не могу да се крећем, кажем себи: „Брже, помози ми, само мало да устанем, да се могу покренути, а после ћу ја за све да побринем… Ићи ћу да насечем дрва.” Јер, ако останем у кревету, биће ми још горе.

Зато, чим се мало осмелим, макар био и прехлађен, стиснем зубе и устајем да насечем дрва. Добро се обучем, презнојим, и прехлада ишчезава. Наравно, знам да је лежање много пријатније, али натерам себе и устајем, и све нестаје. Ево, видим како ми, кад ми дођу људи и седим са њима на пању, трну ноге. Могао бих узети какву подлогу и сести на њу, али где после да нађем јастучиће за све. Зато, када гости оду, ја по ноћи шетам један сат са бројаницом. А пошто имам неки мали проблем са циркулацијом у ногама, кад се вратим у собу, протегнем мало ноге. Наиме, ако запустим себе, после треба други да брину о мени. А сада сам ја тај који брине о другима. Јести ли разумели? И зато човек не треба да се радује лежању, јер то не помаже.

Старац Пајсије Светогорац, из књиге Чувајте душу

(Магацин, 20. 3. 2015)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Митрополит Амфилохије: Свети Пајсије Светогорац

 


Кратка веза до ове странице: