Огњена Лазић: Речи твоје и речи моје

Анализа или зашто те убијам?

Никада не треба да губимо из вида како је душевни, а тим пре духовни живот нешто јединствено и када га анализирамо ми га уништавамо, оно губи своју лепоту, па у коначници растаче се и његов смисао. Исто би било да сада узмем и да те раскомадам да бих те упознао и видео какав си. Убила сам те и тиме те изгубила. Душевни и духовни живот више су доживљајни, учешће у свештеној стварности, надлогични су. Опет са много опреза сваки пут се изнова одважим да под лупом најнежније могуће изложим оне теме, да не кажем проблеме због којих најчешће посрћемо, падамо, губимо мир и падамо у очајање, јер на путу самопознања неопходан је јасан духовни осећај како бисмо том уском и трновитом стазом могли уопште корачати.

todays_teams_mu

Да се зближимо

Највећи луксуз у свету – то је луксуз људске комуникације, каже Егзипери. Подударност мишљења, интересовања и тема за дискусију буди жељу за општењем (комуникацијом). Тако комуникација није само радост и задовољство, већ она првенствено зближава људе и њихови односи се развијају и јачају.

Невоља настаје када су неки људи упућени једни на друге, па се жале како се не разумеју како им интересовања нису иста. Али, ту обе стране губе из вида да заједничке теме и интересовања управо искрсавају при отвореној комуникацији – када према другом човеку показујемо искрено интересовање и из разговора сазнајемо како он живи и шта га заокупља у животу.

Покушајте, ако имате са неким отежану комуникацију да разговор учините занимљивим првенствено за свог „тешког” саговорника. Усредсредите се на теме и идеје које њега интересују. Ако је нека тема човеку интересантна, он добровољно преузима иницијативу и почиње да води са вама дијалог. Можете се позитивно изненадити. А вама само остаје да прихватите шта вам говори, да слушате без прекидања уз повремено убацивање својих реплика. Тако ћете се временом зближити са том особом и моћи ћете водити разговоре који ће обома бити занимљиви.

Када смо губитници?

Један од најважнијих услова за изграђивање квалитетних односа је отворена и јасна комуникација. У комуникацији ми веома често претпостављамо (или још горе знамо) за друге да мисле то и то, да се осећају тако и тако, да су то урадили из овог или оног разлога, уместо да их питамо и да са њима уђемо у директан однос. Тако сматрамо да је наш начин размишљања исти као и код другог, а то скоро никада није истина, и тим претпоставкама и нагађањима губимо другог. Тумачимо поступке ближњих својим мерилом, а не мерилом њиховог срца.

Што пре прихватимо чињеницу да свако од нас живи неку своју стварност, и да из те стварности веома често нисмо у стању да сасвим објективно процењујемо људе и догађаје. Ипак, ми ту чињеницу упорно превиђамо и на тај начин несвесно бивамо искључиви, а то је исто као да другима лепимо етикете. На пример, често пута кажемо: Ма деца су данас бахата или младе маме су размажене. Заузимање оваквог менталног става је крајње непродуктивно, и када себе ухватимо да то радимо, ваљало би да релативизујемо своје ставове, па да се запитамо: Сигурно међу младим мамама постоји бар неколико изузетака, или ето, мој млади комшија, иако је још увек дете уопште није бахат.

Потребна је велика тананост у односима са другим људима; да увек пазимо на човека са којим се сусретнемо, додирнемо, разговарамо. Јер, како каже архимандрит Емилијан, ако не пазимо на оног ко је поред нас и нисмо брижни и љубазни, никада нећемо постати деца Божија.

Прецизност и креативност

Ако се замислите, признаћете како веома често не умемо да објаснимо шта осећамо и мислимо. Самим тим нам је још теже да то што нам се мота по глави и по срцу преточимо у речи. У таквим ситуацијама је важно да сами себи поставимо прецизна питања и дајемо што јасније и једноставније одговоре. Кроз јасно изражавање стварамо слободан комуникацијски канал кроз који се на потпуно нов и креативан начин можемо приближити другој особи, а и њој омогућити да се приближи нама.

Нисмо савршени! Једноставно нисмо! Наш нервни систем већину информација које прими искривљује или брише, тако да је од посебне важности да смо током комуникације посвећени, усредсређени, и да свој начин виђења стварности што једноставније и прецизније изразимо. Наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са светом око нас треба у нашим речима да нађе надградњу. Уколико наше речи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље да их не изговарамо, сматра Лудовикос.

Зашто ћутиш?

„Дијалог је када два човека разговарају о некој теми и не слажу се у мишљењу. Разговарају сат времена без подизања гласа, без уношења емоција, да би из дијалога изашли обогаћени.“ Иако се баш не можемо похвалити да за ову мудрост професора Јеротића има места у нашим животима, добро је док се људи труде да разговарају. Озбиљно постаје када ућуте, јер никада не ћутимо тј. изопштавамо другог без разлога. Такво ћутање може да буде веома лош знак за опстанак неке везе, пријатељства или брака.

Када у неком односу увек свако прича своју причу, ту нема комуникације. То играње „глувих телефона” тј. нешто ти говорим, уводим те у тему, али ти не слушаш већ имаш унапред спреман репертоар, који упорно ролаш – то је енергија одбијајућа, енергија псеудосусрета. Исцрпљен(а) ти, убијен(а) ја! Много су квалитетнији и смисленији односи растерећени од процењивачког импулса и горе описаног понашања.

Ту очигледно нема дијалога, већ двоје само наизглед разговарају. Ако се ово дешава међу блиским људима, брачним партнерима, рођацима или пријатељима, онда ћутање постаје на неки начин подношљивије, или како то психолози кажу „психолошко склониште”. Али, у то склониште бежимо да бисмо прикупили снагу, да бисмо се осетили живима будући да су такви односи разарајући.

(Активно) слушање

Да бисмо остварили успешну комуникацију, сложићете се, прво морамо да научимо да слушамо и чујемо другог човека. Тако је слушање перцепција оног што друга особа говори, док је активно слушање вештина слушања оног што друга особа говори у циљу што бољег разумевања и памћења оног што смо чули.

Активно слушање подразумева:

  • Потпуну усредсређеност која се испољава у гледању саговорника у очи, положају тела које је окренуто према саговорнику и повремено потврдно климање главом.
  • Способност праћења саговорника, подстицање да настави да прича о започетој теми, на пример, речима: разумем или И, шта је било даље или пажљивим ћутањем којим показујемо да смо усредсређени на саговорника.
  • Способност рефлексије која се испољава у препричавању оног што смо управо чули од саговорника, на пример: Значи, ти мислиш да си погрешио…, или разумевању осећања која је саговорник испољио: Очигледно си се много узнемирила због… или самом значењу оног о чему говори: Сматраш да се он неће придржавати договора.

Активно слушање, наравно, укључује и све остале облике доличног понашања, што значи да док разговарамо са неким, нећемо се бавити нечим другим (нпр. гледањем телевизије, мењањем канала, куцањем порука, чишћењем ноктију и слично), да нећемо упадати у реч, или наметати нову тему док још није завршена она о којој смо почели да разговарамо. Ако се будемо овако понашали, наш саговорник ће закључити да га не слушамо, чак и у случају да му кажемо нешто похвално.

Женска душа, мушки ум

Смешно је да то напомињем, али данас када покушавају да нам на сваком кораку покажу како нема ама баш никакве разлике између баба и жаба: ево јасно и гласно да кажем како постоје велике и значајне разлике између мушкараца и жена. То свакако нису разлике на које би требало да гледамо као на раскораке и дисонанце, већ изазове и могућности да се међусобно назиђујемо и узрастамо. У том смислу, жене јесу много емоционалнија бића и имају већу потребу за разговорима од мушкараца. Жени је непроцењиво важно да са неким подели своје проблеме, забринутост и да разговара о својим осећањима. Када жена почне да прича о својим проблемима то често пута уопште не значи да тражи помоћ у њиховом решавању или савет. Пре свега, она жели да јој се пружи могућност да говори и тако умањи емоционалну напетост.

Када би мушкарци знали за ту женску особину и потребу да са пажњом буде саслушана избегли би две велике грешке и изворе многих неразумевања:

  • мушкарци ретко имају стрпљења или чак отворено покажу да не желе да саслушају жену, сматрајући да је проблем који излаже смешан, небитан, преувеличан.
  • Када жена почне да прича о својим бригама, мушкарац мисли да она од њега очекује мудар мушки савет, помоћ или решење. Почиње да је прекида, јер све му је јасно. Нуди јој решења. А жена све то види као игнорисање њених осећања. Овде долази до конфликта, јер мушкарац не разуме женску психологију. Када мушкарац прича са мушкарцем о својим проблемима, он неретко заиста жели да се консултује. Иако и то чини веома ретко, јер више воли да своје проблеме решава сам.

Реци ми и заборавићу…

Покажи ми и можда ћу запамтити. Укључи ме и разумећу, давно нам је рекао Конфучије. Да се не лажемо, усамљеност је веома тегобна, а квалитет свих наших односа са људима значајно утиче и доприноси животном задовољству, па и осећању среће, ако се у тим односима искрено трудимо и заиста их негујемо. Углавном нисмо свесни у којој мери утичемо на друге, као ни утицаја наше унутрашње стварности и веровања на њих.

„Сваки човек осећа потребу да му други потврди идентитет. Без ти нема ни ја. Али од оног другог, оног, дакле, од чијег критеријума и схватања живота примамо потврду нашег постојања, зависи какав ће бити наш критеријум за лепо и ружно, добро и зло, рај и пакао, живот и смрт”, учи нас многострадални архиепископ Јован.

(Духовна терапија, 19. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3OW



Categories: Преносимо

Оставите коментар