Никола Кулић: Ћирилица на Голготи

Историјско-филолошке чињенице

cirilica-latinica (2)У историји културе човечанства српска ћирилица је најсавршеније фонетско писмо на свету. Ову чињеницу заступају: немачки филолог Јохан Аделунг[1], енглески филолог и књижевник Џон Бернард Шо (Политика, Интервју, 1988:70), хрватски филолог Томислав Маретић, велики немачки филолог Јакоб Грим (Костић, 1999:114), француски филолог Франсоа Ј. Ајхоф (Костић, 1999:37), српски научник светског гласа за упоредну граматику словенских језика Радосав Бошковић, академик Александар Белић, академик Митар Пешикан, познати слависта академик Радмило Маројевић и цела плејада филолога од имена и угледа.

Српска ћирилица је врхунац усавршавања културе писмености – симфонија писма и језика, идеалан склад између фонетике и ортографије, на коме су радили Свети Саво, Гаврил Стефановић Венцловић, Саво Мркаљ и Вук Ст. Караџић. Српски народ је вековима искивао танану језичку жицу, док су учени филолози регистровали та стваралачка достигнућа, прикупљали и усавршавали немерљиво језичко благо свог народа.

Прво писмо појавило се половином четвртог миленијума пре нове ере, новија истраживања указују на појаву писма у седмом веку пре нове ере. Еволуција писма од пиктографског до најсавршенијег фонетског, какво је српско ћириличко писмо, трајала је хиљадама година. Ћирилица је српско историјско писмо, и српско свето писмо, којим је написана најстарија и најсветија сачувана српска књига: Мирослављево јеванђеље и прве штампане српске свете књиге: Октоих, Псалтир и Молитвеник, све посланице српских патријарха и све повеље српских владара кроз векове. „Ћирилица је стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета“ (Маројевић, 2001:223). Ако упоређујемо српску ћирилицу са актуелном латиницом и многим другим писмима, морамо се држати чињеница. које су утврдили научници. Тако је истраживач српске ћирилице чувени српски филолог академик Митар Пешикан закључио: „Ћирилица је писмо које по својој подесности не уступа ниједном светском писму… Ћирилица је најсавршеније фонетско писмо на свету“ (Пешикан, 1993). Са тридесет ћириличких словних знакова са лакоћом пишемо 14.000.000 речи и њихових облика који се налазе у дигиталној верзији Српског електронског речника, чију базу чине 16 томова Речника САНУ и 3 тома Речника Матице Српске[2].

Хрватски филолог Томислав Маретић (1854–1936) у својој расправи „Правописни недостаци“, поштујући научну истину, записао је: „Образовани Срби и не слуте колико су сретни што су они једини народ у Европи који се може дичити савршеним писмом, и правописом, то јест таквим у којему за сваки глас служи особито слово, а од њих се ни једно не узима за више гласова него само за један једини. Ћирилица има таман толико слова колико српски језик има гласова, то јест и слова и гласова има по тридесет… Хрватска је латиница додуше савршенија од енглеске, француске и њемачке, али мање савршена од српске ћирилице – јер словни знаци Lj, Nj, Dj, Dž задају велике муке странцима и школској омладини када се читају као један глас, а када као два гласа“ (Маретић, 1926:9–10).

У Речнику српског књижевног и народног језика САНУ, само у две трећине до сада обрађеног лексичког фонда, и у 3 последња тома Речника Матице српске, словни знаци (Љ, Њ, Ђ, Џ), појављују се 1.034.232 пута[3]. Ако би се ова слова писала латиницом, њихов број износио би 2.068.464 словна знака, што значи 1.034.232 слова више, само за уношење текста и његово штампање. У напредним производним процесима елитних фирми строго се води рачуна да радник или службеник не учини ни један непотребан покрет или корак, то је брига о уштеди радне енергије и радне снаге. Српском језику и писму доро би дошла студиозна анализа с применом математичке лингвистике, да одговори на питање = колико је економичнија ћирилица од латинице?

Тек што се српски народ у 19. веку ослободио турског харача и турског кулука, у 20. и у 21. веку наметнут му је = латинички харач и латинички кулук. Велики је број речи у којима се по два пута појављују на месту једног ћириличког по два латиничка словна знака: (Љ – Lj, Њ – Nj, Ђ – Dj, Џ – Dž). Љиљана – име, љиљан – биљка, Џаџић – презиме, сељење, пресељење, расељење, исељење, усељење, љуљашка, љуљати, заљуљати, пољуљати, родољубље, богољубље, човекољубље, славољубље, заљубљен, заљубљеник, изнајмљивање, задовољење, сажаљење, утемељење, сањање, буђење, отрежњење, ђихање, пиљање, џиџање. У 4 стиха наведене народне песме диграф појавио би се 8 пута у латиничком тексту и зато се уноси 8 словних знакова више:

,,ој девојко џиџо моја        „oj devojko džidžo moja

џиџала те мајка твоја,       džidžala te majka tvoja

наџиџану мени дала           nadžidžanu meni dala

са мном џиџе покидала.“     sa mnom džidže pokidala.“

Осим датих примера диграфи с карактеристичним недоумицама, нарочито за ђаке и за странце, појављују се у речима: наджупан, поджупан, надживети и сл. Томо Маретић наводи идентичне примере: надживети, сведоџба, наруџба и друге. Како ће странац прочитати латиницом написану реч надживети (nadživeti) – надживети или наџивети? Ако прочита наџивети, ту реч не може наћи ни у једном речнику јер је без смисла и без значначења. У ових тридесетак претходно наведених речи више од шездесет пута појављују се диграфи (Lj, Nj, Dj и), што млађег ђака или читаоца странца доводи у недоумицу: када се читају као један глас, а када као два гласа?

Често ћемо од агресивних латиничара чути некоректну похвалу латинице – како је латиница тобоже светско писмо, што је далеко од истине. Латиница која се нама намеће уместо ћирилице сасвим сигурно није светско писмо, несумњиво ни ова нити било која друга латиница. Одавно је то питање размотрио познати филолог, академик Никола Радојчић и изнео следеће чињенице: „Једна латиница је код нас, а друга код Енглеза, а трећа код Француза, четврта код Немаца“ (Радојчић, 1930). Руска ћирилица је доминантна на простору од 22 милиона квадратних километара, латиницом не пишу око милијарду и триста милиона Кинеза, затим око милијарду Индуса, 127 милиона Јапанаца и цео арапски свет – па где је ту латиница светско писмо?

У овој латиници, коју нам окупатори у двадесетом и двадесет првом веку и насилно и перфидно намећу,латиничко слово „С“, које се код нас чита као ћириличко „Ц“, ту гласовну вредност нема у француском језику где се изговара као „К“ или као „Ц“, у италијанском се изговара као „К“ или као „Ђ“, а у немачком не постоји као засебно слово, осим у личним именима страног порекла, али се и у тим случајевима не изговара увек као „Ц“. Слово „Z“ у латиници код нас има вредност ћириличког слова „З“, а у немачком и у талијанском има увек вредност гласа „Ц“. Слово „S“ у овој латиници има увек вредност ћириличког слова „С“, али у француском, немачком, енглеском и италијанском врло често има вредност ћириличког слова „З“. Слово „G“ у актуелној латиници има увек вредност ћирилског слова „Г“, а у француском често гласи као „Ж“, у енглеском као „Ћ“. Има још много сличних примера. Обратите пажњу на слова из латинице „Č“, „Ć“, „Ž“, „Đ“ и „Š“. Ова слова у француском, енглеском, немачком и у многим другим језицима уопште не постоје. Слова „X”, „Y”,“Q”,“W” постоје у енглеској, француској и немачкој латиници, а код нас у латиници ових слова нема.

Наведени примери академика Николе Радојчића показују колико је бесмислено очекивати да странци називе насељених места, улица и фирми прочитају и разумеју ако су написани овде актуелном, a не њиховом латиницом на њиховом језику, као што је бесмислено очекивати да ће странци лакше учити српски језик ако уместо ћирилице одаберу ову латиницу. Академик Радојчић је размотрио и питање практичности два писма и утврдио: „Ћирилица је знатно лакша и практичнија од латинице, ако упоредимо ћириличка слова: (М м, Н н, Ф ф, Х х, Д д, Т т, Г г, Л л, И и, Р р) са словима латинице (M m, N n, F f, H h, D d, T t, G g, L l, I i, R r). Уверићете се да у ћирилици има десет слова која су лакша зато што имају исти знак за велико и мало слово, а у латиници постоје два знака“ (Радојчић, 1930).

Познати наш филолог Лазо М. Костић у својој расправи „Ћирилица и Српство“ записао је: „Ћирилица је писмо специјално начињено за словенске језике и оно верно одражава словенске гласове. Напротив, латиница је латинско писмо прилагођено нашем језику, због тога она прибегава комбинацијама кад треба да обележи гласове којих у латинском није било (LJ за Љ, NJ за Њ, DJ за Ђ и за Џ). Не само ми него и други народи који се служе латиницом наилазе на тешкоће кад хоће да обележе извесне звуке који су латинском језику били непознати. Тако Хрвати, Словенци и Чеси, слово (ш) бележе тиме што изнад (s) ставе специјални дијакритички знак (š), Французи га бележе са (ch), Енглези са (sh), Немци (sch), Италијани са (sci), Норвежани (sk), Пољаци са (sz), Румуни са (ş) са једном кукицом одоздо. А то је све доста непрактично. Напротив, у ћирилици за (ш) имамо посебан и недвосмислен знак, нарочито предвиђен за овај глас; а то исто важи и за (ж, ч, ц) и друга. Према томе, са гледишта прецизности обележавања, ћирилица нашем језику боље одговара“ (Костић, 1999:29).

Најбоље решење за странце јесте да за два дана науче српску ћирилицу, да избегну многе од напред наведених недоумица и дилема које се јављају у латиничком писму и да упознају = најсавршеније фонетско писмо на свету, што је несумњиво и сам закључио чувени енглески књижевник и полиглота Џон Бернард Шо. Одушевљен српском ћирилицом, Шо је завештао своју имовину оном филологу који ће уредити енглеско писмо да буде савршено као српска ћирилица. Немачки офтамолог др Вернер Вебер одбранио је докторску дисертацију у Лајпцигу 1937. на тему Азбуке света и установио да српска ћирилица најмање замара очи – да је у ствари одмор за очи, и назвао је првом азбуком света. (Ђоко Стојчић, интервју Саша Важић, Mons Aureus, 20 Смедерево 2008, 105) Дакле, високо образовани и најкултурнији странци као што су Јохан Аделунг, Јакоб Грим,Вернер Вебер, Џон Бернард Шо, Томо Маретић и други, заправо нас цене по ћирилици, а не по латиници.

Економско-технолошке чињенице

Економско-технолошке чињенице повлаче озбиљно питање: како је без отпора допуштено да употреба латинице уместо ћирилице више од педесет година наноси огромне духовне, националне и материјалне штете српском народу и држави, а осим тога оптерећује радну снагу писањем, куцањем, слово слагањем и штампањем 10% словних знакова више без икакве потребе.

Наводимо пример из књиге „Историја народа Југославије, књ. II“, Београд 1960. године, страна 515, која је одштампана ћирилицом, у димензијама штампаног текста 110 х 170 мм. У оквиру ових димензија одштампано је 46 редова ћириличког текста са проредом од 1 мм. Иста књига штампана је и латиницом: „Historija naroda Jugoslavije,knј. II“ Загреб, 1960. године, са потпуно истим техничким условима и проредом 1мм и 4 графичке тачке (графичка тачка 1/10 мм.) Простим поређењем се види да наведени ћирилички текст са странице 515, са 46 редова, који је пребачен у латиницу, није могао бити штампан на 551. страни, јер је на тој страни 110 170 мм стало само 37 редова, тако да је 9 редова пренесено на следећу 552. страну. То значи да на латиничкој страници стаје 9 редова текста мање него на ћириличкој. Питате се зашто? Зато што линеарно поређана ћириличка слова у једном реду захтевају висину од 3 мм (Слика 1), а латиничка висину од 4 мм (Слика 2).

kulic-1

Слика 1. Пример из ћирилицом штампане књиге „Историја народа Југославије, књ. II“, двадесет први ред одозго на страни 515.

kulic-2Слика 2. Пример из латиницом штампане књиге „Historija naroda Jugoslavije, knj. II“, шести ред одозго на страни 551.

Када се нађу једно изнад другог у линеарним штампаним редовима на следећем примеру наведена, мала латиничка слова = међусобно се веома приближавају, а ако је мали проред остављају визуелни утисак да се додирују. У следећој сниже датој комбинацији слова се приближавају 79 пута и зато је неопходан већи проред за латиничка слова него за ћириличка исте величине. У следећем примеру на левој је страни хрватска овде актуелна латиница са 156 међусобно приближених слова, а на десној страни је црногорска латиница са 176 међусобно приближених слова; зато што црногорска латиница има 35 словних знакова,а овде актуелна латиница 33, или 34 словна знака ако се, ђ, пише диграфом dj. Кад погледате следеће редове стичете утисак да се слова из упарених редова међусобно додирују.

kulic-uparivanje-2

Наводимо пример из ћирилице:

uparivanje-cir

На овим примерима несумњиво видимо; у ћирилици се међусобно приближавају 72 словна знака из горњег и доњег линеарног реда, а у овде актуелној латиници 156 словних знакова,а у црногорској латиници 176 словних знакова,што значи да су приликом израде фонтова више него дупло веће могућности да ћирилички фонт буде далеко економичнији због мањег прореда, а особито ако се примени фонт са скраћеним издужењима доњих делова слова: д, ђ, ј, р, ф, ц, џ. Као што је то урађено у следећем примеру, у фонту, ОБРЕНИЈА; ауторке Оље Ивановић:

kulic-obrenija

Сличан пример рационализације висине слова видимо из фонта којим је штампан Барајевски гласник:

kulic-barajevski

Ако бисмо покушали да латиничка слова скратимо одоздо као што имамо у претходном примеру,онда долазимо до новог проблема због типа латиничких слова. Не можемо скратити мало слово Ј зато што тада неће бити довољно уочљива разликовати од малог латиничког слова i што условљава могуће другачије читање речи, као на следећем примеру:

kulic-odlaganje-lat

Замислимо да ову реченицу треба да прочита неко ко није рутиниран у читању текстова писаних латиницом. Ако наиђемо на овакав начин писану реч = искључити = биће нејасно да ли се чита isklјučiti, искључити, или исклиучити, под условом да је слово ј скраћено одоздо, као у претходном примеру и тако визуелно изједначено са латиничким словом = i.

Из напред наведеног прегледа међусобно приближених слова у латиничним текстовима смањење прореда изазвало би утисак да се многа слова из горњег и доњег реда међусобно додирују што условљава отежану читљивост текста. У овде актуелној латиници као што видимо на претходном прегледу, међусобно се приближавају слова 78 пута, а у црногорској латиници 88 пута због још два додатна словна знака ś и ź (сј) (зј). Црногорска латиница има 35 слова, зато на тастатури треба откуцати или у рукопису написати 35 словних знакова уместо ћириличких 30, што одузима 16.6 % радног времена = више него када се исти текст куца или пише ћирилицом, то је кулук,кулук латинички, а потрошња око 25% рото папира приликом штампања више то је харач латнички. Ко је латиницом подкулучио и подхарачио и Србију и Црну Гору. Против кулука и против харача наши часни предци су дизали буне и устанке, да збаце кулучарски јарам с врата, а данашњи потомци славних јунака и устаника добровољно примају на врат јарам, латинички харач и латинички кулук.

У ћириличком фонту Тајмс њу роман 12 уочљиво је непотребно издуживање ћириличких слова. Велика је разлика у висини великих и малих слова због неумерено издужених доњих кракова слова: ђ, ј, р, у, ф, то условљава без потребе већи проред. У ћириличком писму није потребно да мало слово Ј буде високо 94 графичке тачке, а велико слово Ј 75 графичких тачака (графичка тачка је десети део милиметра 1/10мм). У латиници је неопходно да слово ј буде више од слова i да би била уочљива разлика између та два слова; док су у ћирилици слова и са словом ј нема сличности. Због тога ћириличко слово ј може бити мање по висини (уместо 94 графичке тачке може бити 70 графичких тачака), да не би без потребе условљавало већи размак између редова. (Види доле ниже наведени пример.)

Велико слово Ђ високо је 46 графичких тачака, а мало ђ високо је 63 графичке тачке; дакле 63 – 49 = 16. У ћириличком Тајмс њу роман фонту дванаест, велико слово Ф високо је 46 графичких тачака, а мало слово ф 63 графичке тачке; дакле 63 – 46 = 17 графичких тачака.Велико слово У високо је 47 графичких тачака, а мало слово у такође 47 графичких тачака, и још се спушта према доњем линеарном реду у штампаном тексту 15 графичких тачака. Велико слово Ј у ћириличком штампаном тексту високо је 47 графичких тачака, а мало слово ј, 63 графичке тачке, тако да се без потребе спушта у доњи ред 15 тачака. (Графичка тачка 1/10 мм.)

Ћириличка слова Д, Ц, Џ својим доњим крацима спуштају се према доњем реду 8 тачака, али свакако знатно мање од слова ђ које се спушта према доњем реду 13 тачака.

Слово р према доњем реду спушта се 15 тачака. Мало слово ф спушта се према доњем реду 17 графичких тачака. Скраћивање сувишних доњих издужења слова знатно доприноси компактности и економичности ћириличког фонта. Овоме би требало додати и могућност сужавања ћириличких слова која су у неким фонтовима без потребе знатно проширена.

Сам тип латиничког писма захтева већи размак између редова зато што се 26 слова у линеарним редовима међусобно приближавају, и то: 21 словни знак из доњег линеарног реда својом висином приближавају се горњем реду, а 6 словних знакова из горњег линеарног реда спуштају се ка доњем реду. Због тога је неопходно да размак између редова у латиничком тексту буде већи и уочљивији.

У ћириличком писму је дупло мање оваквих случајева, тако да се 5 слова из доњег реда приближава горњем реду и 8 слова из горњег линеарног реда приближава се према доњем реду = дакле, укупно 13 слова. У овде актуелној латиници међусобно се у суседним редовима приближава 26 слова,а у црногорској латиници 28 слова. У датим примерима из ћириличке и латиничке књиге уважена је чињеница да је проред у књизи штампаној латиницом, мерено графичком лупом, за 4 до 5 графичких тачака већи, а то захтева тип латиничког писма (једна графичка тачка износи 1/10мм) = проред је већи због међусобног приближавања 26 словних знакова из горњег и доњег линеарног латиничког ред у тексту. Дакле, сваки ред латиничког текста по висини заузима 1мм простора више, што је разлог због чега је стало 9 редова мање на латиницом штампаној страници 551. у оквиру истих димензија 110 х 170 мм са истим проредом од 1 мм. У то ћете се очигледно уверити ако погледате један и други текст на целим страницама 515. (46 редова) и 551. (37 редова) наведених књига. (Слика 3.)

kulic-3

Слика 3. Изглед текста у оквиру истих димензија (110 х 170 мм) на целим страницама ћириличке књиге 515. (46 редова) и латиничке књиге 551. (37 редова) Историја народа Југославије, књига, II

Обратите пажњу на висину која је потребна за ћирилички тип слова – 6мм и латинички тип истих слова – 11мм и на заједничка слова у ћирилици и латиници а, о, е – 6мм. Разлика у висини слова на овом примеру износи 5мм.

kulic-visina

А сада да видимо шта каже математика? Ако се штампа једна књига од 1.000 страна ћириличким текстом, у оквиру димензија 110 х 170 мм, са напред наведеним бројем 46 редова на једној ћириличкој страни, с проредом од 1 мм – онда ће на 1.000 страна бити одштампано 46.000 редова. Ако се тај исти садржај штампа латиницом, истом величином слова, с проредом од 1,4мм како то условљава тип латиничког писма, на једној страни у оквиру 110 х 170 мм може се штампати 37 редова. То значи да на 1.000 страна може стати само 37.000 редова – дакле 9.000 редова мање (46.000 – 37.000 = 9000), што подељено на 37 редова по једној латиничној страници износи 243 стране и 9 редова. Дакле, да би се наведена ћириличка књига од 1000 страна одштампала латиничким писмом, та књига би имала 1.243 стране и 9 редова. Разлика од 243 стране и 9 редова је једна нова књига просечног обима. Са повећањем обима штампаних страна и та разлика се прогресивно увећава и достиже веома високе цифре. На следећој табели види се прогресивно увећање разлике у штампању књига ћириличким и латиничким писмом на 10, 100, 1.000, 10.000 и 100.000 књига. Уочљиво је да се ради о повећању штампе латиничким текстом за 24,32% или близу једне четвртине сваке књиге. Дакле, на 10 књига одштампаних латиницом могло би се одштампати скоро две и по књиге више од 1.000 страна ћирилицом, и тако редом..

kulic-tabela

Tабела 1. Прогресија разлике страница у штампању књига ћирилицом и латиницом

И поред те веома драстичне културолошке и економске опомене, безобзирно се затире ћирилица и уместо ње намеће далеко мање савршена и знатно мање економична латиница, а то је феномен који културологија мора назвати = контра културом. Ако свему овоме додамо још и непотребно оптерећење, присилни рад деценијама наметан дактилографима и словослагачима да откуцавају по 36, 45 или 47 и више словних знакова по једној страници штампаног текста. Погледајте, на пример, страну 121. књиге „Historija naroda Jugoslavije, kn. II“ (слова са два знака, диграфи, подвучени су малом цртом) на страни 121 има 36 диграфа, који захтевају 72 откуцаја на тастатури. Или на страници 115. исте књиге има 45 диграфа, који захтевају 90 откуцаја, као и на страници 958. има 47 диграфа, који захтевају 94 откуцаја, а то је 36, 45 или 47 откуцаја на тастатури више.

kulic-digrafi

 Слика 4. На страници 121. књиге „Historija naroda Jugoslavije, kn. II“ има 36 а 958. има 47 диграфа

Ово су примери са три странице, а колико ли је диграфа требало откуцати на хиљадама и милионима страница латиничких књига. Знамо, евроунијати ће рећи да је латиница битна ради Европске уније. Да то није тачно, показују нам својим примером и Грци и Бугари, који су већ у Европској унији и који пишу својим националним писмом и свој испис имају и на заједничкој европској монети евру. Бугари чак и МекДоналдс у Софији пишу ћирилицом, да не говоримо о Русији где и Кока-кола пишу ћирилицом.

Има велики број тобоже Срба, који упорно помажу истребљивање српског ћириличког писма. Намеће се питање ко су они? То су без сумње: ксенофили, ксеносервили и наивни помодарски свет који због незнања мисли да је латиница културније писмо од ћирилице. Све ове три категорије одавно су жигосали чувени књижевници. За ксенофиле Франц Прешерн каже: „Крањцу је туђе милије но своје“ (Прешерн, 1975). За ксеносервиле Силвије Страхимир Крањчевић пише: „Касторе драги цјелујеш пету tempora mores“ (Крањчевић, 1898), а простом малограђанском снобовском свету грохотом се насмејао писац Јован Стерија Поповић у комедији „Покондирена тиква“ (Поповић, 2005). Изразит је парадокс када се од српког рода одрођени Србин прави Енглез, латиницом, а образовани Енглез, Бернард Шо, жели да енглеско писмо буде савршено као српска ћирилица.

У Београду је сада на делу сурова поплава латинице. Само се мањи број назива улица и понека фирма ту и тамо одржавају насловљене ћирилицом као Нојева барка у доба библијског потопа. На делу је рушилачки погром, варварско истребљење најсавршенијег фонетског писма на свету, разарање темеља националног бића и идентитета српског народа, које се не може другачије оквалификовати него као културолошки геноцид. Пре неколико година су се чуле вести да је требало да се купе трамваји из Хрватске чији су ветробрани и прозори дизајнирани у облику усташког симбола – великог латиничког слова „U“. Само је још то требало – да усташки симболи шетају улицама Београда, а около латинице „к’о на гори листа“ – ћирилица васколика истребљена од зла домаћега, и ако члан 10. став 1. Устава Републике Србије гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Шта значе устав и закон у Србији = глас вапијућег у пустињи. На срамоту целе Србије и Устава и закона о језику и писму, на велику штету националног бића и идентитета српскога народа – ћирилица је на Голготи. Осим тога у свим трамвајима и градским аутобусима путнике терорише рогобатни хрватизам =стајалиште, стајалиште, стајалиште = уместо српске речи = станица. Дакле = де факто се остварује наредба аустроугарског окупаторског генерала Саркотића из 1915. г. „да се уништи српска ћирилица и да јој се одузме српски национални карактер“ и наредба Анте Павелића у Н Д Х из 1941. о забрани ћирилице и насилној хрватизацији српског језика. Ова хрватска кованица = стајалиште = у Београд је дошла са = Бус плусом, а у српску Војводину деценију раније, да агресивно кљуца хрватизмом у српску националну свест.

Намеће се питање одакле дувају ветрови против српске ћирилице? На Сплитском сабору католичких великодостојника 1069. године писмо Светог Ћирила, Методија и њихових ученика названо је „ђавољим изумом“ (Лазо М. Костић, 1999). Познато је да вековима Хабзбуршка монархија прогонила ћирилицу, а нарочито за време владавине велике католкиње Марије Терезије, која је својом католичком репресијом покренула велику сеобу око 220.000 Срба из Потиско-поморишке Војне крајине у Русију (Ћоровић, 1989:389), као и за време њеног сина Јосипа II, који је био много толерантнији према Србима и њиховој православној вери. Међутим, и овај цар издао је наредбу 1781. године да у српске школе буде уведена латиница. Наредби се одлучно супротставио карловачки митрополит Мојсије Путник, а и наредне покушаје затирања ћирилице спречавало је свештенство Српске православне цркве (Бајић, 2008:90).

Царским указом из Беча 1779. године било је наређено да се књиге за српске школе, осим књига Верске поуке, имају штампати латиницом. Ово решење понавља се 1828. године – латиница се силом увлачи у српске школе у Банату (Скерлић, 1914:263). На исти начин поступа Аустроугарска одмах после окупације Босне и Херцеговине 1879. године – намеће латиницу у српске школе – што сведочи писмо представника Срба из Рогатице, упућено аустријском цару, којим траже да се у њиховим школама учи и пише ћирилица (с  лика 5).

kulic-pismo

Слика 5. Писмо представника Срба из Рогатице, упућено аустријском цару 1879. године

У време окупације Босне и Херцеговине, после 1878. године, у Сарајево је дошао аустроугарски повјереник Константин Херман, с планираним циљем да затире националну свест Срба у Босни и Херцеговини. Пред рат 1914. године у Босни и Херцеговини српске школе су затворене, српски учитељи избачени на улице, Србима забрањене српске крсне славе (Будимир, 1969:21). Деценију пред рат 1914. године папа Пије Х изјавио је „Аустроугарска је најсолиднија католичка држава и бедем вере у борби против православља, она силом треба да уништи подгризајуће зло“ (Србију) која ће временом да је разједини. Хрватска влада је забранила ћирилицу у основним и средњим школама, и земаљска влада Босне и Херцеговине забранила је ћирилицу (Ђоровић, 1996). Све до ове забране и муслимани који су били писмени писали су ћирилицом, а познато је да је и велики везир Ахмет-паша (1482–1521) целу службену преписку са Дубровачком републиком водио ћирилицом (Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, 1987). Латиницу је и муслиманима наметнула аустроугарска власт уз заповест = да се изјашњавају као припадници бошњачке нације – Бошњаци.

kulic-6

Слика 6. Аустријски војници у Београду 1915. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Латиницом штампане „Beogradske novine“

 Стручњак за пометњу и затирање националне свести код Срба Константин Херман дошао је из Босне и Херцеговине у Србију 1916. године, после окупације Србије од Аустроугарске, са разрађеном методиком како треба разарити националну свест и национални идентитет српског народа. С тим у вези његов главни задатак био је затирање српске ћирилице (Краљачић, 1978:443). У току Првог светског рата аустроугарска окупација 1916–1918. завела је сурови терор, под којим су Срби злостављани хапшени, стрељани, вешани – а ћирилица је забрањена. Уништени су ћирилички натписи, спаљиване су српске ћириличке књиге, латиница је силом наметнута. Појавио се и први окупаторски лист – латиницом штампане „Beogradske novine“ – незвани гост, уљез, културолошка репресија.

Како у окупираној Србији, тако и у окупираној Црној Гори 1916. године уследило је сурово истребљење ћирилице и насилно наметање латинице. Из службених исправа које је издавало Војно гувернманство за Црну Гору види се да су становници били српске народности и православне вероисповести, а да су окупационе власти уместо традиционалног српског ћириличког писма насилно наметнуле своје окупаторско латиничко писмо.

kulic-7

Слика 7. Службене исправе – Увјерење Петра Радовића из Косијера и Душана Дурковића из Даниловграда из времена аустроугарске окупације 1917. године. Из докумената се види насилна измена ћириличког у латиничко писмо. Због тога на неким документима није стављан печат, а тамо где је стављан стари печат види се да је ћирилички. Дугујемо захвалност господину Јовану Маркушу, који је сачувао ове документе

Одмах после окупације Југославије 1941. године, у злогласној НДХ, поглавник Анте Павелић издао је наредбу којом је ћирилица забрањена, а у Црној Гори под италијанском окупацијом појавиле су се прве латиницом штампане новине на италијанском језику (Слика 8). Овде су проговориле историјске чињенице – да латиница увек долази са окупацијом – јер како то да се аустроугарски окупатори а после њих монструозни ратни злочинац Анте Павелић нађу на истом подухвату истребљивања ћирилице и истребљивања српског народа? „У поређењу са Јасеновцем Аушвиц је био милосрђе“, закључио је чувени руски теолог, академик Александар Молотков, који је изучавао велике злочине у Другом светском рату (Печат, 5. јануар 2010.). Да ли су српски „латиничари“ свесни чије наредбе спроводе у дело? Питање је зашто је немачки агресор бомбардовао Српску народну библиотеку у Београду. Бомбе су разнеле немерљиво национално благо српскога народа, велику збирку ћириличких књига. Ћирилица је страдала и у окупираној Републици Српској Крајини и у великом делу Босне и Херцеговине; где год је страдао српски народ, страдала је и ћирилица. Савремени окупатори из тела киднапованих Срба ваде органе, а нажалост и из многих национално анемичних српских мозгова бришу ћирилицу.

kulic-7a

Слика 7а. Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.

kulic-8

Слика 8. Наредба поглавника НДХ Анте Павелића о забрани ћирилице, исписана ћирилицом. Глас Црногорца из 1941. године на италијанском језику

Да апсурд буде већи, и комунисти који су имали апсолутну власт у послератној Југославији потискивали су ћирилицу и замењивали је латиницом, а нарочито после Новосадског договора 1954. године.(Д. Петровић Сумрак српске ћирилице,Нови Сад 2005. 57). И под изговором да су писма равноправна, ћирилице је било неупоредиво мање, а почесто се сматрала као израз српског национализма, а да при томе никоме није падало напамет да латиницу сматра изразом хрватског национализма, а у доба рата усташког клерофашизма. Данас се свесно, или несвесно, јављају многи послушници аустроугарских и фашистичких окупатора на истом злоделу затирања српске ћирилице, најсавршенијег фонетског писма на свету, коју замењују = далеко мање савршеном латиницом. Познато је да су Шиптари после окупације Косова и Метохије спалили око два милиона ћириличких књига. А осим тога, све што се је до сада одштампано латиничким писмом у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, у светским библиотечким каталозима сврстава се у хрватску културну баштину. (Д. Петровић, Сумрак, 79…79). Нажалост, многи српски интелектуалци своје књиге штампају латиницом и тако их прилажу хрватској културној баштини. Цео свет је обишла телевизијска слика како Шиптар руши крст с куполе Храма светог Ђорђа у Призрену = тако латинаши руше српску ћирилицу с врховне куполе више миленијумског храма културе писмености целог човечанства. Затирање српског писма значи први и најважнији корак у затирању националног бића српског народа. Њихов наум је провидан: да латиницом под кулуче и под хараче цео српски народ и да затиру темеље његове културе. Данас се латиницом штампа побијеђена црногорска Побједа, Црну Гору називају Monte Negro, а Србију Tera Lazarica. Полатиничили су и цара Лазара и царицу Милицу и књаза Милоша и српску шљивовицу и манастирку, не може се наћи ниједно пиће које би понели кумовима и пријатељима на венчање, на крштење и на крсну славу насловљено ћирилицом примерено тим изузетним свечаностима. На делу је латинички тоталитаризам. 

Примери из савремене дневне штампе

Поред издаваштва књига највећу штету од латиничке штампе трпи издаваштво новина и часописа. Економска и технолошка предност ћириличног писма види се на примерима штампе дневних листова који сада излазе у Србији и у Црној Гори. Тако на пример, на висини од 100 мм у ступцу листа „Данас“ стаје 27 редова латиничког текста, а у ступцу листа „Вечерње новости“ 32 реда ћириличког текста, док на истој висини 65 ступца листа „Правда“ стаје 36 редова ћириличког текста. Дугујем захвалност др Мирчети Вемићу на техничкој обради мерењима, и уређивању текста.

kulic-9

Слика 9. Примери савремене ћириличке и латиничке дневне штампе у Србији и Црној Гори

Исти случај је и са дневним листовима који излазе у Црној Гори, као на пример, „Побједа“ и „Дан“. И овде можете да видите да је на висини 100 мм латиничког текста листа „Побједа“стало 27 редова а на тој истој висини стало је 33,5 реда ћириличког текста листа „Дан“ – дакле 6,5 редова више. На први поглед, читаоцу се може евентуално учинити да латинички текст листа „Побједа“ има већи проред. Зато обратите пажњу, између 6. и 7. реда одозго и видећете да мањи проред није могућ јер се слова „g“ латиничко из горњег реда и „l“ из доњег реда скоро додирују, као „g“ и „d“ између 7 и 8 реда, пa ако би проред био мањи, слова би се саставила. Дакле, ако погледамо новине у целини, на целој висини попуњеног ступца висине 300 мм стаје 18 редова ћириличког текста више. За 18 редова латиничког текста потребно је 60 мм. Значи, ако од целе висине новина одсечете 6 цм и бацимо у огањ, то је порез латиници – зашто!? Зашто да сечемо 20% наших шума више латинице ради – зашто?

И после свега наведеног шта можемо да закључимо. Латиница је српском народу увек наметана под окупацијом: аустроугарском у Бодни и Херцеговини 1878. г. у Србији 1915. до 1918; под окупацијом фашистичком, немачком, усташком и италијанском од 1941. до 1945, и данас под окупацијом окупатора Косова и Метохије и њихових сарадника. Хиљаду година, хиљаду генерација српског народа са поштовањем су писале и усавршавале своју ћирилицу, а у другој половини двадесетог века појавили су се српски латиничари = као пузеће слуге пре покорне окупаторским злотворима. Преломили су се ломљиви карактери и хиљадугодишњу српску ћирилицу погазили, суновратили се на нижи степен писмености, и са окупатором и са Magnum Crimenom[4] венчану скоројевићку латиницу усвојили,понизили лично и национално достојанство; пригрлили кукавичије јаје које се вековима, са злом намером, перфидно подмеће у српско национално гнездо. Знају ли српски латиничари чије наредбе спроводе у дело: „А О К(Армијска Врховна Команда) намерава да у ПОТПУНОСТИ укине модерну Ћирилицу у службеном и јавном животу у Војном генералном гуверманту у Србији већ од 1. јануара 1917. године. После ове наредбе долази Павелићева наредба о забрани ћиилице 1941. г. а затим = забрана ћирилице у Туђмановој Н Д Х=зији. Латиничко окупаторско писмо у току ратова и окупација наметано суровом силом, а у време мира перфидијом. Све окупаторске гранате и бомбе из 1914–1918, 1941–1945. и оне 1999. носиле су латинички жиг, и сва муниција којом су стрељани ђаци у Крагујевцу и која је сејала смрт по Србији била је жигосана латиницом. Да апсурд буде већи данас је сва Србија преплављена окупаторском латиницом. Потресају ли се кости у гробовима три милиона Срба које су поубијали латино окупатори утоку два светска рата; Јесу ли српски јунаци на Церу на Колубари на Мојковцу на Кајмакчалану извојевали крваве победе зато да њихови потомци данас робовски испуњавају наредбе аустроугарских,усташких и немачких злотвора, да газе своје најсавршеније фонетско писмо на свету које су им оставили преци. „Незахвалност је смртни грех“, записао је Свети владика Николај Велимировић. Играју ли кости у гробовима Константина Хермана, Оскара Поћорека, Анта Павелића, Андрије Артуковића, Фрања Туђмана – што се њихове наредбе у Србији и Црној Гориг данас спроводе удело. Подрхтавају ли кости јасеновачких мученика који су страдали иза велике црне капије смрти насловљене великим црним латиничким словом =U=. Све ове чињенице неодољиво подсећају на карактерологију којом се позабавио Његош „Истурчи се плахи и лакоми”, и Симо Матавуљ, који је указао на ломљиви карактер слабог Кљака и несаломљиви карактер часног Пилипенде (Матавуљ, 1954). Српска нација је на испиту – или Кљако или Пилипенда. Малограђански дух сервилног и снисходљивог самопорицања постао је пошаст и погибељ српског писма и језика. Српски поздрави: добро јутро, добар дан, добро вечде, довиђења, збрисала је италијанска реч „ћао“. Српска реч, станица, замењује се хрватском кованицом „стајалиште“, а уносе се и многи англизми и друге туђице без потребе. Језик и писмо данас не бранимо оружјем него својом свешћу, пером и карактером. Ћирилице има толико колико има националне свести и одважних карактера. Само инвалидна национална свест може починити овакав погром ћирилице у Србији и Црној Гори. Прва одредница једнога народа то је сопствени језик и писмо. Језик и писмо значе име и презиме – то је лична карта једнога народа. Опстанак писма и језика значе опстанак народа, а „кад се језик изгуби, народа више нема“ (Медић, 2004).

Аутор је дипломирани историчар – професор 

Литература:

  1. Бајић, Ј. (1989). Календар СПЦ за преступну 1989. годину, Београд: Српска православна патријаршија.
  2. Бајић, Ј. (2008). Календар СПЦ за преступну 2008. годину. Београд: Српска православна патријаршија.
  3. Александар Белић, А. (1936). Учешће Светог Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских писмена, Светосавски зборник I. Београд: САНУ.
  4. Beogradske novine. (1916). Beogradske novine. Br. 157. Beograd, petak 21. 7. 1916. Beograd: из Архива Српске Православне Патријаршије.
  5. Будимир, М. (1969). Са балканских источника. Београд: Српска књижевна задруга.
  6. Вечерње новости. (2011). Вечерње новости, петак, 21. јануар 2011. Година LVIII. Београд: Вечерње новости.
  7. Глас Црногорца. (1941). Глас Црногорца, Година 1, бр. 4., 11. 6. 1941. Цетиње: из збирке докумената Јована Маркуша, Цетиње.
  8. Дан. (2011). Дан, дневне новине, уторак, 22. 2. 2011. Година ХIII, бр. 4332, Подгорица: Дан
  9. Danas. (2010). Danas, ponedeljak, 22. 11. 2010, broj 4802–480, godina XIV. Beograd: Danas.
  10. Ђоровић, В. (1996). Црна књига – питање Срба Босне и Херцеговине за време рата 1914–1918. године. Београд: Удружење ратних добровољаца 1912-1918. године, њихових потомака и поштовалаца.
  11. Ћоровић, В. (1989). Историја Југославије, Београд: Просвета.
  12. Ђорђић, П. (1987). Историја српске ћирилице. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  13. Збиљић, Д. (2010). Тројански коњ у српском језику (рукопис)
  14. Историја народа Југославије II. (1960). Београд: Просвета.
  15. Краљачић, Т. (1978). Калајев режим у Босни и Херцеговини. Сарајево.
  16. Крањчевић, С. С. (1898). Гоподскому кастору, Изабране пјесме.
  17. Костић, М. Л. (1999) Ћирилица и Српство. Нови Сад: Добрица.
  18. Маретић, Т. (1926). Правописни недостаци. Графичка ревија бр. 9–10. Загреб.
  19. Маројевић, Р. (2001). Нови рат за српски језик и правопис, Београд: Требник; Подгорица: Унирекс; Бања Лука: Media centar. 242 с.
  20. Матавуљ, С. (1954). Приповетке. Београд: Просвета.
  21. Медић, М. (2004). Завештања Стефана Немање. Београд: Филип Вишњић
  22. Пешикан, М. (1993). Мокропољско четворојеванђеље из 13 века, Зборник за филологију и лингвистику 16/1, Нови Сад.
  23. Pobjeda. (2011). Pobjeda, utorak, 22. 2. 2011. Godina LXVII/ Broj 16235. Podgorica: Pobjeda
  24. Политика. Интервју. (1988). Слово о ћирилици, Специјално издање, бр. 9. Од
  25. 12. 1988. Београд: Политика. 80 с.
  26. Поповић, Ј. С. (2005). Покондирена тиква. Београд: Политика и Народна књига.
  27. Прешерн, Ф. (1975). Сонетни венац. Београд: Просвета.
  28. Радојчић, Н. (1930). Летопис Матице српске, св. 10–11. Нови Сад.
  29. Скерлић, Ј (1914). Историја новије српске књижевности, Београд: Издавачка књижарница Светислава Б. Цвијановића.
  30. Historija naroda Jugoslavije, knj. II. (1959). Zagreb: Školska knjiga.

______________________________

[1] Начело Јохана Аделунга „Пиши као што говориш, читај као што је написано“ У: Миодраг Поповић (1987) Вук Стефановић Караџић 1787–1864. Прво издање Нолит, 1987. стр 72–74.

[2] Дугујемо захвалност мр Милораду Симићу, сараднику Института за српски језик САНУ, који нам је дао податак о броју речи и облика у Српском електронском речнику.

[3] Захвални смо мр Милораду Симићу, сараднику Института за српски језик САНУ, који нам је дао податке о броју наведених слова у бази Српског електронског речника.

[4] Виктор Новак: Magnum Crimen, „Нова Књига“ Београд 1986.

Аутор књиге закључује да је Католичка црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара; зато је у Краљевини Југославији настала идентификација римокатоличанства и хрватске нације и државности, зато је већина римокатоличког свештенства ватрено подржавала идеју Анта Павелића и усташа.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Gr

Advertisements


Категорије:Аз и буки

17 replies

  1. Cirilica je i savrseno i vrlo lepo pismo. To niko ne porice.

    Ono sto je vazno shvatiti je da Srbi ne mogu bez latinice. Kao i drugi narodi.
    Severna i Juzna Amerika, Australija i EU pisu samo latinicom.
    U zemljama sa vrlo jakom i starom kulturom (Rusija, Kina, Iran, Egipat, Indija) svi javni natpisi su pored lokalnog pisma napisani i latinicom (i cesto na engleskom).

    Kroz dvadesetak godina, onima koji vladaju latinicom i engleskim, zivot ce biti laksi.
    Prema tome, negujmo cirilicu, ali ucimo i latinicu !

    Свиђа ми се

  2. Сигуран сам да @Deda Djole није тупав, али исто тако сам сигуран да он из све снаге ради на затупљивању Срба, убеђујући их да је „латиница“ коју му он и остали (српски?) „латиничари“ као неко кукавичије јаје упорно потурају, потребна, јер: „Kroz dvadesetak godina, onima koji vladaju latinicom i engleskim, zivot ce biti laksi“. How yes no? @Deda Djole, you’re comparing „grandmothers and frogs“ – if you comprehend on your level of pidgin- English what I mean! Шио ми га Ђура! За кој` мој су ми потребни твоји „латинични“ Č- ć – dž- đ – š – ž – nj? Добро – оно последње nj ми је стварно потребно да њачем као магарац ако те послушам и прихватим твоје одвратне псеудоаргументе! Као петогодишњак, кад сам почео да учим француски – научио сам француску латиницу, као седмогодишњак, са енглеским – енглеску , а оне куке и мотике Č- ć – dž- đ – š – ž – nj ту само сметају и руже ствар! „Латиница“ – напоље из српске ортографије!

    Свиђа ми се

  3. Многи српски завојевачи и душмани кроз векове (Ватикан, Аустрија, Усташе …) покушавали су искоренити ћирилицу, а са њом и српски народ. Сви њихови покушаји су, мање или више, били неуспешни све до доласка комуниста и њиховог терора . Тек кад су српски комунисти, а за њима и ми остали „напредни“ узели ствар у своје руке, ствар (погром над ћирилицом) је кренула и довела до садашњег, за нас Србе погубног стања.
    Не помаже много ни одредба у уставу (10. члан), јер га не поштују ни они, који су га донели.
    Имали наде за промену на боље и шта чинити? Охрабрује чињеница да се „буде“ млади људи , који без егоизма и личних интереса полако преузимају ствари у своје руке. Од нас старих дртина (извини деда Djole) неће бити велике користи. Да смо хтели нешто учинити, имали смо довољно времена, зашто нисмо?
    Мислим да још није све изгубљено.

    Свиђа ми се

  4. ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА ЈЕ ИСКОРИШЋЕНА КАО ТРОЈАНСКИ КОЊ ЗА ОЛАКШАНО ОПШТЕ РАЗБИЈАЊЕ СРПСТВА

    Поводом овде објављене изврсне студије Николе Кулића о предностима ћирилице над хрватском и било којом латиницом под насловом „Ћирилица на Голготи“ (Стање ствари, субота 7. марта 2015) унајкраће ћемо, с изразитим задовољством, рећи само то да је то један од најдетаљнијих и најцеловитијих текстова који непобитно потврђују мноштво предности српске ћирилице над латиницом (најпре србокатоличком и хрватском, а данас само хрватском, јер се одавно Срби католици више не изјашњавају као Срби).

    Мало имамо нешто и да додамо овом изврсном Кулићевом тексту као податке, па ћемо нешто рећи и о томе шта једино недостаје овом тексту.
    Послали смо текст „Стању ствари“, а на уреднику је да ли ће текст нашег мало ширег одговора од овог коментара објавити.

    Још једном, Кулићев текст, без икакве и ичије сумње, заслужује велике похвале и велико признање за труд и плод који је резултат тог Кулићевог истраживања.

    Свиђа ми се

  5. Деда Ђоле каже: Prema tome, negujmo cirilicu, ali ucimo i latinicu !

    ПРОБЛЕМ СТВАРА САМО ТО ШТО ЈЕ ЈЕДИНО ЋИРИЛИЦИ НА СВЕТУ СМИШЉЕНО, ПЛАНСКИ И РЕШЕЊЕМ ПИТАЊА ПИСМА У ПРАВОПИСУ ОДУЗЕТ СУВЕРЕНИТЕТ У ИСПИСИВАЊУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    Деда Ђоле, то уопште није спорно. Али је спорно Ваше писање српским језиком. Како да се „негује“ и сачува српска ћирилица ако Срби не пишу српски језик српском ћирилицом.

    Дакле. Деда Ђоле, нико нормалан није против латинице, као ни против било којег и чијег другог писма, али у српском језику треба да буде само српско писмо, јер ни у енглеском ни у било ком другом језику нема другог писма.

    Српски проблем у српском језику у вези с писмом је само у томе што је српско писмо смишљено, плански изгубило суверенитет деловањем власти и лингвистике. И тај суверенитет једино је изгубила српска ћирилица у свету. Свако друго писмо у било ком другом језику сачувало је свој апсолутни суверенитет. Ви сте исти неки Млинаревић који је овде (ништа не разумевши у вези с писмом ћирилицом и уставном одредбом о ћирилици у српском језику) „протествовао“ против нашег спомињања „суверенитета ћирилице“.

    Проблем је, уистину, српски са српском ћирилицом само у томе што сва друга писма у другим језицима имају апсолутни суверенитет, а само је у српском језику и само српском писму такав суверенитет смишљено одузет и уведено је паралелно, алтернативно, туђе писмо ради замене српске ћирилице. И српска ћирилица је, тако, на тај начин, замењена неуставном и неприродном фаворизацијом туђег писма у 90-ак одсто свих исписа српског језика у јавности. Није битно које се писмо користи у „тајности“. Битни су само јавни општи исписи и они примарно утичу на опредељење људи да пишу тим наметнутим туђим писмом свој језик.
    А кад се човек насилно свикне и на г., и она некима, временом, постану слатка.

    Свиђа ми се

  6. @Д.Зб: Залуд Вам је покушавати да нешто објасните „Deda Djoletu“.Тај све одлично схвата и разуме – али му је циљ да – као што већ рекох, заблесављује Србе својим баснама о кукавичијем јајету – „srpskoj latinici“. Тиме се придружује срамном списку лингвистичких и књижевних компрадора из Србије – потписника инфамног „Новосадског Договора“. Та имена треба са гнушањем памтити.
    Потписници тог „DOGOVORA“ из Србије су били :
    Ivo ANDRIĆ, književnik i akademik iz Beograda; dr Aleksandar BELIĆ, profesor univerziteta i predsjednik Srpske akademije nauka iz Beograda; Živojin BOŠKOV, književnik i urednik „Letopisa Matice srpske“ iz Novog Sada;dr Miloš ĐURIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; dr Krešimir GEORGIJEVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Miloš HADŽIĆ, sekretar Matice srpske iz Novog Sada; Marijan JURKOVIĆ, književnik iz Beograda; Radovan LALIĆ, profesor univerziteta iz Beograda; Mladen LESKOVAC, književnik i profesor univerziteta iz Novog Sada; Svetislav MARIĆ, profesor i potpredsjednik Matice srpske iz Novog Sada; Živan MILISAVAC, književnik i urednik „Letopisa Matice srpske“ iz Novog Sada; dr Miloš MOSKOVLJEVIĆ, profesor i naučni saradnik Srpske akademije nauka iz Beograda; Boško PETROVIĆ, književnik i urednik „Letopisa Matice srpske“ iz Novog Sada; Veljko PETROVIĆ, književnik i akademik, predsjednik Matice srpske, iz Beograda; Đuza RADOVIĆ, književnik iz Beograda; dr Mihailo STEVANOVIĆ, profesor univerziteta iz Beograda (http://govori.tripod.com/novosadski_dogovor.htm)

    Свиђа ми се

  7. НИКО НЕМА ШТО СРБИН ИМАДЕ!

    Свиђа ми се

  8. Поштовани Анастасијевићу, увек се обрадујем кад наиђем на Ваш текст или коментар. Увек знам да ће текст бити добар, тачан, стилски дотеран и префињен, стручно врло „поткован“.

    Једино моли и себе и Вас да мало праведније схватимо околности када су наведени потписивали Новосадски договор. У питању је била моћна партија која је остављена без контроле да „води“ живот људи и науке у Југославији и Србији. Тај договор је морао бити потписан.

    Проблем је данас, када су српска политика и државници углавном дигли руке од лингвистике и српског језика и писма, а лингвисти и даље настављају да примењују све оно што је договорено званично и „иза врата“ на Новосадском договору (1954). Мене запањује данашња српска лингвистика и језичари у њима који у институцијама и даље поштују дух Новосадског договора и не дају да се ни реч о томе прозбори у, на пример, Матици српској која је била приморана да 1954. године „изврши задатак“. Зашто данас српски лингвисти (осим два-три појединца) о томе нити сами говоре, нити дају другима да о томе говоре у институцијама.

    Лингвисти, без сумње, знају како су злоупотребљени тада, па се и данас језичка струка, ваљда, боји да ће их неко „казнити“ због тога што су њихови преци морали да потпишу Новосадски договор.

    Не знам(о) друго објашњење њихове очигледне и данашње „везаности“ за Новосадски договор.

    Свиђа ми се

  9. @Д.З.: Ви сматрате да треба праведније схватити околности када су наведени потписивали Новосадски договор. Имате право. Околности су, заиста, за обичне грађане биле гадне – на власти су били немилосрдни гадови, а бар двојица првопотписаних (Андрић и Белић) су већ давно пре 1954 г. своје душе продали црвеном Мефисту, како би спасли главе. Замислите Андрића – високог дипломату краљевске југословенске владе, који се руковао и са Хитлером и са Титом – и био народни посланик у Титовом луткарском позоришту (Савезној “Скупштини“) , и све лепо преживео… Још речитији пример је Белић – истина, лингвиста, али и капиталиста – дакле “класни непријатељ“ , кућевласник врло велике стамбене зграде са становима и локалима у центру Београда, и виле на Сењаку/или Дедињу, човек од поверења краља Александра Карађорђевића, дводеценијски председник Државне Комисије Краљевине Југославије за помоћ руским избеглицама, који је са француском владом водио преговоре о финансирању прихвата тих избеглица које би бољшевици све најрадије истребили… човек који је на отварању Руског Дома у Београду одржао тако леп ватрени антибољшевички/антисовјетски говор (који је и штампан у монографији издатој тим поводом), да би 1944/45 г. и само његов 1% био довољан да га титовски “ослободиоци“ и/или советски СМЕРШ одмах без суда стрељају, или обесе… Сећам се: њему не само да тада не фали ни длака с главе, него међу првима добија државну лимузину (ако се добро сећам “Опел Капитен“, са КНОЈ-евцом шофером који увек први искаче, и – како по етикецији следује, услужно отвара поштованом госп… пардон, другу врата)… Највероватније би се мање-више сличне, али знатно мање сликовите ствари могле казати и за друге потписнике. Све су то били кетмани и компрадори, и сигурно им није ни мало тешко пало да потпишу и такву, за њих безначајну ситницу као што је био “Новосадски Договор“ – ма, они су само радили свој посао. Како да им човек замери?

    Свиђа ми се

  10. Поштовани Дубињине, разумем Вашу оправдану иронију у последњој реченици. Немам готово ништа да Вам оспорим. Немам ни разлога да иоспоравам по било ком основу. Мој претходни коментар је, углавном, био чуђење због чињенице да су данашњи лингвисти у већини везани за тај „мртвачки дух“ Новосадског договора (1954)

    Свиђа ми се

  11. @Деда Дјоле: „Kroz dvadesetak godina, onima koji vladaju latinicom i engleskim, zivot ce biti laksi.“

    Зашто да чекамо 20 година кад живот већ сада може да нам буде лакши:

    Главни град Бачке је ЊУ НАУ!

    Свиђа ми се

  12. Potpuno razumem moje oponente i zahvalan sam im na iznesenim stavovima.
    Ne cudi me da imamo razlicito misljenje, jer ja sam ptica koja pripada malobrojnom i ocerupanom jugoslovenskom jatu koje smatra da izmedju Podgorice, Subotice, Bjelovara, Zajecara i Rovinja GOVORIMO istim jezikom, da na tom prostoru treba PISATI i cirilicu i latinicu, i da treba podjednako POSTOVATI i hram i crkvu i dzamiju . . .
    I vrlo cenim Ivu Andrica, Aleksandra Belica i ostale SRB, HR, BiH, i CG potpisnike „Novosadskog dogovora“.

    Свиђа ми се

  13. ДЕДА ЂОЛЕ ЈЕ ЈАВНО ДОБРОДУШАН, А СКРИВЕНО ТЕЖАК АНТИЋИРИЛИЧАР

    „GOVORIMO istim jezikom, da na tom prostoru treba PISATI i cirilicu i latinicu, i da treba podjednako POSTOVATI i hram i crkvu i dzamiju“ (Деда Ђоле) .

    Наравно да говоримо у тим областима истим језиком — лингвистички српским језиком.
    Слажемо се да на тим просторима треба писати и ћирилицом и латиницом. Латиницом, јер Хрватима није дозвољена ћирилица по верској линији, а Бошњаци и Црногорци такође више неће ћирилицу, јер је ћирилица српска забука и симбол је Српства и православља.

    Једино се не можемо сагласити да Срби треба да једини не збнају кохје је њихово пуиснмо, па да, због јаке фацворизације латибнице изгубе ћирилицу.

    А наравно да свачије Божје богомоље треба поштовати.

    А проблем је код Деда Ђолета само то што је он (ако је Србибн), поштујући само латибницу, напустио српску ћчирилицу и опише редовно своје коментаре, колико видимо, само латиницом. А у личној употреби, могао би да пише и кибнеским писмом српски језик. А да су српски лингцисти, као сви други, сачинили нормалан стандардни језик, као сцвуда у Европи и свету, и Деда Ђоле би, службено, званично писао српски језик српским писмом.

    Ђоле је, очигледно, добродушан човек. Једино није добродушан з опстанак српске азбуке. И он манипулише полуитином, да потврди скривеним начином (југословенством) да је против српске ћирилице.

    Свиђа ми се

  14. Свака част мом великом пријатељу у школском колеги Николи Кулићу на стручном објављеном и аргументовано поткованом научном раду о ћирилици.
    Ћирилицу морамо чувати сви, али помодарство које је Србе захватило да напуштају своје писмо и језик ће уништити српски језик и српску ћирилицу, Ако погледамо натписе по улицама радњи више од 70% је на латиници просто је постало модерно да своје пословне просторе стављају натписе на енглеском језику, Зашто се стидимо свог писма и језика.
    Стефана Немања каже;““Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
    Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
    Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.
    Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
    Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.
    Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
    Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.
    Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
    И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
    Чувaјте се,чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
    Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
    На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
    Језик је, чедо моје, тврђи од бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недодирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.,,,“

    Свиђа ми се

  15. Због немара ћемо изгубити ћирилицу, као што смо и Косово. Кога ћемо тада кривити? Албанце? Хрвате? Амере? На употребу српског језика и ћирилице нас упућује српска традиција, култура, национални идентитет, али и члан 10 Устава Републике Србије који гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо”. У чему је проблем? Нема изговора! На нама свима је да свој језик волимо, учимо, негујемо и чувамо. Као што то чине озбиљни, напредни народи, који држе до свог индентитета и интегритета. Језичка култура сваког појединца је огледало његове опште културе. Брига о језику треба да буде брига свих, како појединаца, тако и народа, а нарочито државе. Ако не сачувамо свој језик и писмо, нећемо сачувати ни себе! „Ако нестане наше писмо, нестаћемо и ми. Пишимо ћирилицом!” – Патријарх Павле

    Свиђа ми се

  16. Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје!

    Свиђа ми се

  17. Банке су нам постале смешне! Када поменемо могућност коришћења ћирилице у изради банкарске документације и новчаних картица, резултат је поразан – новчане картице које се издају грађанима су праве наказе. Ја нисам „Зељко“, нисам ни „Разнатовиц“, супруга ми није „Снезана“, улица нам није „Воздова“, град нам није „Нис“, а наша мутава држава раскошно украшена „богатством двоазбучја“ све то сматра за нормално и ништа не примећује. Да ли је немогуће да брачни пар чине Мића Ђорђевић и Мица Ђорђевић, а да обоје отворе себи текући рачун у истој банци? Шта мислите, како ће им писати имена на картицама? Наравно, код оба супружника писаће исто – Mica Djordjevic. Како ће супружници знати која је чија картица? Ко ће ту бити Мића, а ко Мица? За утеху остаје им да буду „поносни што имамо 2 писма“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s