Архимандрит Тихон (Шевкунов): Попустљивост према злу је духовни и морални злочин

Интервју са архимандритом Тихоном који је објављен у магазину „Профил“ бр. 35 од 18. 9. 2000.

arhimandrit-tihon-s

Архимандрит Тихон

Сергеј Черепов: Високопреподобни оче, у последње време се доста говори о Вашем утицају на председника Путина. Како сте га упознали?

Отац Тихон: У последње време сам са великом пажњом прочитао знатан број текстова који говоре о блиским односима са председником, о мом наводном утицају на њега, о мом учествовању у решавању црквених, па чак и државних проблема. На основу тих новинских „чињеница“, аналитичари са своје стране праве своје приче, дају прогнозе и томе слично… Шта да кажем о томе? Пре свега, у друштвеним и политичким круговима постоји непоколебиво уверење да неко управља председником Русије. Нажалост, такво мишљење преовладава последњих петнаест година. Било је ту свакаквих утицаја, а и није их било нарочито тешко уочити.

Међутим, тренутно се нешто друго дешава. Данас и они који су годинама контролисали претходног председника и они који су све чинили у њихову корист (не заборављајући при томе ни на сопствену корист) упорно траже и не могу да истраже нове утицаје на Путина. Ко њега контролише? Олигархија? Не. Породица? Не. Војска, ФСБ (Федерална служба безбедности – прим. прев.)? Не. Запад, међународни кругови, медији? Штета, али ни они. И, најзад су пронашли правог! Па, то је отац Тихон, ваш покорни слуга!

putin-tihon

Владимир Путин и архимандрит Тихон

Суштина овог питања јесте да је Путин једноставно независан и та његова особина све више долази до изражаја, те некима причињава радост, а друге веома узнемирава. По Божијем допуштењу, председника ће да руководи само Бог, његова савест, љубав према Русији и исправно расуђивање. Наши преци, који нису уништавали, већ уједињавали Русију, све то једноставно зову „државничком мудрошћу“.

Што се тиче одговора на Ваше питање, могу Вам рећи да сам Владимира Владимировича Путина упознао пре него што је постао председник. Он је православни верник, који није скривао своја уверења. Сви смо на телевизији могли да видимо да су он, његова супруга и кћерке биле са њим на Божићном богослужењу у Петрограду. Многи су радосни због тога. Неки, који не могу то да разумеју су узнемирени, а неки чак и огорчени. Једно је ако државник одважно стоји са упаљеном свећом, испуњавајући редовне обавезе према „духовној клими“. То је уобичајено и то могу да појме. Али сада је тај неко чак и искрен.

Дакле, у овом случају су и Владимир Владимирович и сви они чије се душе кроз борбу, одрицање, дубоко духовно созерцање, узносе до богопознања, далеко од осећања усамљености. Достојевски пише: „Ниткови су ми се ругали због онога што су они називали недостатком образовања и назадном вером у Бога. Ове будале никада нису ни сањале о порицању такве снаге коју сам удахнуо у Инквизитора и претходно поглавље, а цео роман је одговор на то. На крају крајева, верујем у Бога, не као луда или као фанатик. Такви су хтели да ме поучавају и да ми се смеју иза леђа. Њихова блесава природа никад није ни осетила најснажније одрицање кроз које сам прошао. И такви људи би ми држали лекције.“

Владимир Путин и архимандрит Тихон

Владимир Путин и архимандрит Тихон

Што се тиче духовних недоумица, која се отварају пред сваким хришћанским срцем, верујте ми, наш председник има некога са ким може да их подели. Он је у добрим односима са нашим Патријархом. Недавно је Путин, путујући западним делом наше земље, посетио Псково-Печерски манастир и архимандрита Јована (Крестјанкина), дубоко опитног старца, који је преживео концентрационе логоре и прошао изузетно тежак монашки пут.

+++

Сергеј Черепов: Мислите ли да у тренутним околностима држава може покушати да искористи Цркву за властите интересе? Узмите, на пример, рат у Чеченији. Православље подразумева да се злу не супротстављамо силом. Чак ни преподобни Сергије Радоњешки у почетку није дао благослов Димитрију Донском да се супротстави Татарима 1380. године. Уместо тога му је предложио да непријатељима понуди новац и злато, јер ће тада, по речима светог Сергија, Бог наградити Димитрија због његовог смирења. Тек када је Димитрије рекао да је све то учинио и да Татари траже још блага, светитељ је дао благослов. Да ли су, по Вашем мишљењу, ови хушкачко-патриотски слогани страни Православљу и хришћанству? Не постоји заповест која се односи на патриотизам, али постоји заповест: „Не убиј.“

Отац Тихон: Нажалост, схватање да Црква позива на покорност злу има дубоке корене и у потпуности је погрешна. У стварности не постоји ништа отуђеније од Православља од тврдње да се човек не треба супротстављати злу. Једно је бити стрпљив и толерантан по Христу, насупрот демонској агресивности, јер нам је за такво трпљење, миротворство и херојско жртвовање зарад мира, Он обећао Своју помоћ.

Ако се вратимо на пример који сте навели из руске историје, видећемо да није само свети Сергије, већ и Митрополит Кипријан Московски тражио од Димитрија Донског да учини све што је у његовој моћи како би избегао рат и крвопролиће. Руси нису само једанпут или двапут „окренули други образ“, покушавајући да сачувају мир. Када су све могућности биле исцрпљене, свети Сергије Радоњешки је благословио Војводу да пође у рат, па му је чак, како је познато, послао своја два монаха-ратника.

„Несвети, а свети (и друге приче)“ оца Тихона – „православни бестселер“

„Несвети, а свети (и друге приче)“ оца Тихона – „православни бестселер“

То је изузетно осетљиво питање. Заповест о љубави према непријатељу је лични подвиг посвећеног хришћанина, који чак и у човеку помраченим гневом види лик и подобије Божије. Огроман је и тежак подвиг волети човека огрезлог у гресима, опростити и највеће зло, нанесено баш вама. Непротивљење злу, које је упућено лично вама, представља највећи степен самоодрицања и то мали број људи може да поднесе. Друга је ствар када се хришћанин супротставља злу усмереном према његовом ближњем или према целом друштву. У том случају он не само да треба, већ мора да учини апсолутно све да заузда то зло.

Када су разбојници на смрт претукли и опљачкали ученика светог Сергија, преподобног Серафима Саровског, он на њих ни руку није подигао, иако је био физички снажан човек. Међутим, он је истовремено благословио војнике у одбрани свога отачаства и није их само подржавао, већ их је и подстицао да се супротставе побуњеницима, који су насрнули на темеље и духовна начела државе. Попустљивост према злу (што је, успут речено, један од разлога размимоилажења између Лава Толстоја и православне Цркве) је чист духовни и морални злочин.

Што се тиче Чеченије, Русија је дуго била уздржана, чак и кад је пристала да потпише Хасавјуртски споразум. Био је то исти покушај „делања“ као у време Димитрија Донског. Показао се једнако неуспешним. Напад чеченских побуњеника на Дагестан новембра 1999. године, буквално је приморао Русију да поново узме оружје у руке. Руски патриотизам је увек имао одбрамбени карактер. Пре неких 150 година, познати Митрополит Филарет Московски дао је одмерену формулу, која дефинише став Цркве према патриотизму као верској дужности: „Љубите непријатеље, уништавајте непријатеље вашег Отачаства, презрите непријатеље Божије.“

+++

Сергеј Черепов: Али, историја је показала да приближавање државе и Цркве може имати и негативне последице. При томе, проблеми силе аутоматски падају на плећа Цркве. Сетимо се само 1917. године када је заједно са падом Царевине и друштво било лишено верских темеља. Шта мислите о томе?

Отац Тихон: Па, можемо рећи да су руска држава и руска православна Црква истовремено стасавале и да је Црква суштински изграђивала државу. Управо је Црква била та која је у периодима највећих превирања и пропаганде спасила нашу земљу и државност и борила се за независност Русије. То се делимично показало и у периоду страшног прогона у време Великог отаџбинског рата. Из тога разлога је поменута веза потпуно природна. Они који дижу глас против Цркве и њеног утицаја на друштвени живот и развој државе, немају јасну представу о томе шта је заправо Русија. Ово међусобно приближавање (Цркве и државе – прим. прев.) није резултат ничије воље, већ има своје онтолошке корене.

Архимандрит Тихон и режисер Никита Михалков

Архимандрит Тихон и режисер Никита Михалков

Наравно, постојао је период када је држава покушавала да покори Цркву, да је употреби за своје циљеве и за чисто користољубиве и неморалне интересе. Свакако, дешава се и то да неки чланови Цркве могу да падну и да се огреше о Бога и своју савест, али у целини посматрано, појединац не може учинити ништа да Црква изда саму себе и самога Христа. Због тога је и називамо „Светом Црквом“. Ове године славимо две хиљаде година од Христовог Рођења. У том периоду, све земље су прошле кроз разне успоне и падове, радикалне промене, кроз десетине, ако не и стотине револуција и контра-револуција. Веома често не можемо да предвидимо настанак и развој нових држава. У свему томе, Православна Црква је остала верна себи.

+++

Сергеј Черепов: Оче Тихоне, Сретењски манастир, али и Ви лично активно учествујете у издавачкој делатности. Ви сте члан издавачког одбора магазина „Руски дом“. Занимљиво је да се у њему могу пронаћи материјали, аутори који отворено говоре о неопходности повратка руских хришћанских светиња, која се тренутно налазе у Истанбулу. Кад већ причамо о томе, реците нам шта мислите о осталим религијама.

Отац Тихон: Морам да истакнем да не могу да се сетим где се у „Руском дому“ говори о рату са Турском. Можда мислите на добро познату реченицу Достојевског: „Није Рус онај ко не сања о Константинопољу.“ У том случају би требало жалбе уложити самом Фјодору Михаиловичу.

Прозивати Цркву због „отвореног космополитизма“ и „израженог шовинизма“ значи искориштавати два болно слична клишеа. Црква је одувек осуђивала било какво непријатељство између народа и то је посебно истакнуто на недавном Архијерејском сабору.

Како бих примером поткрепио горе поменуто, дозволите ми да се заједно подсетимо чињенице да је наш Сретењски манастир седам пута организовао прикупљање и дељење помоћи у Чеченији. Последњи пут смо сакупили толико ствари и хране, да их огромни авиони IL-76 нису могли понети. Више од педесет хиљада православних верника разних нација донело је, често и последње што су имали за наше војнике, чеченску децу и избеглице. У самој Чеченији, чак и за време најтежих месеци након Хасавјуртског споразума, наишли смо на изузетно међусобно разумевање и подршку муслиманских вођа.

+++

Сергеј Черепов: Шта мислите о технолошким и осталим катастрофама које су задесиле Русију? Због чега наша земља пролази кроз таква искушења и то у време духовне обнове (последњих десет година се сматрају „другим крштењем Русије“)?

Отац Тихон: Чини Вам се да је ова духовна обнова узрок наших непогода? Мислим да је исправније, ако кажемо управо супротно: једна од последица несрећа које су нас задесиле јесте дубока духовна обнова.

Архимандрит Тихон на трибини

Архимандрит Тихон на трибини

Први талас повратка Цркви догодио се за време Великог отаџбинског рата. У потпуности одбацивши безбожје, народ се вратио Богу и приморао владу да промени своју анти-религијску политику. Уопштено говорећи, у време социјалне, политичке или војне катаклизме, када се народ увери у јаловост ослањања на световну власт, на уобичајене друштвене институције, када вам измиче тло под ногама, у тим случајевима човек поново испитује свој живот. Тако многи људи не само кроз веру, већ и кроз искуство, спознају да је све у животу варљиво и пролазно, али да је Бог веран до самога краја.

Што се тиче технолошких катастрофа, често избегавамо да кажемо да индустрија у земљи пропада, али ако их подробније сагледамо видећемо да су и оне веома често резултат нечијег „рукодеља“. Неко је заборавио матични кључ у ракетном мотору, неко је одлучио да се поигра са ризичним експериментом, а неко је свакако упозорио на опасност од пожара… Недостатак вере и духовна беживотност, дрога, алкохол и похлепа најпре уништавају човекову душу и разарају његову личност. То је само почетак великих несрећа. Са друге стране, треба да признамо да човечанство, заслепљено сопственим амбицијама, ствара технолошка чудовишта, која не може да контролише. Човек бесмислено расипа енергетске ресурсе, нарушава крхки еколошки систем и уплиће се у генетску структуру живих организама и при свему томе не мисли на очигледне последице његовог насиља против природе и себе самог. Ризик од технолошких катастрофа би се значајно смањио само у случају духовне обнове, при чему би човек постао свестан неопходности самодисциплине и неизбежне одговорности пред Богом.

+++

Сергеј Черепов: У Москви се доста говори о Вашој некадашњој глумачкој професији. Молимо Вас да нам кажете нешто о себи пре одласка у манастир. Шта Вас је навело да се одрекнете световног начина живота?

Отац Тихон: Заиста, са посебним интересовањем слушам о својој глумачкој прошлости, уколико узмемо у обзир да сам дипломирао сценариј на државном Институту за кинематографију и да сам се бавио „књижевним радом“.

Још док сам студирао био сам запрепаштен чињеницом да су сви људи које сам поштовао и којима сам се дивио – Достојевски, Пушкин, Шекспир, Павлов, Сеченов, Филатов (одрастао сам у лекарској породици), Кант, Гете и многи други – били верујући људи, иако је у њихово време атеизам био много префињенији, него у наше време пионира. Што се тиче оних људи према којима нисам баш био наклоњен – као што су на пример оснивачи социјалистичке државе и њихови наследници, чији су се портрети налазили на зидовима студентских амфитеатара – њима се све чинило прилично једноставним, као што се чини детету које иде у пети разред: Бог не постоји и све почиње од Дарвина. Тако сам се суочио са питањем: ко сам заправо ја. Заједно са Достојевским, Кантом и Павловом или Сусловом – млади вођа пионира и целог напредног човечанства? У то време на нашем Институту су предавали изузетни људи који су нас подстицали да мислимо својом главом. Међу њима су били Евгениј Григориев, Мераб Мамардашвили и Николај Третјаков.

Архимандрит Тихон и патријарх Кирил

Архимандрит Тихон и патријарх Кирил

Одмах након што сам дипломирао, сада већ пре скоро двадесет година, посетио сам Псково-Печерски манастир и нешто неописиво се отворило преда мном. Од тада се мој живот драстично променио. Био сам искушеник девет година, све док од мајке нисам добио благослов да положим монашке завете.

+++

Сергеј Черепов: Човек који исповеда председника истовремено чува и многе државне тајне. Прича се да имате блиндирана кола марке Ауди 8, личне телохранитеље, итд.

Отац Тихон: О, добро! Разумем да неко жели да створи слику кардинала Ришељеа, окруженог чуварима, који испреда разне приче и интриге. Као неко ко је студирао сценариј, у потпуности могу да прихватим овај драматичан заплет, али као човек већ постајем уморан од свега тога.

Једном приликом када смо делили хуманитарну помоћ у Грозном, покушали су да ме киднапују. Побуњеници су нас прогонили неколико сати. Упркос томе што смо имали читаву војску уз нас, без Божије помоћи бисмо постали лак плен.

Возим Ауди 7, који је седам година стар, и који је освећен, па је тако и духовно блиндиран.

+++

Сергеј Черепов: Сретењски манастир се налази у близини Лубјанке. Познато је да се међу парохијанима налазе и чланови ФСБ-а. Можда се „парохијани“ који су „на дужности“ могу тамо срести – макар у совјетско време били су повезани са Црквом у Лубјанки. Да ли, по Вашем мишљењу, „тајне службе“ и данас показују исто интересовање?

Отац Тихон: Када говорите о тим парохијанима, вероватно мислите на политичког коментатора са „Руског дома“, Николаја Леонова, генерал потпуковника сигурносне службе, професора, доктора историје, човека који је пример уљудности, културе, части и изузетног аналитичког ума. Упознао сам га пре неколико година и то је за мене било право откровење, јер је тај сусрет потпуно променио стереотип који сам имао о људима из тајних служби.

Што се тиче посебног интересовања ФСБ-а и контроле црквеног живота, то је завршено. Када су крајем осамдесетих година, припадници КГБ-а покушали да ме регрутују у своје редове, лако сам их одбио и у томе није било никаквог херојства – ипак, била је 1988, а не 1938. година.

+++

Сергеј Черепов: Познато је да се залажете за неку врсту ограничавања слободе говора. Међутим, Господ је човека створио слободним, подаривши му право да бира између добра и зла. Мислите ли да „притезање обруча“ може повредити неотуђиво право човека – његову слободу?

Отац Тихон: Ми данас у Русији не говоримо о могућем ограничавању слободе говора, већ о реалним свакодневним криминалним злоупотребама те слободе. Ко су ти који су најгласнији у тим претњама „ограничавања“? Они који имају монопол над информацијама и који су медије претворили у реално оружје, намењено не само за манипулацију јавне свести, већ и за уништавање човекове личности и друштва у целини. Навешћу пример недавне експлозије у подземној железници. Шта су медији урадили? Учинили су да милиони гледалаца сатима и данима гледају агонију жртава у самртничком ропцу, чиме су деморалисали народ, проширили последице ове експлозије широм земље, створили панику и учинили терористима непроцењиву услугу.

Говорите о „притезању обруча“. Међутим, сви делови државне машинерије су толико лабави, да је тужно гледати овај брзи воз, са којег нешто стално отпада, а путници падају у хистерију. „Притезање обруча“ је израз Троцког, познатог специјалисте за уклањање граница, од којег нас је Господ избавио. У овом тренутку од виталног значаја је поправак лабавог државног механизма, укључујући и информациони систем.

Ево још једног примера: Следећег дана на државном (!) телевизијском каналу приказан је филм у којем … наркомани уз помоћ једне хероине спасавају човечанство од инвазије ванземаљаца!

Центар под именом „Савладавање“ (Преодоление) ради под надзором нашег манастира. Циљ нам је да помогнемо наркоманима, јер смо свесни како је велико макар једну особу ослободити од овог ужаса. А, телевизија емитује тако „херојски“ филм! Да ли је потребно то уопште коментарисати?

Да, Бог је створио човека слободним. Али, истинска слобода је далеко од самодеструктивне самовоље. То је „могућност и способност избора и испуњавања оног најбољег“, како о томе говори свети Филарет Московски. У зависности од тога да ли ће држава подржати самовољу или слободу, она ће преживети или неће, и од тога ће зависити да ли ће грађани бити срећни или осуђени на пропадање и нестанак.

У ствари, сам израз „слобода говора“ је постао такав шаблон, да нико више ни не размишља о томе. Реците ми, да ли бисте Ви јавно користили бестидне речи? Да ли бисте се на комеморацији кикотали и говорили погрдне речи о покојнику? Можда бисте на свадби певали погребне песме? Видите, све ове „конвенције“ као да ограничавају слободу говора.

Свако друштво је засновано на одређеним ограничавањима.

Читава државна инфраструктура не подразумева ништа друго до ограничавање људских права. Узмите за пример кривични закон, порез, итд. – то је ограничавање зла и неправде.

Упркос свим забранама, човек ће ипак имати право и могућност да изабере зло. Не брините, нико му неће одузети то право. Међутим, држава мора да заштити своје грађане од наметања зла.

Наравно да се залажем за ограничавање злоупотребе слободе говора, као и за ограничавање прихода од дроге и алкохола, ограничавање чедоморства и свега онога што нарушава здравље, унижава и уништава један народ. Дакле, могућност да се на телевизији приказују зло, превара, бруталност и најнижи човекови нагони – то није слобода. То је, најједноставније речено, апсолутно ропство.

Превод са енглеског: Вељко Кларић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/intarchimtikhon.htm

(Фејсбук страница Теолошки фрагменти)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3uP



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар