Недавно је, без већег одјека у нашој јавности, најављена за 6. јун ове године посјета папе Франциска Сарајеву. Први пут ће тренутни римокатолички првосвештеник ступити на тло „културног расцијепа“, који, по његовом недавно изреченом мишљењу, није могао да буде политички превазиђен. Некако у исто вријеме, објављено је на заједничком састанку Хрватске бискупске конференције и Бискупске конференције БиХ да је приведена крају процедура за беатификацију (проглашење за „блаженог“– први степен светости код католика) првог врхбосанског надбискупа и метрополита и првог језуитског поглавара у – до тада искључиво фрањевачкој – Босни, Јосипа Штадлера (Stadler, 1843-1918).[1]

Јосип Штадлер

Јосип Штадлер

У каквом су међусобном односу ове двије информације и шта оне значе у контексту ватиканске политике према Балкану, са једне, и православнима, са друге стране? Балканска политика Ватикана је тренутно можда најнејасније дефинисана у послиједњих хиљаду година. Папски обилазак Балкана, да подсјетим, започео је посјетом Албанији, чиме је призната важност исламске компоненте на Балкану, што ће још више бити подвучено у Сарајеву. У времену треће, након арапске и отоманске, „гастарбајтерске“ исламизације Европе, Ватикан мора да призна трајност османског вјерског наслијеђа на Балкану, штавише, њену конститутивност у савременим међурелигијским односима.

Са друге стране, агресивна прохрватска политика Ватикана у доба распада Југославије, сузила је могућност римокатоличког утицаја на православне на Балкану. „Sempre fidei“ („Увијек вјерни!“) – тако је поздравио кардинале Бозанића и Пуљића папа Бенедикт XVI, када су приступили његовом прстену. Вјерност је награђена: вјерски „очишћена“ Хрватска примљена је у „еуропску породицу народа“, уз топлу наду њемачких бискупа да ће представљати један од стубова традиционалне Римске цркве у дехристијанизованој Европи. Али, цио процес прати и осипање римокатоличког стада у БиХ (по прелиминарним подацима пописа из 2013. пали су на испод 15% становништва).

Дакле, иако пред великим изазовима на Балкану, ватиканска политика је суженог маневарског простора. Због тога је ова једнодневна посјета Сарајеву најављена као првенствено „црквено-пасторална“, а њен државнички аспект је у другом плану. Папа је, ипак, најављују сарајевски нунције Пецуто и кардинал Пуљић[2], „ходочасник мира“, а нунције, који каже да је много разговарао са папом о овој посјети, примјећује да „мировни процес“ у БиХ „све више напредује“. Није казано, али подразумијева се, посјета је у склопу обиљежавања двије деценије свих догађања 1995. године, па ће се папа „срести са жртвама рата“.

papa-bzv

Папа Франциско

Евоцирањем ће бити избјегнути и Јасеновац и Сребреница (изједначавам их само по очекивањима Срба, односно Бошњака од папе), али је нужна „порука наде и будућности“, усудио бих се да кажем, јасна. Вођама Хрвата-католика она је већ саопштена поводом формирања власти у БиХ: треба да забораве на „очијукања“ са Србима и да стоички поднесу улогу „Antemurale Christianitatis“ („предзиђе кршћанства“ – прим. ур.) у нешто измјењеној и модификованој верзији пацификовања и вестернизације муслиманског фактора. Бошњацима ће папа индиректно да потврди титулу „моралних побједника“ послиједњег рата и наговјести опипљивију награду у даљем „напредовању мировног процеса“. Ипак, могли би да се замисле над Ердогановим обраћањем папи у Истанбулу и остану резервисани. Ријетки преостали сарајевски Срби добиће екуменску сућут, а Срби у Србији недвосмислено сазнање, које им је истина морало већ да буде јасно, да чак и да постоје теоријске шансе да уђу у ЕУ – то неће бити прије него што „мировни процес“ у Босни не буде довршен.

У чему, онда Ватикан показује „нову балканску политику“? То нећемо да видимо из папине посјете Сарајеву која pontifex-у омогућава да остане у игри моћнијих фактора, чак и да нешто моћи подијели са њима.

Дугорочно, за нас ће бити много знаковитија одлука о беатификацији надбискупа Јосипа Штадлера. Не улазећи дубље у житије ове изображене, али не много нијежне, душе у спровођењу аустро-хрватских претензија на Босну, чему је као први поглавар католика у Сарајеву од 1881. дао значајан допринос, указујем на то да се његовом беатификацијом сакрализује колонијалистичка политика, са једне, и, са друге стране, тековине „Првог хрватског католичког конгреса“ из 1900, онај „процес клерикализације“ који је описао Виктор Новак – одсудан за изградњу логистике геноцида над православним Србима, 1941-45.

Очекивало би се од једног папе језуите, који је изабрао име Франциска из Асизија, да светачким ореолом не награди припадника свог, некад туробног реда, већ, рецимо, некога из далеке славне прошлости фрањевачке Босне Сребрне (Bosniae Argentinae), који би изражавао, што би Хрвати рекли „пучко Богоштовље“, тако драго, прије свега женама Босне и Херцеговине свих трију вјера (и оне четврте, сатрте, јеврејске).

Владимир Путин и папа Фрања (фото: AP)

Владимир Путин и папа Франциско

Званична Москва је неслужбеним каналима већ изразила радост због папиног бављења Балканом, утолико већу што украјински рат папа карактерише као „братоубилачки“, а не као агресију Русије, како то од њега захтијевају украјински и пољски активисти[3], што би могло да доведе до приближавања Москве Риму на степен какав постоји између Рима и Фанара. Међутим, то „папино бављење Балканом“ и његова – вјерујем – искрена екуменистичка настојања могу бити потпуно компромитована ако се не одупре ревизионистичким и шовинистичким „канонизацијама“.

Не сипа се ново вино у мјехове старе.

_________________________________

[1] http://www.bkbih.ba/info.php?id=816

[2] http://www.ktabkbih.net/info.asp?id=51198

[3] Руски текст на http://www.regnum.ru/go/?108944%3A%2Fnews%2Fpolit%2F1896553.html, превод на http://fakti.org/rossiya/medija-menju/ukrajinski-unijati-i-poljski-katolici-ljuti-sto-francisko-nije-protiv-rusije-i-putina


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3vG

Advertisements