Јелена Церовина: За српске жртве у Хагу нема правде

Коначно решење

JELENA-CEROVINA

Јелена Церовина

Рат између Србије и Хрватске завршен је јуче у Хагу, 24 године после убиства српске породице Зец у Загребу, догађаја који историчари узимају као почетак грађанског рата између Срба и Хрвата, рата чији је крајњи резултат свођење Срба у Хрватској од конститутивног народа на ниво статистичке грешке. 

Злонамерни би могли да кажу и да је српско питање у Хрватској коначно решено овом хашком пресудом. Наиме, суд није уважио аргументацију адвоката Београда, професора Вилијама Шабаса, који је током јавне расправе доказивао да је акција „Олуја” имала сва обележја геноцида над једним народом. Један од главних аргумената били су му Брионски транскрипти.

Суд правде је, међутим, само констатовао да је у току „Олује” „знатан део Срба побегао из Крајине” као и да се то у хрватском руководству можда и сматрало „пожељним”. Тако све оно што је изрекао Туђман уочи операције „Олуја” о „коначном решењу” српског питања за овај суд није био довољно јак аргумент.

Истина, ти аргументи нису били довољно убедљиви ни за српског представника у већу, професора Миленка Крећу, који је гласао за одбацивање српске противтужбе. Чланове српског правног тима Крећина одлука оставила је у шоку. Тако је у аналима суда забележено да је хрватска тужба одбијена са два гласа против (Хрват и Бразилац), а српска – једногласно.

Иако је реч о суду са већом специфичном тежином у професионалном, али и моралном смислу од оне коју има Хашки трибунал, Суд правде се ни за милиметар није макао од пресуда изречених у трибуналу. Напротив, већину својих закључака темељио је управо на тим одлукама, које су у најмање неколико случајева биле проблематичне.

Једна од таквих је управо ослобађање Готовине, коме је првостепена казна од 24 године због учествовања у удруженом злочиначком подухвату „Олуја”, како је тужилаштво дефинисало ову акцију, замењена ослобађајућом пресудом.

Исти тај трибунал је, подсетимо, пустио Рамуша Харадинаја „у недостатку доказа”, али и Насера Орића, ратног команданта армије БиХ одговорног за злочине над српским цивилима у околини Сребренице.

Можда је најбољу оцену рада овог суда дао професор Тибор Варади, некадашњи члан српског правног тима у спору пред МСП по тужби БиХ.

Он је, изненађен тиме што суд није прихватио његову аргументацију о ненадлежности јер Србија у време подношења тужбе није била чланица УН ни потписница Конвенције о геноциду, а исте те разлоге уважио када их је представио НАТО, рекао како „суду није лако да буде доследан”.

У једноме је ипак, можда, доследан: за српске жртве у Хагу нема правде.

(Политика, 4. 2. 2015)

Бојан Билбија: Србија није убедила ни српског судију

Зашто суд у Хагу није прихватио паралелу светског експерта за геноцид који је Туђманов брионски говор упоредио са нацистичком Ванзејском конференцијом о коначном решењу јеврејског питања

После пресуде Међународног суда правде у Хагу, којом су одбачене и хрватска и српска тужба за геноцид, Београд се чини мање незадовољним од Загреба, али остаје утисак да многи нису разумели шта се у Хагу заправо десило. Тако је народни посланик и члан Главног одбора СПС-а Срђан Драгојевић на „Твитеру” приметио да „ми у контратужби нисмо укључили етничко чишћење које је далеко лакше доказати” и да се нада да ће се та ствар „расветлити”. Ни високи функционер владајуће странке, како се испоставља, није разумео да је основ за тужбу Конвенција УН о геноциду, те да држава државу овом суду не може да тужи за неко друго кривично дело осим геноцида.

Миленко Крећа (Фото Универзитет ПИМ)

Миленко Крећа (Фото: Универзитет ПИМ)

Док су у Хрватској ветерани масовно, стиснутих песница и зуба, пратили изрицање пресуде и нису крили огорчење и бес због „хашке неправде”, у Београду су у готово камерној атмосфери то учинили људи из државног врха Србије и Републике Српске, Томислав Николић, Александар Вучић и Милорад Додик. Једино је Додик остао при ставу да не може побећи од осећаја „да је над Србима на простору Хрватске почињен злочин геноцида”. Министар правде Никола Селаковић, који је био присутан у Хагу, рекао је да нема разлога да буде незадовољан.

Како онда замерити Миленку Крећи, ад хок судији из Београда, уваженом професору Правног факултета, аутору бројних уџбеника и књига (међу којим је једна коју је писао заједно са Смиљом Аврамов), што је и сам гласао за одбијање српске тужбе, заједно са осталих 16 судија? Тада се поставља питање – зашто смо уопште тужили Хрватску? Ако смо знали да је хрватска тужба неоснована, зашто смо сами себи ускратили могућност – и сатисфакцију – да се Загреб сам суочи са одбијањем своје тужбе? Ако је наша држава пред међународном и домаћом јавношћу, заједно са својим експертима, тврдила да је у Хрватској над Србима почињен геноцид, како онда њени представници нису незадовољни?

Многи су у Србији, додуше, пријатно изненађени што нисмо осуђени, јер до сада углавном нисмо имали „хашке среће”, навикли смо и на горе. Хрвати се извукли и за Јасеновац и за „Олују”, али смо ми задовољни? Србија је тужила, али ни сама изгледа није веровала у своје речи. Ушло се у то некако „са пола срца”. Ни наш судија, ни наша држава нису уверени.

Хрватски судија је бар гласао за тужбу своје државе, а придружио му се и судија из Бразила. Нико не тражи да судија из Београда гласа против своје професионалне савести, ако стварно мисли да „Олуја” није пример геноцида, али у том случају – чему тужба? Да су, на пример, у Хашком трибуналу имали Милошевићев говор који би макар наликовао оном Туђмановом („Срби треба да нестану”), прогласили би да имају „пиштољ који се пуши”. Не би морали да доводе 400 сведока током пет година процеса. И не би за „геноцидни наум” морали да прогласе Милошевићев говор на Газиместану и његове речи о „оружаним биткама које се не могу искључити”.

За Београд је додатно непријатно и то што је као аргумент у противтужби потегао и Јасеновац, о коме смо у школама учили као о примеру тог најтежег злочина. Адвокат Зденко Томановић, правни заступник Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом, за „Политику” каже да представници српске државе и део њеног правног тима о пресуди МСП-а говоре скоро као о победи:

– Држава има право да свој јавно исказан став према геноциду брани свим правним, политичким, историјским и другим средствима, а не да каже да није незадовољна. Замислите какво би било реаговање и из региона и из међународне заједнице да су у случају „Милошевић” имали транскрипт сличан ономе са састанка који је водио Туђман на Брионима, уочи операције „Олуја”. Снимак на коме би Милошевић говорио све оно што је Туђман рекао. Сигурно не би рекли да нема разлога да будемо незадовољни у случају одбијања тужбе. Било би интересантно чути шта заправо мисле они који су дали налог за тужбу и који су заступали тужбу, да ли је било геноцида или није. Не могу се пред међународним судовима подносити тужбе са далекосежним последицама, без одговорности и обавезе да тај став браните, само из дневнополитичких разлога.

Занимљиво је да је члан српског правног тима, канадски професор Вилијам Шабас, на суду у Хагу повукао паралелу између брионског говора хрватског председника Фрање Туђмана из јула 1995, где постоје прецизни транскрипти чије делове „Политика” објављује уз овај текст – са нацистичком Ванзејском конференцијом, на којој се планирало спровођење „коначног решења јеврејског питања”, касније названог холокаустом. На скупу, одржаном 20. јануара 1942. у предграђу Берлина, присуствовао је скоро цео нацистички државни врх и тада је донет протокол у коме, између осталог, стоји да Јевреји треба да буду „премештени на исток на рад”, што је била шифра за смрт, према специјалном „речнику” који је накнадно подељен учесницима. Учесници Ванзејског састанка нису осуђени за геноцид само из једног разлога – ово кривично дело није постојало у време када се њима судило у Нирнбергу.

Председник МСП Петр Томка чита пресуде

Председник МСП Петр Томка чита пресуде (Извор: Политика)

 

————————————————————–

Туђманови „Брионски транскрипти”: Удари Србе да нестану!

Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина:

– Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити.

– Зашто пустити исток на миру? Зато што се и ти наши пријатељи боје да не уђе Југославија у рат у цјелини, с Југославијом и Русија, па према томе опћи рат. Према томе, исток бисмо пустили тотално на миру, а ово бисмо морали ријешити и југ и сјевер. Ријешити, на који начин? То је сада тема наше данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити да мора капитулирати у неколико дана.

– С тим што сам рекао, и ово што смо казали, да им овдје треба дати излаза да могу… Јер, важно је да им ти цивили, да пођу, па ће онда и војска, и када колоне пођу, то дјелује психолошки једни на друге.

– Један летак овако, значи опће расуло, побједа Хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби ви се већ повлачите преко итд. а ми вас позивамо да се не требате повлачити, ми вам јамчимо… Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права итд.

– Чекај, идем у Женеву зато да прикријем ово, а не да тамо разговарам. Нећу послати министра, него ћу послати помоћника министра унутарњих послова. То је у четвртак. Према томе, да прикријем ово што спремамо за дан послије.

(Политика, 6. 2. 2015)

Александар Павић: Ода радости што ништа нисмо криви Хрватима

aleksandar-pavic

Александар Павић

Судећи по првим реакцијама, убедљива већина онога што се представља за јавност и јавно мишљење у Србији у најмању руку је задовољна пресудом Међународног суда правде од 3. фебруара 2015, којом се одбацује хрватска тужба и српска противтужба за „геноцид“. То је, у сваком случају, тон који главни медији у Србији спинују, односно сугеришу. Уз пратећи закључак да, ето, сада треба да оставимо прошлост иза нас, и да пробамо да мало озбиљније порадимо на тим „добросуседским“ односима, без којих нам нема живота.

С једне стране се може разумети осећај неког колективног олакшања које је дошло после пресуде, прве такве врсте по којој не сносимо ама баш никакву кривицу. Толико смо се навикли на негативне исходе међународне (не)правде наспрам нас да је то постало малтене нешто што се подразумева, нормално као ваздух који се дише. За то је најпре одговорна делатност у будућности засигурно злогласног Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Али не само она.

Сенка покушаја тадашње Европске уније у зачетку да „објективно“ арбитрира на међународно-правном пољу, путем Арбитражне комисије Мировне конференције о Југославији, тзв. Бадинтерове комисије – и дан-данас се надвија над нашом колективном свешћу. Тада, 1991. комисија састављена од председника уставних судова Француске, Немачке, Италије, Шпаније и Белгије, легитимисала је рушење хелсиншког поретка у Европи и начело поштовања територијалне целовитости држава тако што је признала „територијални интегритет“ југословенских савезних република као да је реч о сувереним државама. Ако неког у садашњој ЕУ искрено занима разлог за тако дубок корен ЕУроскепсе у Србији – овде леже њени зачеци. Тријумфални (европски) Запад је тада прокоцкао јединствену прилику да покаже да пад Берлинског зида није представљао класичну ратну, геополитичку победу, већ управо оно што су његова јавна гласила деценијама тврдила да је циљ: ново доба ширења владавине права на цео свет.

И не само да је погажено начело установљено Хелсиншком повељом из 1975. године – која је и сама била утемељена на Повељи УН, већ је компромитован и сам прокламовани циљ наводне вишедеценијске западне борбе против „тоталитаризама“ на европском тлу. Тај циљ ће бити накнадно формулисан у два документа на европском нивоу: у Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006: „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“, као и Резолуцији Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојеној 2. априла 2009. године, чију тачку „И“ вреди посебно навести:

„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније, која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи.“

Дакле, врли и морално чисти Запад је, осим што је на почетку југословенске кризе нарушио послератни европски поредак, као „одговор“ силним „тоталитарним“ режимима против којих се борио – решио да озакони републичке границе које је јужнословенским народима, ван било какве демократске процедуре по западним стандардима, наметнуо управо један такав „тоталитарни“ режим – режим Брозове СФРЈ. Државе која је, узгред, у истим европским документима сврстана међу „више од 20 земаља“ које су одговарале том опису.

У исто време – да не заборавимо и то, у западним медијима се водила жестока, скоро крсташка кампања против Слободана Милошевића, не само као „балканског касапина“, већ и као „последњег комунистичког диктатора у Европи“.

Зграда Међународног суда правде у Хагу (Извор: Политика)

Зграда Међународног суда правде у Хагу (Извор: Политика)

Али ни толико хипокризије на тако малом простору није било довољно. Јер, колективни Запад је, заједно са својим идејним, финансијским и интересним вазалима, свега 17 година касније, поново погазио „начело“ које је сам успоставио, када је једнострано признао „независност“ тзв. Косова 2008. године. Да подсетимо – „начело“ које је Бадинтерова комисија прокламовала 1991. о „суверености“ савезних република, није се односило и на аутономне покрајине у тим републикама. Али, као што знамо, 2008. је посегнуто за чувеним „јединственим случајем“ као оправдањем да се још једно „светло начело“ погази (постоји врло згодан енглески израз за овакав modus operandi: „making it up as we go along“, односно, отприлике – „одређујемо правила у ходу“).

По бесмртним речима Светог Стефана Штиљановића, пливамо усред непријатеља као јабука посред воде. Нажалост, са све мањом колективном свешћу о томе и ко је непријатељ и да смо ми уопште ишта, па и јабука. Тако да се и непријатељи више не перципирају као нешто што уопште и постоји. Уместо тога се региструје свеприсуство неког аморфног, суштински непријатног али неизбежног „усуда“ (попут оних „обавеза“ на које нас даноноћно преко медија подсећа домаћа квислиншка класа), неке лепљиве магле којом смо окружени, од које се ништа добро не очекује, али без које се живот не може замислити. Па кад одједном кроз њу нешто чак и накратко сине – многи не само да осете неко олакшање, већ се чак ни не обрадују. Као затвореници цигарети. Замислите – нисмо криви за геноцид против Хрвата! Супер…

Нисмо криви што су нас на стотине хиљада побили у Јасеновцу, Јадовну и осталим стратиштима НДХ. Нисмо криви ни што је Запад, предвођен Аустријом, Немачком и Ватиканом, као инструмент против наводно последњег црвеног диктатора у Европи – користио истинску „црвену“ творевину, авнојевску Хрватску. (Као што користи и творевине „демократског“ Устава СФРЈ из 1974 – АП КиМ и АП Војводину против данашње, наводно демократске Србије. Устава чија се „демократичност“ посебно огледа у његова прва два става: „У СФРЈ сва власт припада радничкој класи у савезу са свим радним људима града и села. Ради изградње друштва као слободне заједнице произвођача, радничка класа и сви радни људи развијају социјалистичку самоуправну демократију као посебан облик диктатуре пролетаријата“.) Нисмо чак ни криви што је Туђман, наочиглед целог „демократског света“ спровео у дело жељу коју никад није ни крио од јавности – етничко чишћење „црвене“ Хрватске од „реметилачког“ српског елемента. О, неподношљиве ли, чак незаслужене лакоће живљења…

У оваквом менталном матриксу, није ни најмање чудо што чак и српски судија МСП-а гласа против српске тужбе против Хрватске. Зашто би онда било чудно што нам се преко „наших“ медија суптилно сугерише да треба да будемо задовољни јер је, ето, и хрватска тужба против нас одбачена. Тужба која као да је поднета само да би изнова потврдила Дучићеву безвремену опаску о природи „храбрости“ која је красила Хрвате какве их је он познавао.

Ко хоће да настави овим путем – нека слободно буде задовољан одлуком МСП-а. Међутим, ако ћемо се одлучити да се коначно сетимо ко смо, шта смо и где смо у времену и простору – онда никаквом задовољству места нема. Спасли смо Хрвате од Италијана 1918. године, после свих ратних, а и предратних зверстава. Вратили смо их, са самог (анти)цивилизацијског дна, међу народе-победнике 1945. И није Милошевић био тај који је избацио Србе као конститутивни народ из новог устава Хрватске 1990, већ бивши Брозов генерал Туђман. Избацио их из устава „државе“ која је Хрватима галантно додељена после рата без икакве репарације или одговарајуће денацификације. И шта је недоклани српски народ на тим просторима требало да мисли о свему томе тад? До каквих је закључака требало да дође, поготово после повампирења уједињене Немачке, која се, као риба у воду, нагонски вратила на старе србомрзачке стазе?

Како у емисији државне телевизије „Упитник“, посвећеној овој пресуди Међународног суда правде, поручи храбри и упорни Саво Штрбац, адвокат из Бенковца, двојици млађих колега правника: како ћемо друге навести да верују да је над нама почињен геноцид ако ми сами у то не верујемо? То је био глас преживеле српске историјске свести, упућен двојици чија се свест већ практично саживела са неправдом као нашим вечним усудом, која ту систематску неправду већ објективизује као нешто дато, као „реалност“ с којој се стално треба мирити.

Сви који нас данас притискају, уцењују, условљавају, сви који нам пресуђују – дужни су нам много више него Грчка својим зајмодавцима. И, треба да им праштамо и заборављамо баш у оној мери у којој су они спремни да праштају и заборављају њој.

Да се разумемо: пресуда МСП није катастрофа. Али никако не треба да нас задовољава чињеница да смо морално изједначени са данашњом Хрватском, а још мање гура ка неком новом забораву претрпљених зала. Поготово од стране Хрвата, који нису колективно окајали ниједно од њих.

(Фонд стратешке културе, 4. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3ld



Categories: Преносимо

Оставите коментар