Драгољуб Збиљић: Како се на једини могући начин решава питање писма

Поводом текста Зеке Поповића „Нестанак ћирилице?“, „Стање ствари“, 29. 1. 2015.

Писмо се било које у било ком језику може решити само придавањем дотичном писму апсолутног суверенитета, без икакве алтернативе

Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић

Није ваљда да се, наши драги саговорници, овде и ми не разумемо! Онај ко зна истину ко решава норму српског језика, и ко је лингвиста, тај зна да постоји само један једини могући, примењив, и одржив трајно, начин да се реши питање писма у Срба, тај зна, као на длану, да за то решење питања писма не постоје сто начина или не знам колико већ. Не постоје ни два начина. Постоји само један једини могући и лако спроводљив начин у решењу тог проблема који данас у целом свету постоји као нерешено питање писма само у Срба и у њиховом језику.

Постоји, дакле, само један начин – а то је нормирати и српски језик као све језике на свету белом. Формула је само једна: применити у Правопису и језичкој струци принцип који је стопостотан у светској пракси, а он гласи „за један језик и један народ у његовом језику – само једно писмо“. То значи убедити српску језичку науку и струку да реши питање језичке норме у вези с писмом као што то раде сви лингвисти у свету. А то значи да не може да остане језичка норма само код Срба изнад праксе у целом свету у двоазбучју. То значи још да мора у правопису и српског језика да буде решено питање писма као у грчком језику, енглеском, француском, шпанском, „хрватском“ и било ком другом језику на свету. Српски језик мора – ако хоћемо да сачувамо српско писмо као један од највећих, најмоћнијих, најсигурнијих за идентитет Срба националних симбола – да у језичку норму врати као што је било пре Новосадског договора из 1954. године: један језик српски и у њему једно писмо за све Србе у том језику и оне који га као страни језик уче – српско, ћириличко писмо, наравно.

То треба да научи и да зна сваки ученик петог разреда. А проблем је у томе што то, сада знају и(ли) хоће да знају само лингвиста без високе титуле (др) Драгољуб Збиљић и дипл. инж. Немања Видић и нико други не зна или се прави да не зна (сви други лингвисти). И ту је једини разлог који се испречио између нас двојице, с једне стране, и свих лаика и других лингвиста који крију народу да не постоји никакво друго решење које би могло да врати већ замењену у 90 одсто ћирилицу међу Србима. Не може никада више бити спасена ћирилица  на досадашњи начин спасавања, тј. ако се не врати раније решење питања писма по европској и светској формули у пракси по принципу један језик – једно писмо.

Начин решења је тај – једино враћање ранијег правила од пре 60 година да се и српски језик (као сваки други језик, па као и по правопису код Хрвата данас) пише само једним писмом за све Србе – српском ћирилицом. Нема никаквог могућег другог решења питања писма у Срба, јер друго и друкчије решење питања српског писма води неизбежно у смрт ћирилице и одузимање латиницом најмање половину српског идентитета, ако не и много више.

Другим речима, то значи ништа друго него да то што тачно пише у Члану 10. Устава Србије (али не читањем одредбе „између редова“, него од речи до речи како тачно у Уставу пише) пређе у српску лингвистику о српском језику. Никаква ту не треба мудрост друкчија јер ништа не доноси спас ћирилици, да се то зна. То зна свако ко је икада, али озбиљно, чуо за лингвистику као науку о језику и писму. Ко то не зна, а хоће да се спасе српска азбука, то би морао да научи ако већ није научио.

Прича с успешним резултатом за ћирилицу може да се врти само око тога хоће ли или неће српски лингвисти такву (по општој светској пракси) одлуку да донесу или можемо ли Немања и моја маленкост лингвистичка да их убедимо да се не играју решењем питања писма као мала деца у игри „жмурке“ – па кад отворимо очи, видимо у стварности само хрватску латиницу свуда и у Србији, тј. да донесу, усвоје и примене светску језичку норму и за српски језик. Они то још неће, и зато нема српског писма. Власт неће да их „притисне“, не сме да „удари“ на науку као раније комунисти, и сва наша борба за ћирилицу не може да има никакав други смисао ни циљ до да српски лингвисти не измишљају „топлу воду“, него поново сада реше питање писма Срба као што је то учињено у целом свету. Нигде се у свету, осим за Србе, нико не пита да ли свој језик да пише својим и(ли) туђим писмом јер су Срби једини доведени до таквог „знања“ да не знају које је њихово писмо. Сви други народи на целом свету немају никакву недоумицу у томе. Сви пишу свој језик својим (једним) писмом и не деле се по писму. Сви су други народи јединствени у томе, немају два писма у пракси. И никаква ту друга филозофија и језичка и било која друга наука и струка нема шта да измишљају друкчије од тога. Једино је код нас „измишљено друкчије, и зато једини ми у 20. и још у овом 21. веку натенане, али убрзано, губимо све више своје писмо. Друго објашњење и решење не постоје. Постоје у пракси, али ништа не доносе боље нити ишта вреде. Ни пет гроша!

zeka-skrin

Ако се на то не убеде и не приволе и српски лингвисти, никаква друга прича о стању у коме је ћирилица не помаже. То значи да Зекина (Поповићева) прича са све сликама овде или било где о томе какво је очигледно стање (то не види данас само сироти слепац), а без Вашег допуштења да се ово што Вам овде сада у најкраћем предочавах не вреди, тј. све друкчије објашњавање од овог то је само вредно по ономе „збор‘те уста тек да нисте пуста“, тј. губимо време узалудно и јефтино, за џабе, а на основу било какве друге приче и праксе у решењу питања писма и за Србе и српски народ нема вајде по крајњи резултат као што нема вајде од лањског снега.

Народ је раније у школовању и на све друге начине образовања (не, наравно, никако случајно, случај не постоји као што, ваљда сви знамо) смишљеним поступцима и причом, непостојећом у осталом делу света, о српском лажном  „богатству двоазбучја“ само за Србе доведен до тога да мисли да је „и хрватско писмо (опште)српско писмо“. Намера и прокламован циљ је био да се на такав начин „омили“ Србима и хрватска латиница да би се она узела као замена српској ћирилици. И то је разним врстама лажи, обмана и лажним образовањем фаворизована сасвим циљно, смишљено да би довела у Србију, после таквих поступака најпре у окупацијама, а сада у миру спровела преко власти и лингвиста циљну меру – замену српске ћирилице хрватском латиницом. Зар не видите сада је то тако спроведено у пракси само код Срба у бившој Југославији и да се то стање и начин рада задржавају и данас у Србији?!

Дакле, други, друкчији пут да се оживи, да се врати поново српска ћирилица међу Србе не постоји као ни промил наде за Србе и њихово писмо ни минималан да се ћирилица врати, осим да се она у Правопису српског језика и језичкој струци поново прогласи и уведе правило, као што је некада, пре 1954. године, било – да српски језик опет буде – једноазбучан, то јест да и Срби свој језик увек и свуда пишу само – ћирилицом! Свако остајање Срба на решењу питања у двоазбучју (српска ћирилица и хрватска латиница за Србе) у таквом (двоазбучном) решењу никада више нећемо имати своје писмо у јавности више од десетак процената. А готово је сигурно да ће, што време дуже протиче, српске ћирилице бити све мање код Срба.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3jU



Categories: Разномислије

9 replies

  1. ТО НИСУ СХВАТИЛИ ИЛИ НИСУ ХТЕЛИ ДА СХВАТЕ ИЗ НЕКИХ РАЗЛОГА СРПСКИ ЛИНГВИСТИ,А БОЉЕ ОД ЊИХ ТО ЈЕ СХВАТИО ДИПЛ. ИНЖ. НЕМАЊА ВИДИЋ

    1. Очекивао сам да неко овде каже да ли је ово истина о којој овде стручно (с лингвистичког гледишта) говори моја маленкост.

    2. Нисам чуо да је ико о овом питању на овај начин говорио. Само је још слично прихватио да говори и пише дипл. инж. Немања Видић који је о овој књизи написао и објавио сасвим добар шири приказ књиге у знаменитом стручном часопису „Школски час српског језика“ (излази деценијама у Београду).

    3. Сад је, ваљда, лако схватате зашто ме лингвисти нерадо спомињу. Раскринкани су у свом затирању српске ћирилице преко „богатства двоазбучја“.

    4. О томе је Д. Збиљић посебно говорио на 864 стране у својој књизи „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу — књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи“ (Ћирилица, Нови Сад, 2009).

    5. Уверио сам се зашто је дип. инж. Немања Видић схватио разлоге нестајања ћирилице међу Србима и зашто је Србима изузетно важно да сачувају своје миленијумско ћириличко писмо боље од многих српских лингвиста.

  2. Збиљићу, не може нико ништа да каже ни стручно ни нестручно је ли истина што пишете јер нисте довољно пута поновили исто…. Ако још једно хиљаду пута поновите, али у јоту исту ову причу, велике су шансе да ће сви да схвате и да вас ураме и прогласе за народног „чириличног“ јунака и …..

  3. А што Ви не бисте урамили себе, четниче! Мени не треба „урамљивање“, него ми је важно да се врати у живот српско писмо. Кад се оно врати,онда су сви Срби лепо урамљени.

  4. Нема, изгледа од лингвиста ни8шт све док их неко не удари маљем по глави, као својевремено комунисти када су их натерали да прогнају српску азбуку. Можда се сети „четник из Црне Горе“ да их мало сурдукне маљчетом!

    Лингвисти се тога неће намерно сетити све док их неко, као комунисти, али у другом смеру, ћириличком, не удари маљем по глави.

  5. @Г. М
    Формира се солидно друштво, које би топузом да решава питања језика. Браво Збиљићу, кренуло је окупљање. Све јунак до јунака. Цео живот су се разно инжењери бавили својом струком, па под старе дане, кренуше, да се баве историјом, језиком, писмом. Значи у напону снаге физичке и интелектуалне, радише неке своје послове. Сада, када полако губе животне сокове, ударише да мењају свет и туђу свест и да уче друге. И чуде се, зашто их нико не разуме? Како да Вас разумеју људи, који су цео живот посветили историји, језику, писму.? И зашто би Вас, са буздованом разумели? Покушајте, да им претходно објасните, да је топуз научни аргумент.

  6. Млинаревић: „Сада, када полако губе животне сокове, ударише да мењају свет и туђу свест и да уче друге.“

    Опаметити се никада није касно, за оног ко има мозга. А Ви, Млинаревићу, живните мало, само мислите о томе колико сте стари. А стари сте онда када ништа не радите ни на овоме, ни на „ономе“.

  7. Мудрац Млинаревић каже: „Формира се солидно друштво, које би топузом да решава питања језика.“

    МЛИНАРЕВИЋ — БУКВАЛИСТА!

    Побогу, човече драги, Вио знате, изгледа само за буквална значења. У српском језику се користи у изражавањи и метафорика. Зат нист чули да Вам неко каже: „Ала сте Ви, Млинаревићу, паметми“. Мислите да то стварно, бузвално значи д сте памтни?

    Тако је и овде речено док их неко не удари „маљчетом“. Постоји и други „маљ“, а не само онај који Ви користите за „ударање“.

  8. @Д. З.
    @Г. М
    Како да ваше друштво разумем. Појави се и неки Д.З? Ко је сад па то? Или је то онај „младић“ коме дрхти рука на тастатури, па је мало Д.Зб, а када рука не дрхти, онда је Збиљић? Признајем, да сам буквалиста, али не видим у томе ништа лоше. Неко се користи метафорама, неко их не разуме. Пример са памећу је добар. То ваше друштво „топузара“ и ради. Један другом говорите све најлепше, па сте умислили, да је то стварност и да сте најпаметнији, Д.З најмлађи Видић најбољи лингвиста, али без топуза ништа!

  9. Млинаревићу дарагој, Ви сте паметан човек, смирите се мало с „топузином“!

Оставите коментар