Преподобни старац Пајсије Светогорац: Суочавање са црквеним проблемима

ПИТАЊЕ: Старче, како се треба поставити када се у Цркви појаве озбиљни проблеми?

ПРЕПОДОБНИ СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: Треба избегавати крајности. Оне никада не решавају проблеме. Некада смо могли да видимо како продавац сипа по мало брашна, шећера, или нечег сличног на вагу. Тако би долазио до тачне мере, и вага би била у равнотежи. Односно, није одједном сипао, нити је одједном одузимао много.

sv-pajsije

Фреска преподобног Пајсија Светогорца у храму Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково (Извор: СПЦ) 

Крајности увек муче Мајку Цркву, а и они који их се држе муче се, јер оба краја обично жуљају… То је као да један крај држи демонизован човек, који је духовно дрзак и на све гледа са презрењем, а други крај – глупак, сулудо ревностан, а уз то и ограничен. Односно, неко ко је духовно дрзак никада се неће сложити са зилотом сулуде ревности. Увек ће се гристи и тући, јер су обојица лишени Божије благодати. Тада – Боже сачувај! – обе крајности могу непрестано да се сударају, а да „не можеш да им нађеш крај“. Они којима пође за руком да савију оба краја како би се саставила – усагласила – биће увенчани од Христа са два неувенљива венца.

Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци…

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

Цркви су сви потребни. Свако приноси своју службу: и они који су благе, и они који су преке нарави. Човековом телу потребна је и слатка и кисела храна, чак и горки маслачак, јер све има своје особене састојке и витамине. Исто тако су и Телу Цркве потребни сви. Један човек увек допуњава нарав другога. Сви смо дужни да носимо не само духовну нарав свог ближњега, већ и слабости које он као човек има.

Нажалост, неки имају неразумне захтеве према другим људима. Хоће да сви буду исте нарави какве су они, па када је неко другачијег карактера, односно ако је мало блажи, или мало строжи, одмах доноси закључак: „Он није продуховљен човек“.

(Фејсбук страница Теолошки фрагменти)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3io



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар