Ендру Бачевић: Спаси нас, Боже, од визионара из Вашингтона

Са (умереном) похвалом за утешну осредњост

(Huffington Post, 29. 1. 2015)

endru-bacevic-240На повратку у Вашингтон са завршне етапе свог последњег путовања преко океана, Џон Кери, амерички државни секретар, перипатетичар, свратио је и у Француску намеравајући „да загрли цели Париз.” Да ли је Париз одговарајуће узвратио на овакав „секретарски” загрљај, није било забележено.

И поред неизбежне паралеле са речима генерала Першинга, главнокомандујућег америчких трупа, изговорених по њиховом приспећу у Француску 1917. („Лафајете, ето нас!” Lafayette, we are here”) и песме Џејмса Тејлора из 1960. који је специјално за ту прилику долетео из Америке „Имаш пријатеља“ – You’ve Got a Friend, у аналима америчке дипломатије ће овај Керијев загрљај вероватно остати записан на истом месту на којем и одлука председника Ајзенхауера да орденом Легије заслужних одликује никарагванског диктатора, Анастазија Сомозу, за његово „изузетно заслужно држање” или признање Џимија Картера за „уважавање и љубав”, a што су речи којима је он описао однос између иранског народа и њиховог шаха. Укратко речено, то је био тренутак који би најбоље било да сви убрзано забораве.

Другим речима, тај сувопаран и бескрајно тупаво замишљен догађај сушта је слика и прилика висине државничких домета Обамине ере. Ретко се када догађало да људи, са тако уверљивим биографијама и са тако добрим намерама, овако вредно раде а да притом произведу тако мало суштинских резултата.

Ни једна једина од спољнополитичких иницијатива зачетих током првог Обаминог мандата, а то су оне по којима се тај мандат у ствари и дефинише, није донела жељени резултат. Када је требало направити нови почетак са исламским делом света, када је одговорно окончан „глупи” рат у Ираку (док је истовремено усвојен онај „нужан” други у Авганистану), када су „ресетовани” односи САД-а са Русијом, када је усвојено и ново „пивотирање” у правцу Азије – у таблицу резултата са могућих 4 поена, забележени резултат је био 4:0.

Без икакве сумње, по приспећу у Стејт департмент Кери је са собом донео и нужно потребну нову енергију. А у то да он целог себе у тај труд заиста улаже  – на вебсајту Департмента стоји извештај по којем је државни секретар до сад на свој картон већ уписао укупно 1.065.000 км пређеног пута (682,000 миља) – у то нема никакве сумње. Проблем једино представља одсуство одговарајућих резултата. Сећате се да је његова лична дефинишућа (signature) иницијатива требало да буде постизање мировног споразума између Израелаца и Палестинаца? Нажалост, и тај донкихотовски план је већ одавно пропао.

Истина је, Обамин тим јесте „уловио” Бин Ладена. A, он свакако похвале заслужује и за то што је одустао од евидентно контра-продуктивне педесет и више година дуге политике према Куби, као и за потписивање споразума са Кином у вези с климатским променаама који доиста обећава. Са свим тим и даље у виду, укупно постигнуће ове администрације остаје тање од само мршавог, почев већ од првог председниковог дана у Овалном кабинету, који је требало да буде симбол уверења да ће ствари заиста да се промене, тј. од Обаминог наређења да се затвор у Гвантанаму коначно затвори. То је, разуме се, и данас и још увек у поступку (упркос редовним уверавањима да се светло већ назире на крају онога што је, евидентно постало веома дугачак тунел).

У ствари, када се сагледају укупна председничка постигнућа, а уз напомену да су за време његовог дежурства пре тога само повремени напади америчких дронова постали свакодневна рутина, не би нас ни мало зачудило ако би Нобелов комитет пожелео да повуче њему раније додељену Нобелову награду за мир.

Не би требало да много очекујемо ни од периода који је Обами још преостао. Може бити да се негде у окриљу њега скрива могући споразум са Ираном (скупа са дубинском бомбом још жешћих санкција за које се захтеви већ увелико чују из Конгреса), но знаци свеукупне интелектуалне исцрпљености су ипак сасвим јасни и очигледни.

„Кад никаква визија не постоји,” пише у јеврејској Библији, „народи нестају”. А више нема никакве потребе да се претварамо – уколико постоји ишта што Обаминој администрацији озбиљно недостаје, а што није никада ни имала, онда је то спољнополитичка визија.

Тражи се истински мудар (бели) човек – млађи од 84 нек се ни не јављају

Све ово буди у човеку осећај нелагодности, а у круговима у којима се окупљају чланови спољнополитичке елите, чак и збуњеност на граници са паником. У недостатку визонарског вођства из Вашингтона, они су сами себе убедили да ћемо сви заједно пропасти. Дакле, једина на свету преостала супер-сила и само-помазани глобални лидер коначно би требало да стане на лопту и да се сабере – и то што пре.

Лесли Гелб (Leslie Gelb), бивши председник Савета за односе са иностранством (Council on Foreign Relations), недавно је иступио са предлогом могућег решења овог проблема – кућу треба темељно почистити. Обама се окружио трапавим и неспособним сарадницима, тврди Гелб. Треба да се њих ослободи и да на њихова места узме визионаре.

Својим члнком у листу Daily Beast Гелб наговара председника да отпусти цели свој тим за националну безбедност, па да на њихова места доведе „људе снажне и стратешке, са доказаним спољнополитичким искуством“ (strong and strategic people of proven foreign policy experience). У преводу: такву врсту људи који су сркућући шери-бренди и грицкајући француске сиреве током августа управо о томе расправљали унутар мрачних сепареа Савета за односе са иностранством. А уз понуђен списак властитих кандидата, међу којима је и неколико ветерана из историјске администрације Џорџа W. Буша, Гелб Обами предлаже да се редовно консултује са Хенријем Кисинџером, Брентом Скоукрофтом (Brent Scowcroft), Збигњевом Бжежинским и Џејмсом Бејкером. Сваки од тих истакнутих „ратних коња“ је у годинама између 84 и 91. А то имплицитно значи да би једино белци, једино мушкарци, једино они рођени пре Другог светског рата, били кандидати за то да буду уврштени у редове класе „Истински мудрих људи“ (Truly Wise Men).

С лева на десно: амбасадор при УН Саманта Пауер, саветник за националну безбедност Сузан Рајс, државни секретар Џон Кери и председник САД Барак Обама (25. септембар, Њујорк, фото АФП)

С лева на десно: амбасадор при УН Саманта Пауер, саветник за националну безбедност Сузан Рајс, државни секретар Џон Кери и председник САД Барак Обама (фото: АФП)

Било како било, наглашава даље Гелб, Обама мора да са тим почне што пре. Са читавом планетом преплављеном изазовима који „у питање доводе и сам наш опстанак“ (imperil our very survival), времена зa губљење једноставно више нема.

У најбољем случају, Гелб је мету само половично погодио. Што се спољне политике тиче, овај председник је заиста приказао склоност да се окружи беживотним и немаштовитим помоћницима. Ова се изјава у једнакој мери односи на Саветника за националну безбедност, Сузан Рајс (Susan Rice – и њеног претходника), на Државног секретара Керија (и његову претходницу) и на одлазећег шефа Пентагона, Чака Хејгла (Chuck Hagel). А Ештон Картер (Eshton Carter), технократа предвиђен да Хејгла замени на месту министра одбране (Defence Secretary), и сам је изливен у истом таквом калупу.

Сви су они „стасали“ (seasoned) – управо у Вашингтону,  а то је еуфемизам за углађене и конвенционалне, али и крајње немаштовите, лиценциране чланове (charter members) Роџерс-Кристоферове школе америчког начина вођења државне политике. (Ово захтева и кратко објашњење, тј. мало „распакивања“ – замислите да сте на квизу, па да вас Оливер Млакар пита: „Наведите два еминетна државна секретара САД-а из двадесетог века које сте сигурно заборавили, а који су то сасвим сигурно и заслужили?” Ви стискате дугме и ужурбано одговарате: „Вилијам Роџерс и Ворен Кристофер?”  „Одговор је тачан!”)

Чланови Обаминог тима за Националну безбедност су сви дуго и напорно радили да би на крају доспели ту где јесу. Но, на том путу су – вероватно зато што су успут били приморани да усвоје превелики број докумената с туђим ставовима (position papers), пауер-поинт брифинга и хвалоспева „америчком глобалном вођству” – изгубили и оно мало варницa креативности којим су претходно били обдарени, а које су допринеле томе да макар изгледају као да јесу талентовани и да обећавају. Амбиција, неупитан патриотизам и способност да у свој рад уложе небројене сате (и да издрже сва та путовања без краја) – све то они и даље имају. Али шта је са одговорним и озбиљним схватањем тога куда се овај свет уопште креће и како све то утиче на елементарну политику САД-а? Ни појединачно ни колективно, они о томе једноставно никаквог појма немају.

Прихватам могућност да је то чак и добро, да њихову споровозну и мучну осредњост можемо да протумачимо чак и као предност, уколико – као што је то данас случај – оно што нам се нуди као њена алтернатива изгледа да је горе и од ње.

Један zагрљај и за Обаму

Хоћете визију? Обамин претходник је себе окружио све самим визионарима. Дик Чејни (Dick Cheney), Кондолиза Рајс (Condoleezza Rice), Доналд Рамсфелд (Donald Rumsfeld) и Пол Волфовиц (Paul Wolfowitz), сви до једног су производи хладноратовске ере, а извесно је и да је свако од њих сам себе сматрао za дубокоумног стратешког мислиоца. Доводећи саме себе ужурбано у позицију са које ће неометано да управљају читавим светом, на тренутак су само заслепљени били нападом 11. септембра. Но, нимало посрамљени и без икаквог устручавања до којег је такав догађај можда могао или требао да их доведе, они су по том отпочели са серијом морално сумњивих, стратешки непромишљених и глупих потеза који су требали да (сами одаберите) или да широм света расеју слободу и демократију, или да Сједињене Државе Америке доведу у такав положај да могу да остваре сопствену потпуну и трајну светску доминацију. Рат против терора који је потом уследио није постигао ни једно од то двоје, наравски, али јесте на ионако велики национални дуг додао нове хиљаде милијарди долара, и јесте помогао у разбијању огромних комада наше планете. Обама је и даље онај који барем покушава, ма колико то било неуспешно, да почисти неред који су направили они пре њега.

И ако је то оно што предавање кључева великим мислиоцима треба да донесе, онда ћу и ја сам једног дана можда да одаберем управо Сузан Рајс. И премда Обамина скорашња изјава „немој да радиш глупости” можда никада неће моћи да се у историјским уџбеницима стави у исту раван са опроштајном поруком одлазећег Џорџа Вашингтона, или са Монроовом Доктрином, можда би ипак могла да буде од користи макар и само Џорџу W. Бушу ако би њу, или неки други са овим упоредив аксиом, залепио на свој лаптоп.

breachoftrustВелике идеје своје место нађу – у ствари, буду неопходне – увек када је проблем са којим се суочавате јасно дефинисан. Пад Француске 1940. је био један такав тренутак, а председник Френклин Делано Рузевелт га је сасвим јасно препознао. Такав је био, може се рећи, и период непосредно после Другог светског рата. Порази нацистичкe Немачке и империјалног Јапана су за собом оставили дубок и опасан недостатак власти (power vacuum), како у Европи тако и на Пацифику, за који су Џорџ Маршал (George Marshall), Дин Ачисон (Dean Acheson) и њихови суграђани исковали потребан и довољан одговор. Може бити да и период од 1968. до 1969. спада у сличну категорију, наш дебакл у Вијетнаму који је захтевао велико подешавање америчке хладноратовске стратегије. А с тим су се у коштац ухватили Ричард Никсон и Хенри Кисинџер предузевши политику отварања према Кини.

И поред натегнутих тврдњи Гелба (и других) да је Америка данас у животној опасности, садашњем историјском тренутку још увек недостаје са претходно описаним ситуацијама довољно упоредивe јасноћe. Од свих претњи која нам данас прете ниједна није преовлађујућа нити већа од других. Уместо тога, на неколико различитих фронтова се различите ствари на забрињавајући начин и даље крчкају. Деградација животне средине, нарастање Кине и других сила у успону, ширење радикалног ислама, забрињавајуће стање светске економије, различите слабости као неизбежан нуспроизвод сајбер-утопије – свака од њих јасно заслужује да је и на даље помно пратимо и надзиремо. За сваку од њих би требало да развијемо свој одбрамбени одговор, да се САД саме заштите (и себе и своје савезнике) од најгорих могућих исхода сваке од њих. Но, ни једна од њих у овом тренутку не захтева нити оправдава да се против ње предузме нека свеобухватна и без-икавих-кочница (let-out-all-the-stops) офанзива. У потери за само једним од тих проблема наша би пажњa нужно била скрајнута са свих оних других, преосталих изазова.

Непосредна будућност је још увек недовољно јасна да би са сигурношћу могли рећи која ће од ових опасности за нас на крају да буде и највећа, било током следеће године или током следеће деценије – а која би на крају могла да испадне таква да опасност она уопште и није била, већ само једна неочекивана нова могућност. Још увек нису сазрели услови да се понашамо храбро и смело. Оно што и надаље остаје императив тренутка, јесте да се позорно посматра свакa од њих, а то онда захтева и нашу будност и стрпљење. Укратко речено, заборавите у овом тренутку на било кaкву стратегију.

А у свему томе постоји и још нешто што је веома битно. За правилну процену потребно је имати и одговарајуће место са којег дати проблем осматрате (vantage point). Оно што ви сагледавате зависи и од места на којем седите, а и од начина на који се са тим проблемом суочавате. Људи који настањују горње ешалоне Обамине администрације (тј. управо они за које Лесли Гелб нуди своје људе у замену) седе удобно заваљени, а помало и заглављени у двадесетом веку, са сопственим доживљавањем света замућеним властитим сећањима на Минхен и Јалту, на Кореју и Вијетнам, на Кубанску ракетну кризу и Берлински зид, а ниједна од тих ситуација са овим данашњим проблемима нема више од тек тангенцијалних додирa.

Хоћете визију? За то ће вам требати и сасвим нови сој визионара. Уместо оних који седе са метузалемима попут Кисинџера, Скоукрофта, Бжежинског или Бејкера, овом председнику (или оном ко га на том месту буде наследио) би било боље да за мозак одабере неког трупног капетана који је одслужио више ротација у Ираку и Авганистану, за морал теолога који се специјализирао на проблемима интер-религијског дијалога, неког волонтера из Мировњачких снага (Peace Corps) који је неколико последњих година провео у Западној Африци, а неког пословног човека-предузимача из Силиконске долине зато што ће тај најбоље знати како да изрази све политичке импликације следећег великог технолошког продора.

Укратко речено, визија потребна за период после двадесетог века нужно захтева и пост-двадесетовековну генерацију визионара, људи способних да се ослободе од старих шаблона којима су и Лесли Гелб и већина данашњег службеног Вашингтона тако бандоглаво привржени и посвећени. Та генерација је већ ту, чека у прикрајку да после још једних или двају председничких избора донесу какав такав утицај. Томе се искрено надамо. А у међувремену, ми ћемо чекати да њихово време дође, и покушаћемо да речи пророка унеколико преправимо па да оне сад гласе отприлике овако: „Кад никаква визија не постоји, народи тапкају у месту и ишчекују спасење.”

И тако, док Обама и његов тим тапкају у месту и чекају да звоно одзвони и њихов крај, a са занемарљивим укупним учинком, могли бисмо им макар због нечега бити чак и делимично захвални. Кад се са сцене уклоне, све ћемо их одмах заборавити. Ипак су они на крају успели да нас не уведу у неку од сасвим могућих катастрофа епских пропорција. Када је тапкање у месту било оно једино добро што је Вашингтон имао да нам понуди, то смо управо и добили. Можда због тога заслужују да и ми њих мало загрлимо.

Унакрсно објављено са TomDispatch.com

Ендру Бачевић (Andrew J. Bacevich), редовни је колумниста на TomDispatch сајту, и писац „Војне историје ратова  Америке за шири средњи Исток“. Његова најновија књига јеПроиграно поверење: Како су Американци изневерили своје војнике и своју земљу (Breach Of Trust: How Americans Failed Their Soldiers And Their Country).

Са енглеског превео и прилагодио: Стеван Бабић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3hM



Categories: Посрбљено

Оставите коментар