Сузана Ђуровић: Богојављење – кад су се Небеса расцепала

Сузана Ђуровић

Сузана Ђуровић

Јеванђелиста Марко је написао своју књигу пратећи пут Христа од реке Јордана до Његовог циља који ће бити дар живота и на тај начин нас позива да заједно са њим следимо тај пут, да промишљамо о фигури Христовој, да чујемо његову поруку да бисмо после тога могли бирати наш пут, прихватити Христа као Спаситеља или га негирати. Марко нам не даје податке о Христовом рођењу, он своју причу почиње Исусовим крштењем које представља почетак Његовог јавног живота. Јован Крститељ крштава на реци Јордану у самој близини ушћа реке у Мртво море.

У непосредној близини реке налази се црква коју су подигли Грци на рушевинама претходног византијског храма, подигнутом још у 4. веку на месту где се налазио Јован, тј. на источној обали реке Јордана. Зашто је ова река битна? Онa је представљала границу између паганске земље и земље „слободе“, тј. западне обале која је израелска земља. Крститељ се био ситуирао на источној обали реке Јордана и позивао људе свог народа да изађу из земље коју су сматрали обећаном. У обећану земљу су Израелити ушли када су изашли из Египта и прешли реку Јордан, вођени Исусом Навином, баш на месту на коме је Јован Крститељ крштавао. Али Јован „каже“ да се та обећана земља не налази на западној обали, потребан је „нови“ Исус који ће их довести у земљу коју је Бог заиста припремио за њих.

То се пак не односи ни на какво материјално место на земљи већ на само Царство Божије. Јеванђеље почиње сликом Јована који крштава народ говорећи: „Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.“ Речи св. Јована указују на различитост његовог крштавања и оног које ће добити од Христа. Св. Јован Златоусти у својој Омилији на Богојављење говори о три врсте крштења. Једно је било јудејско, које је чистило од телесних нечистоћа, друго крштење, које је вршио Јован Крститељ, позивало је на обраћење и покајање. Исус крштава Духом Светим, да бисмо вођени њиме могли да завршимо наше путовање у обећану земљу. Даље, Јеванђеље каже да Христос долази из Назарета на реку Јордан. Река у коју је Христос ушао да буде крштен – с обзиром да је мутна, блатњава, пуна земље – може нам симболично указати на нашу „земну“ реалност у коју је ушао Христос ради нашег спасења.

Три кључна момента имамо када Исус по крштењу излази из воде. „И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају…“ Овде у нашем, синодском, преводу имамо једну непрецизност. Оригинални текст не говори о небесима која се отварају већ која се раздиру, расцепљују. Због чега је важна ова прецизација? Марко нас упућује на то да су се небеса расцепала, раздрла и на тај начин се не могу више затворити. Користи глагол „схизоменус“ који користи још само на једном месту – за цепање завесе храма која је застирала Светињу над Светињама када је Христос на крсту издахнуо. Ако су се небеса у Старом Завету отварала и затварала од стране Бога, сада више не могу да се затворе јер су се расцепала (постоји у Исаији 64 једна прелепа молитва божијег народа који се налази у Вавилону, у ропству, и која каже: „О кад би раздро небеса и сишао…“). Од како је Син Божји са нама, од како је сишао и узео нашу палу природу – небеса су се дефинитивно поцепала, не могу се више затворити јер је Он сам постао један од нас.

Други моменат је када Дух као голуб силази на Христа. Свети Јован Златоусти у својој омилији на Матејево јеванђеље одговара на питање зашто се Св. Дух јавио баш у форми голуба. Каже, јер је голуб благ и чист, а Св. Дух је дух кротости. Свети Августин каже да је Христос дошао да људима понуди модел живота, а Св. Дух се јавио да би нам показао дар који се добија исправним животом. Симбол голуба упућује нас и на старозаветну причу о Ноју. Наиме, голуб, носећи маслинову гранчицу, носи срећну објаву о престанку олује и спокојству на читавој земљи. Нојев голуб је донео спасење једној фамилији, голуб Христовог крштења уводи целу „породицу“ Божију у божански мир који је без краја.

Трећи моменат је дефинисање Христовог идентитета. „И глас дође са неба: Ти си син мој љубљени који је по мојој вољи.“ Дакле, Бог Отац објављује идентитет Христов: Ти си мој син. Ова објава нас подсећа на речи другог псалма. „Казаћу наредбу Господњу; он рече мени: Ти си син мој, ја те сада родих.“ Овај псалм говори о устоличењу краља. Када би у Израелу неки краљ био устоличаван, Бог би га признавао за свог сина, тј. он би морао представљати на неки начин лик Божији. Он је требало да буде праведни судија, да води свој народ. Бог Отац овом својом објавом обелодањује да се Он препознаје у Христу, како бисмо и ми – који желимо да препознамо Бога Оца – то учинили кроз Христа и тако кроз Њега постали синови Божији.

Св. Јован Златоусти у Омилији на Богојављење објашњава каква је била потреба за Христовим крштењем, који је сам био слободан од било каквог греха. Он говори о томе да Христос својим рођењем није постао познат људима, већ се то десило тек његовим крштењем. Каже, када би Јован Крститељ ишао од врата до врата и објављивао Христа као Сина Божијег, то његово сведочанство не би било поуздано. Овако, његово сведочанство о Христу на крштењу – где на Њега силази Свети Дух, где га Бог Отац проглашава својим сином и где је било присутно много људи из разних градова – више се не може довести у питање. Ето зашто се и овај празник назива Богојављењем, јер се на тај дан Бог јавио људима у правом смислу те речи. Отац се јавио гласом, Син у телу, Дух у облику голубице.

sdj-bogsejavi

Први хришћански празник била је Пасха. Годину дана после васкрсења Христовог апостоли и цела хришћанска заједница славили су, према јеврејском календару први пун месец после пролећне равнодневнице, Пасху васкрсења – Васкрс. Божић се почео славити тек после неколико векова. Датум Христовог рођења је непознат, ни Јеванђеља нам га не дају. Ако се за одређивање датума Васкрса користи месечев календар, за одређивање датума Божића искористио се сунчев календар, тј. узео се моменат када се, према нашем виђењу, сунце привидно заустави да би променило правац кретања – зимски солстициј или сунцостај. То је најкраћи дан у години, али истовремено и дан када светлост почиње да расте. Од тог тренутка дани су све дужи а ноћи све краће. Управо због тога је 25. децембар на Западу изабран као датум Христовог рођења. Овај датум одговарао је паганском празнику Sol invictus, празнику када сунце односи победу над тамом. Хришћанима оног времена се, вероватно, само по себи наметнуло да тај дан Непобедивог сунца претворе у празник „сунца правде“, како каже Малахија: „И засијаће вама, који се бојите имена мога, сунце правде…“ Док је Запад славио Божић 25. децембра за то време на Истоку се Христово рођење славило 6. jануара у оквиру празника епифаније, што се опет, према ондашњим рачунањима, поклапало са солстицијем на Истоку. Касније је дошло до „размене“ датума, односно Запад је прихватио 6. jануар као празник епифаније док је Исток прихватио 25. децембар за празник Христовог рођења.

Порекло празника епифаније, као што нас само име упућује, треба тражити на Истоку. Код Сиријаца се она назива denho или излазећи у смислу oriens ex alto (Лк 1,78). Код Грка имамо епифаниа или теофаниа, док су Латини користили грчки назив или Festivitas Declarationis или manifestatio или apparitio. Корен од кога води порекло грчки назив епифено односи се на зору, а придев епифанис се односио на појаву богова који су доносили људима помоћ. Ови називи у потпуности описују смисао слављења овог празника који се код нас зове Богојављење. Слављење појаве Сина Божијег на земљи уопште, са посебним акцентом на оне прилике у Његовом животу у којима је Његово божанско синовство откривено на карактеристичан начин. То су биле у првом реду рођење Христово, поклоњење магова, крштење на Јордану, чуда Христова – нарочито Његово прво чудо у Кани.

На Истоку можемо препознати три етапе у развитку овог празника: прва, када се славило крштење Христово са освртом и на остале догађаје као што су рођење Христово, поклоњење магова и чудо у Кани; друга када рођење Христово избија у први план; трећа када се одваја празник Христовог рођења и почиње да се слави 25. децембра, а 6. јануара остаје крштење као главни празник. На Западу се на тај празник слави поклоњење магова, а крштење Христово се касније померило на прву недељу иза Богојављења – чиме се завршава период Божића и почиње период Христовог јавног живота.

Померањем датума Христовог рођења на 25. децембар, остају углавном три догађаја из Христовог живота који се славе на дан Богојављења, о чему нам сведоче бројне беседе отаца на тај дан. Први је поклоњење магова који симболише ширење Божије поруке на комплетно човечанство, не више на изабрани јеврејски народ. Други, крштење Христово, представља објаву Христа као Спаситеља од стране самог Бога и Његово сведочење о Светој Тројици. Између осталог, говори и освећивању воде Христовим крштењем, догађаја који се задржао у источним црквама па се тако, до дана данашњег, врши освећење воде на тај дан. Трећи, чудо у Кани, које нас такође упућује на освећење воде и претварање воде у вино, што нам даље указује на Свету Евхаристију. Можемо, дакле, кроз овај празник созерцавати синтезу наше вере.

Током времена се и на Истоку и на Западу јављају неки народни обичаји који улазе у прославу овог празника. Неки од њих улазе у црквену праксу, док неке црква покушава да искорени као штетне и потпуно неприлагодљиве хришћанској вери. Тако се у неким православним земљама укоренио обичај вађења крста из воде кога баца свештеник. Тај обичај је прихваћен од стране цркве, као што нам сама чињеница о учествовању свештеника у том догађају сведочи. Ипак, о бацању крста у воду на дан Богојављења немамо никакав податак на званичном сајту Српске православне цркве у опису празника, већ се само говори о Христовом крштењу и о освећењу воде: „На тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела.“ На Западу је веома распрострањен обичај прославе Бефане на дан Богојављења. На тај дан по тој традицији једна веома стара жена, која подсећа на вештицу и јаше метлу, посећује децу и носи им слаткише. Обичај преузет из старих паганских веровања пустио је дубоке корене у прослави овог празника на читавом Западу. Занимљива чињеница је да је прослава Бефане озваничена 1928. године од стране фашистичког режима.

Не може се тврдити да је поштовање неког народног обичаја лоша ствар. Ипак, мора се нагласити да таква једна ствар може скренути пажњу са изворног значења неког празника. Не могу се испуњавати неке обичајне радње а да се при том не размишља о правом смислу и значењу неког хришћанског празника. Ово је позив свим хришћанима да на данашњи празник „обнове“ своје крштење кроз крштење Христово које се слави на данашњи дан.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3aq



Категорије:Српско православно стање

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s