Негативни митови о ћирилици

Добио сам на електронску адресу занимљиво писмо. Ради се о одбрани ћирилице. Како очување ћирилице сматрам важним задатком у одбрани српског националног идентитета, цитираћу овде најважнији део писма са убедљивим аргументима – анализом негативних митова у вези са коришћењем ћирилице.

azbuka-490

Први мит:

Не може се са ћирилицом у Европску унију.

Апсолутно нетачно јер ЕУ званично одлучно заступа очување језичке разноликости.

Други мит:

Срби су одувек писали латиницом.

Нетачно јер се у Србији масовније писало латиницом искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације. Новосадски договор о равноправности језика и писма из 1954. је од стране угледних посленика културе оцењен као удружени злочиначки подухват против српског језика, српске ћирилице и српске културе.

Трећи мит:

Ћирилица је превазиђена.

Нетачно јер је ћирилица (руска) прво писмо које је „узлетело са Земље у Свемир“, „на глави Јурија Гагарина писало је СССР“ а данас највећи „пробој и повратак ћирилице“ долази са развојем информационих технологија које омогућавају равноправно коришћење свих језика и писама, чак и оних који се не користе. Компанија Гугл је у својим производима а посебно у претраживачу омогућила да се све странице на српском језику приказују на ћирилици.

Четврти мит:

Са ћирилицом не можемо у свет.

Нетачно јер је могућа и супротна теза „да само са ћирилицом можемо у свет“ о чему говори развој информационо комуникационих технологија.

Пети мит:

Ћирилица није исплатива.

Ово је нетачно јер се у свим трансакцијама са иностранством врши локализација производа за то тржиште (барем је то случај код озбиљних фирми) а познато је да је једни начин да се од културе и баштине зарађује је да та култура постане међународно значајна. А култура може постати међународно значајна искључиво њеном афирмацијом, никада асимилацијом и опонашањем. Односно српска култура се једино може, и треба, афирмисати коришћењем ћирилице као њеног историјског одређења.

Шести мит:

Ћирилица вређа.

Ово је јако опасан и погрешан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који ћирилицом не пишу. Такав став је скандалозан јер бити свој значи управо само то – бити свој. Штићењем свог идентитета не нападамо никог другог, ми само бранимо, испољавамо и представљамо себе на један позитиван начин, без самомржње. Замислите само, да обрнемо улоге и да кажемо да је чување националног идентитета мањина у Србији – увреда, то би био скандал. А то у Србији нико рационалан никада није рекао већ се мањинама пружа подршка да очувају свој национални идентитет.

Седми мит:

Ћирилица неког угрожава.

Апсолутно нетачно јер ако је нешто у Србији угрожено то је ћирилица што се може измерити прегледом јавних натписа у нашим градовима, или медија и издаваштва на ћирилици и латиници.

Осми мит:

Двоазбучности је равноправност .

Математички гледано равноправност је 50/50 одсто, а ћирилица је у Србији заступљена у јавној сфери негде испод 10% (у приватној сфери је други однос) и то није математички гледано равноправност. Равноправност писама је договорена у оквиру заједничког, српскохрватског језика који је обухватао све новонастале језике на простору бивше Југославије. Нестанком СФРЈ све новонастале државе су почеле са неговањем свог језика и своје азбуке (једноазбучности) која је била доминантна и пре тога у тим новонасталим творевинама. Један језик и једно писмо је доминантан принцип у Европи у јавној комуникацији са изузетком Србије којој се намеће да изабере латиницу без обзира на историјске, лингвистичке и остале кулуролошке и политичке аргументе да то треба (и мора) да буде ћирилица.

http://necuugovornalatinici.palankaonline.info/

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице:



Categories: Преносимо

7 replies

  1. Када је овај прилог већ објављен, примећено је да је заправо ово само обрада излагања др Андреја Фајгеља на скупу „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас

    Пошто је оно прилично дужи текст, одлучили смо да оставимо и ову краћу и ефектнију верзију.

    P.S. Хвала колегиници Биљани Диковић због указивања на понављање.

  2. Фајгељ заслужује признање најмање по два основа .
    Прво, зато што се само он сетио, а не и Матица српска и САНУ, да се путем Округлог стола у Културном центру Новог Сада јавно каже како је ћирилици 60 година после добијања конкуренције у виду Гајеве латинице.
    Друго, говорио је најкорисније по ћирилицу од свих учесника Округлог стола . У односу на раније иступање на некој ТВ, у којој је учествовао пре годину-две, драстично је променио став о двоазбучју. Међу универзитетским професорима
    у српским земљама засад се за једноазбучје определила само проф. др Мирјана Влајисављевић, а међу осталима Фајгељ је макар довео у сумњу двоазбучје.
    Чим сам прочитао да Фајгељ, онако млад, има доста деце ( чини ми се четворо ), које учи гуслама ,поверовао сам да је он Србин за велика дела.
    По ономе што је говорио верујем да је као лингвиста осетио стид због ћутања струке поводом страдања ћирилице, и да ће он тек почети да дела за ћирилицу пуном паром.

    Фајгељ је написао :“…да добро размислимо да ли је читава расправа о Новосадском питању, српском језику и ћирилици као о писму уопште питање логике и аргумената или ту постоји нека друга ствар која треба да се узме у разматрање.“

    Наравно да постоји друга ствар – политички налог да се у српским земљама српска ћирилица замени југословенско-хрватском латиницом. Јер би било незамисливо да се промени српски идентитет за југословенски, а да се остане у ћирилици. Одговор нан ту дилему могао се наћи већ у првој књизи Драгољуба Збиљића о одбрани ћирилице „Српски језик под окупацијом латинице“, у којој се наводи сведочење др Борисава Јовића о његовој зачуђености поводом различитих ставова академика о томе треба ли ћирилицу заштитити Уставом или не. Академик Лукић му је одговорио да га то не треба да чуди, јер опредељење за писмо није стручно него политичко питање националне културе од прворазредног значаја.
    Василије Клефтакис је у свакој згодној прилици још и подвукао да је ћирилица искључиво политичко питање.
    И сам Милош Ковачевић је на поменутом Округлом столу посведочио да је у САНУ два пута постављао питање успостављања српске филологије , али му је одговорено да се не може против власти. Ево и личног сведочења да се у Србији спроводи стари необјављени коминтеровско – ватиканско – титовски државни програм латиничења Срба:

    Већ давне 2001.г. на једном скупу о ћирилици одржаном на Филолошком факултету у Београду, којег је организовао инж. Владимир Лепојевић уз подршку декана проф. Рада Божовића , проф. Пижурица је завршио своје излагање следећом реченицом : „На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио наслов једног мог текста, који је објављен годину дана раније. А кад сам му у паузи пришао ради упознавања, прва му је реченица била ова :“Пишите, само пишите, јер без вас из народа ми не смемо ништа учинити.“

  3. Подразумева се да Фајгељ, који прима плату од државе, не сме рећи отворено оно што смеју људи у удружењима за одбрану ћирилице и изван њих, јер они немају шта да изгубе или добију. Али он је јавно одредио своју позицију чим је поставио ово питање :

    „И сада постављам једно питање – ако циљ Новосадског договора није била двоазбучност шта је био циљ ? Ми не можемо да знамо то, јер ја немам документа пред собом, али по развоју догађаја можемо претпоставити да је циљ био – постепено увођење латиничне једноазбучности у Србији са транзиционим периодом прогресивног смањивања присуства и употребе ћирилице…“

    Зар требају друга документа поред забележених дискусија које су у организацији Матице српске вођене пре постизања „договора“ у Новом Саду.1954.г. , а које је ископао из архива Матице економиста Ђорђе Јањатовић. Има тамо и приближно оваква реченица хрватског професора Јосипа Хама :

    „Нисмо се ми овде састали да донесемо одлуку о укидању једног или другог писма, него да за то нађемо пут…“

    Договору је претходила анкета коју је ћирилицом потписало укупно 23 учесника, од укупно 63. Учесници анкете су знали које писмо воли друг Тито, јер је он удесио да на Другом АВНОЈ-а заседању у оном Јајцу све пароле буду на оном писму које је други Хрват Анте Павелић наменио Србима кад им је 25. травња 1945.г. забранио њихову ћирилицу. Па што да се нађу на губитничкој страни?

    Не очекује ваљда Фајгељ да ће се негде наћи документ којим комунисти наређују да се српска ћирилица замени хрватском латиницом.Могао је читати сведочење Војислава Станојчића , некадашњег уредника на ТВ студио Београд, како директор Симеун Затезало захтева латиницу чак и у школском програму те телевизије.

    Или, у Београду се знало да ће бити смењен председник Владе Србије Благоје Нешковић чим се чуло да је на неком скупу А.Ранковић рекао да се друг Нешковић још увек потписује ћирилицом. Из тога су учили Симеун Затезало и други, а не из писмених одлука.

    Оно што је Фајгељ погрешио је то што на скуп није позвао Драгољуба Збиљића, који је написао 11 књига о проблему затирања ћирилице , и што није позвао Ђорђа Јањатовића који је први, а вероватно и једини до сада, изнео у јавност како су српски ( што по делима нису) лингвисти и књижевници издали ћирилицу за љубав према југословенству и вољеном другу Титу.
    Истог тог Збиљића позвала је 2001.г. на Округли сто у Бања Луци Академија наука и уметности Републике Српске по питању језика и писма данас, јер није могла да игнорише човека који је на ту тему написао 11 књига. Да је Збиљић уважаван , не би ова питања која поставља Фајгељ личила на откривање топле воде.

    Фајгељ је прекинуо шав по ћирилицу смртно опасне двоазбучне одоре српског језика .Он се више неће моћи зашити , него ће бити одрозан до краја. Доказ тога није само излагање Фајгеља, него и пораз проф. Петра Милосављевића који је потписао Закључке без помињања измишљене српске латинице. Имају Закључци своје суштинске недостатке, на које су јавно указале СРПСКА АЗБУКА из Београда и ЋИРИЛИЦА из Новог Сада. Али већ и само довођење у сумњу оправданости двоазбучја у Срба од самих српских лингвиста је велики помак у њиховом ослобађању од латинског јарма.

  4. @Немања Видић
    Где нађосте „Анте Павелић наменио Србима кад им је 25. травња 1945.г. забранио њихову ћирилицу.“. Ако се поткрала ова грешка, колико ли има грешака, које ми са недовољно знања не можемо, да уочимо?

  5. Запетља се и ђакон Ненад Илић. И он испаде плагијатор?

  6. Захваљујем се Слободану Млинаревићу на уоченој грешци. Пошто је Анте Павелић преузео власт 1941.г. вероватно су читаоци разумели да је забрана ћирилице била 25.травња те године , а не 1945.г. када он више није ни био у Хрватској.
    Пита се Млинаревић :“Ако се поткрала ова грешка ,колико ли има грешака, које ми са недовољно знања не можемо, да уочимо?“ ( Можда су у коментару вишка две запете, али нисам погрешио макар у преписивању).
    За неке читаоце је новина Павелићева забрана ћирилице. Главно је питање да ли је забране уопште било, а мање је важно ког датума се догодила.

  7. МИЛОСАВЉЕВИЋ, ИПАК, НИЈЕ ПОТПИСАО ЗАКЉУЧКЕ У КОЈИМА СЕ НЕ СПОМИЊЕ ЊЕГОВА ИЗМИШЉЕНА „(ОПШТЕ)СРПСКА ЛАТИНИЦА“

    Немања је прецизан као сваки добар дипл, инж. који по својој јакој логици успева да разуме и језичка питања у вези с решењем питања писма боље и од неких лингвистичких академика. Нема никада великих промашаја Н. Видића у вези са значајем и одбраном српског националног писма ћирилице.

    Има један мањи превид у вези с потписаним Закључцима са округлог стола поводом 60-годишњице погубног Новосадског договора (1954) у Културном центру Новог Сада поткрај прошле године. Мислио сам најпре и ја да је те Закључке потписао и проф. др Петар Милосављевић, творац лажне, тзв. Вукове српске латиница.

    Нажалост, Петар Милосављевић није хтео да потпише Закључке у коме се није споменуло постојање „српске латинице“.

    Баш у том културном центру данас се издаје и даље часопис „Поља“,чији је први уредник био проф. Петар Милосављевић који је после Новосадског договора почео издавања часописа на латиници, чиме је дао допринос латиничењу Срба после Новосадског договора. Измишљајући данас „српску латиницу“ па чак и „Вукову српску латиницу“, мени драг као човек, а противник у одбрани ћирилице, проф. милосављевић „пере“ тиме своју антићириличку биографску прошлост.

    Проф. Милосављевић и сви други проф. имају оправдање за латиничење Срба у време Броза, то је био налог против кога се није могло, али данас, ипак, такав налог не постоји, па би и Милосаављевић и слични њему могли да се, коначно, отрезне од очигледне намере латиничења Срба и да признају да су морали да раде наопако, па да макар данас оперу душу нормалним и научним погледима на питање српског писма и његове штетне и опасне по Србе замене ћирилице хрватском латиницом.

Оставите коментар