Сара Хојт: Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која – по мом мишљењу – не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Сиви соко

sarahojt-skrin

Сара Хојт: Моћ лудила (The Power of Crazy)

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили…

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то…

[…]

Ако сте помало луди, људи ће се питати шта је с вама. Када особа на вашој Фејсбук страници инсистира тугаљиво да нешто што се поставили није смешно, питате, „Еј бре, шта је с тобом?“ Али када крене да одговара поређењима са нацистима, запитате се „Је ли, где сам ја згрешила?“

[…]

Мали савет од некога кога су лудаци пратили на улици. Понекад је једина ствар која делује када се окренете и одговорите им најдраматичнијим тоном: „Ви сте криви, Вигинсе! Ви сте украли корњачу! Миленијум рука рачићи! Ја ћу три смеђа!“ Нешто им се промени у очима и просто побегну.

Кандидати на изборима то не могу да ураде, дабоме, али можемо ми. И морамо да престанемо да критикујемо људе који то раде. Морамо да будемо спремни за такве испаде, спремни да се смејемо и упиремо прстом и ругамо се, уместо да нам буде непријатно због очигледног лудила.

„Када сам престао да једем децу? Какав лудак пита такво нешто? Мислите на јаја? Јутрос сам доручковао јаја. Одакле вам уопште та идеја. г. Вигинсе, да ви то можда не једете нерођену децу?“

Јер када неинформисана публика види грч, помисли „Нема дима без ватре“.

Кад вам баце „луду лопту“, баците је назад. Користите сличице ако треба. Немојте осећати кривицу због њиховог лудила. То је њихов проблем, а не ваш. Немојте их ни сажаљевати, јер они то сад већ раде намерно.

Смејте се, упирите прстом, и ругајте им се. Тако су у средњем веку излазили на крај са лудацима.

Понекад је то једини здрав одговор.

Сара Хојт, 28. август 2014

(Сиви соко, 16. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Tg



Categories: Сиви соко

1 reply

  1. Овај цитат из одличног текста С. Хојт је најбољи одговор да ли треба полемисати са Луковићем и Е-новинама, или са још некима (да им сада не помињем име јер су ВЕЧНО ОДСУТНИ са Стања ствари…)

    Кад вам баце „луду лопту“, баците је назад. Користите сличице ако треба. Немојте осећати кривицу због њиховог лудила. То је њихов проблем, а не ваш. Немојте их ни сажаљевати, јер они то сад већ раде намерно.

    Смејте се, упирите прстом, и ругајте им се. Тако су у средњем веку излазили на крај са лудацима.

    Понекад је то једини здрав одговор.

Оставите коментар