„Познати београдски бизнисмен“ Милан Беко устрељен је у груди и стомак 14. новембра, испред своје куће. У тренутку објављивања ове мале хрестоматије стање г. Бека је у „озбиљном побољшању“. Преглед почињемо Бекоовом „исповешћу која је уздрмала Србију“ и која је објављена само дан пре рањавања, настављамо „неромансираном“ биографијом и покушајима да се одгонетне откуд напад на пословног човека који има све „најмоћније пријатеље“.
Недељник: Велика исповест Милана Бека која је уздрмала Србију
Београд – Милан Беко никад није дао интервју за штампане медије. Два пута се појавио у ТВ емисијама како би одговарао на питања о приватизацијама својих фирми. Ипак, увек је остало нејасно каква је његова улога у српској политици, бизнису, у каквим је односима с Мишковићем, а у каквим с Николићем и Вучићем, с којима га је везивало пријатељство. Доста чудно за једног од најбогатијих Срба и човека који је три пута био министар, коме је Милошевић пре готово 20 година поверио продају Телекома, који се повезивао с прављењем разних влада, који је једини из света бизниса посетио Томислава Николића кад је штрајковао глађу.
И зато је на почетку нашег договарања за овај интервју доста чудно деловала његова реченица: „Питајте ме све, хоћу о свему да разговарамо.“
Представљајући резултате борбе против корупције Александар Вучић је рекао да су разрешене све 24 спорне приватизације из извештаја Верице Бараћ и да још једино не може да каже да ли сте у њих умешани ви, Ђурић и Динкић. Да ли вас је то изненадило, да ли сте од њега очекивали другачији одговор, посебно што је на истој конференцији истакао невиност Мирка Цветковића или Александра Влаховића?
Очекивао сам другачији одговор! Очекивао сам да ће јавно бити саопштено да сам у приватизацији Новости, Луке и Ц маркета пословао у складу са законом… Мада, свестан сам колико би то било политички непопуларно због предстојећих избора. Око Луке је истрага завршена, то је познато. Из поднетих кривичних пријава се закључује да сам поштовао закон. Уосталом, Лука је била први случај међу 24 „спорне“ приватизације који је испитиван, три пута сам давао изјаву, укупно негде око 14 сати. У једном тренутку сам направио неки коментар током давања изјаве, на који је полицијски инспектор узвратио да кривична пријава Верице Бараћ није стручно састављена и више личи на политички памфлет.
То вам је рекао полицијац?
Да, цитирам његове речи. То је било у присуству заменика тужиоца и пет других полицијских инспектора. У случају Новости саслушано је 126 људи до данас, и узета је обимна документација. У овом предмету још нисам дао изјаву. Пошто су све акције Новости којима располажем купљене од малих акционара искључиво преко берзе, док држава своје акције није продала, и погрешила је, не видим ниједан споран детаљ којим је овај посао компромитован.
А Ц маркет је посебна прича… Мислим да се још увек процењује како да се поставе према Коштуници. Дакле, политичка ствар. Централно питање је шта смо радили код њега на састанку и да ли нас је том приликом упозорио на разумно понашање, како ми присутни тврдимо, или је у његовом кабинету направљен неки договор којим смо, наводно, Мишковић и ја подржани, како би неки волели то да виде.
Но, како год, две ствари су сасвим сигурне, прво – да нам држава није продала своје акције, што ће пре рећи да наводни договор није успео, и друго – акције смо купили у поступку понуде за преузимање, где нема простора за манипулацију нити државну интервенцију. То је крајње једноставно утврдити.
А сада ја имам питање, ако дозволите. Све и да смо од Коштунице добили подршку у његовом кабинету, шта ту није у реду, кад је куповина акција обављена по закону? Шта је улога владе, премијера, министара…. да буду неми посматраци догађаја? Евнуси. По чему је онда допуштено да се Дачић састаје с Доналдом Трампом и нуди му конкретне пројекте у Србији, или Вучићеви договори са шеицима, хотел на Копаонику, Београд на води и тако даље. О чему је реч? Дупли стандарди, политика? Или, можда, у Србији је подршка допуштена само странцима? Кад је српски пословни људи добију, онда је реч о криминалу и корупцији. Србија постаје земља резервисана само за Србе-раднике, потрошачка радна снага.
Случај Луке тако испада један од ретких где није процесуиран и сам власник. А ухапшен је чак и један министар… Како то тумачите?
Кривична пријава терети Бубала и остале за немар у процесу одлучивања приликом продаје државног пакета акција…. да нису адекватно сагледали вредност тог пакета и да су га дали јефтино. Пошто је поступак пред судом у току, не знам колико себи могу да дозволим да коментаришем… Можда само ово, поступак је био јаван и трајао је 21 дан, колико је наша понуда била јавно отворена. Нико, понављам – нико, није понудио више од нас. Нико се чак није укључио као други понуђач. Закон утврђује да је једина тржишна цена она која се реализује у трговању отвореном за конкуренцију. То је цена коју смо ми платили, то је цена из закона. Нема друге. Остаје потпуно нејасно како ће процена коју је полиција наручила од свог вештака моћи да се узме као референтна „тржишна“ цена. Ми се то враћамо у договорну економију?!
Како тумачите да су баш за крај остављени случајеви Ц маркет и Новости? Јесу ли то толико комплексни случајеви или сте ви и даље толико моћан човек у Србији?
Мислим да је наивно веровати у политичку моћ било ког појединца који се овде бави бизнисом. Ако имам толику моћ, зашто је ефикасније не користим?
Србија се у том смислу променила, нешто као Русија, само траљаво. У Јељциново време радило се свашта, корупција је цветала, а у Путиново је држава преузела водећу улогу, и Путин постао централна личност. То се десило и овде. Десила нам се транзиција ауторитета који је потпуно концентрисан на страни државе. Тако да кад се прича о некој корупцији, пре може да се прича о рекету државе.
Хапшење Мишковића, као најбогатијег, али и других, показало је колико је његов директни ауторитет у суштини мали, пошто ниједан политичар који је с њим био близак није устао у његову одбрану. Ни реч.
Кад се десила путинизација? Да ли је Тадић Јељцин, а Вучић Путин?
Не, Борис Тадић је Путин у покушају, иако та поређења наравно нису потпуно адекватна. Али, Тадић је то први урадио. У једном делу је био у праву. Иницијално је хтео да повуче острију црту између политике и бизниса, политичких странака и приватних компанијских интереса. То је било и у нашем интересу. У мом личном интересу. Разрада те идеје у пракси отишла је у погрешном смеру.
На шта тачно мислите?
Ви знате колико кошта једна изборна кампања. Односно не знате, ако верујете страначким извештајима. И колико кошта текући живот странке на власти. Реч је о милионима евра. У једном добром делу ти трошкови се финансирају из кеша! Тадић је након избора и формирања владе изашао фрустриран јер је схватио да нема финансијску аутономију и да не контролише медије. У релативно кратком року након тога, отпочео је процес стварања страначких, жутих компанија, жутог картела, како га је Вучелић назвао. То је био читав низ приватних компанија из различитих области, којима је нагураван посао из свих праваца, најчешће државних, а њихов „галофак“ раст подржан је обезбеђивањем кредита тим фирмама, преко банака под страначком контролом. Те фирме су експресно расле на тржишту које је тресла економска криза и гушиле оне друге, које нису биле у том страначком систему.
Ствар је постала још гора кад је дошло до дуализма власти и сукоба око лидерства у ДС између Тадића и Ђиласа. Пословни систем демократа је почео да се дуплира, тако да је свако крило почело привредно да се „опрема“.
На које фирме мислите? Сами кажете да не смемо да говоримо паушално…
Хоћете имена? Направљена је најмоћнија медијска група на нивоу Ђиласа, и друга на нивоу Тадића. Оне су вишеструко увећале своје приходе и практично поделиле укупно маркетиншко тржиште, тако да су мале, самосталне агенције морале да раде преко њих. Па грађевинска индустрија. На једној страни ниче Интер коп, вишеструко расте сваке године, погледајте статистику из завршних рачуна, који су јавно доступни, а на другој МБ. Тадићеви дижу Фармаком, а Ђилас ПКБ, који је због губитка власти остао незавршен пројекат.
Након промене власти дошло је до колапса тих страначких гиганата, с вишеструко лошим последицама за све нас. Искрено говорећи, боље би било да су те фирме успеле тржишно да се осамостале, овако је њихов проблем у социјалној сфери, према запосленима и због дугова комерцијалним банкама постао опасан за укупни систем. Мислим да је више пута објављивано да је само дуг Фармакома већи од 350 милиона евра. Сад испада да су се профити страначки приватизовали, а губици ће се социјализовати. Жути картел, добро каже Вучелић.
Где сте ви ту били?
На маргинама. Одавно изражавам свој став да не желим да учествујем у политичком животу. Желим дистанцу од свих њих…
Испада да сте наивни…
То ви кажете, ја то видим другачије. Водио сам толико великих фирми, својих, заједничких, државних. Ја сам се остварио у послу. Радио сам у државној управи, био сам министар три пута, учествовао сам у фантастичним пројектима, као што је приватизација Телекома, коју је до данас тешко засенити. Имам изванредну породицу и успешан брак. Човек у мојим годинама треба да буде срећан с оним што има и да своју пројекцију прави с једне стране ка деци, а с друге ка бољем амбијенту у којем сви треба да живимо. Јер, данас моја деца немају где да се врате. Мој син следеће године завршава школовање у Америци и изразио је жељу да се врати овде и наслони на моје пословне везе и систем. Рекао сам му да нема где да се врати. Где да дође? Да пролази са мном ову тортуру? Да као Мишковићев или Никезићев син буде изложен јавном прогону? То није живот који му желим.
Помињете Фармаком, а на листи највећих пореских дужника Лука се налази на трећем месту. Како то објашњавате?
Од када је Лука дужна? Јесте ли приметили да се дуг увећава из месеца у месец, не само због приписа камате, већ значајније. Лука је почела да буде дужна одмах након што је утврђено да нема елемената моје кривице у приватизацији Луке, практично од прошле године. Радне групе које раде на испитивању 24 спорне приватизације прошириле су свој ангажман у мом случају изван оквира приватизације и на пословање Луке након приватизације. Тако је формирана посебна радна група за Луку за њено текуће пословање. Остало ми је нејасно – зашто радна група испитује редовно пословање једне фирме. Шта онда раде институције које су за то нормално формиране, у полицији, пореској управи и тако даље. Радне групе су формиране с привременим и ороченим мандатом, али не и у мом случају.
Радна група је преузела целокупну лучку пословну документацију и након више месеци рада записнике с испитивања предала пореској управи која је почела са својом, како они то зову – теренском контролом. До данас су донели више пореских решења, а очекујем и нова. Све укупно, више милиона евра. Можда и седам милиона. Опорезују нам чак и пренос права коришћења земљишта, што по закону апсолутно не може. Ту су конкретно донели решење на 155 милиона динара. По кратком поступку и без доказног поступка, како то закон јасно налаже, пословне трансакције проглашавају симулованим и доносе решења о наплати.
Откуд толика мржња према вама?
Из интереса. Ништа лично. Политичког. Носим пуно поена. Највише, после Мишковића. Мада, у последње време, како се захуктава државно/страначки пројекат Београд на води, могуће је да сам непожељан с лучким пројектом, Град на води.
Кад је Томислав Николић штрајковао глађу, ви сте били једини бизнисмен који га је посетио. Да се вама нешто деси, шта мислите – ко би био први политичар који би дошао да вас посети?
Грађанин Тома Николић би ме посетио, председник Томислав Николић ме не би посетио. Мислим да је нешто слично и сам рекао, у ширем смислу, не баш за мене. Остаје ми дакле само да се нашалим да би ми вероватно постхумно доделио неко одликовање, у име старог пријатељства.
Вучић?
Вучић ме не би посетио ако сам болестан, а ако бих био у некој терминалној фази, онда би ме посетио, али би обезбедио да медији то не евидентирају.
Хрватски новинар Дарко Худелист написао је да вас је упознао код Александра Вучића у стану. Да му је тада Вучић рекао да сте изузетно интелигентан и опасан човек. У каквим сте данас односима с Вучићем? Да ли вас је изненадио у нечему? И у чему?
Ја нисам опасан по Вучића, али би он могао да буде опасан по мене. Не плашим се Вучића кад је у праву, али Вучића треба сви да се плаше кад није у праву. Изненадио ме је бескомпромисношћу одлуке да преузме апсолутну власт. И изненађење је утолико веће што сматрам да је Вучић један од најталентованијих или вероватно најталентованији човек на српској политичкој сцени. Чудим се како не прихвата меру као још један битан елеменат политике.
Одлука да узмете апсолутну власт је претежак задатак за сваког политичара. У политици је на овом простору важније да дуго трајете, него да се толико удаљите од других на лествици апсолутне власти. Зато, ако бих имао нешто јавно да му поручим, то би било да прекине да увећева своју политичку моћ. Она је већ довољно велика. И да је претвори у једну нову динамику, чиме ће сигурно постати мање популаран, али ће допринети ономе што је суштина политике – да нам понуди економски бољитак. Тако ће једног дана кад изгуби власт, остати квалификован да се на њу врати, а не да доживи уобичајену судбину српских владара који кад оду, оду заувек. И сви завршавају на лош начин, понижени. Реците ми име бившег политичара коме је Србија захвална.
Шта мислите да треба да уради како би то променио?
Вучић има велико политичко искуство иза себе, моји савети му нису потребни. По овој теми могу само да приметим нешто… власт у Србији је бинарни код. Између 100 посто власти и 0 посто власти, нема постепеног пада. Имаш све или ништа. Милошевић је имао апсолутну власт, а онда је изгубио на председничким изборима. То је ланчано довело до тоталног губитка власти, иако је имао републичку владу, где је суштински била концентрисана сва власт, а ти избори нису били расписани. Тадић исто. Сетите се колико је био моћан, ходао је по води. Изгубио је све након изгубљених председничких избора, све, укључујући и странку. Дакле, најмањи губитак увод је у тотални губитак. То проклетство бинарности, тај навијачки цунами, све или ништа, коначно треба довести у неку умеренију равнотежу. Оно што је цена такве равнотеже јесте одрицање од апсолутне власти.
Да ли су најављени избори опасност за њега?
Одговорићу вам парафразирајући једну историјску реченицу… Ови избори за њега нису опасни. Ови избори су за њега апсолутно опасни.
Шта хоћете да кажете?
Није реч само о изборима, него о укупној ситуацији, политичкој и економској. Испред нас су две привремене политичке опције, и ниједна економска. Прва политичка опција је да се републички избори неће десити у мартовском термину. Привремени карактер те владе у којој однос политичких снага није уравнотежен између коалиционих партнера и лидера, као и њену економску импотенцију, не треба посебно да објашњавам. Тај сукоб се све теже контролише. Ако се републички избори десе, верујем да ће Вучић тријумфовати. Вероватно ће прескочити линију апсолутне власти, 126+ посланика у парламенту. Да би то остварио, мораће да нападне социјалисте. Мислим да ни такав резултат неће бити довољан Вучићу. Познајући га, мислим да ће ићи према формирању велике коалиције, најмање двотрећинске, како би се коначно политичко решење о Косову (нека форма признања) донело у великом политичком и парламентарном консензусу. Ако сам ја у праву, на истом месту ће се окупити готово сви осим Коштунице. Проблем обе варијанте је што за економију нема места у тако заузетом простору, а то је проблем само за Вучића. Јавност већ своја очекивања пројектује према њему, а крај ове године, као први могући почетак озбиљнијих реформи пада предалеко. Козметичке промене, ту и тамо, неће убедити јавност да су увод у бољи живот. Спорадично присуство Арапа, још мање.
Кажете Коштуница? Зар не мислите да би и на Косову могао да настане и коначан расцеп с Томиславом Николићем? Како ви као неко ко их обојицу веома дуго познаје, видите наводне приче о њиховом сукобу?
Дозволићу себи да нешто кажем о овоме само зато што нисам ни Вучићев ни Николићев човек од поверења. Па тако не знам ништа од њих лично, што би ме обавезивало да будем дискретнији. Дакле, моје лично мишљење је да постоји размимоилажење између Вучића и Николића. Оно неће битно утицати на политичке догађаје у овом тренутку, јер Вучићу није паметно да се јавно супротстави Николићевом ауторитету, јер је он темељ странке и председник државе. Управо Николићева победа на председничким изборима отворила је простор напредњацима за преузимање власти у држави. На другој страни, Николић неће себи дозволити да јавно узнемири Вучићев ауторитет, пошто је СНС жељна власти, а Вучић је човек који може да је доведе на апсолутну власт. Вучић је покретачки динамо те странке.
Странку видите као регулатора тог односа?
Код нас су странке профитерске, а не идеолошке организације. И то, нажалост, није мимоишло ни СНС. Број миграција и масовно стицање чланства јасан је показатељ. Такву ситуацију сте имали и код других странака кад су долазиле на власт. Од ДС па надаље имате и нову праксу пресељење свих партијских функционера из странке у власт. Тај рефлекс показује како их само власт интересује. Погледајте како се доносе закони. Да ли је нека странка послала закон на свој Главни одбор да се утврди да ли је у складу с програмом? Није. Странке постају актуелне само на изборима. И у том контексту Николић се неће одважити да узнемири чланство. Међутим, ако Вучић убрзо из прве не убаци у другу брзину, пући ће мотор. Прва брзина служи да се извучете из блата, али пут од Београда до Брисела вози се другом, трећом, четвртом и петом брзином. Вучић предуго вергла у првој. Већ годину дана имамо једно те исто. Политичко позиционирање око власти и због власти. У исто време, опозиција се не бави критиком власти већ кандидовањем да и они буду придружени власти. То је болесна ситуација, која ће на крају да се претвори у тежак политички хендикеп управо најјачег политичког човека. И зато сам заговорник избора, јер сматрам да треба што пре да изађемо из лоших решење. Вучић је недвосмислено показао да га тај посао интересује, сада је време да идентификује себе као реформатора. Неће бити добро ако испадне да сматра да је Србији довољно што јој је дао самог себе.
И, шта му ви предвиђате?
Вучић је најскупља српска инвестиција у овом тренутку. Србија је њему много дала. Дала му је огромну моћ и углед. И, коначно, мандат да је води. Да је мења. У Вучићевим рукама се налазе кључеви издробљеног правосудног система, који нема независност. Људска права и слободе, сигурност личне имовине, економска сигурност инвеститора, поредак, све то што описује једно демократско друштво своју заштиту треба да има у независном правосуђу. Пошто оно није такво, све то нам коначно гарантује само Вучић, готово лично. Као што нам је то претходно гарантовао Борис Тадић, након што је укинуо судску независност, кроз општепознати дебакл реформе правосудног система. Кад бих имао божански ауторитет да у Србији нешто изменим и учиним га функционалним, то би било осамостаљивање судства. Да набрајам даље… полиција, тужилаштво, јавна предузећа, медији, реците ми шта није под АВ контролом, кад за то има времена или интереса. Таква акумулација моћи, с поданичким расположењем институција, Вучића стварно чини нашом највећом инвестицијом. Надам се да ће „инвестиција“ почети да ради у нашем интересу. Верујем да Вучић зна да је коначна мера његовог успеха мерљива. Она неће бити описана количином страха свих нас од њега, нити бројем СНС посланика у парламенту, блискошћу коју ће постићи на личном плану с Американцима, шеицима и Немцима. Наша мера очекивања је једноставна. Сваком приликом кад се окренемо уназад, да видимо да живимо боље него пре. И малим корацима напред. То сви чекамо…
Када он уместо тога каже како жели да промени свест народа, онда то више личи на Тадићево да промени генетски код народа. Да ли је то могуће? Шта бисте ви мењали у народу, или ипак мислите да политичари пре вега треба да промене себе?
Тадић је причао о потреби прекодирања свести код народа, ако се добро сећам. Онако, менгелеовски. Мислим да је то, у Тадићевом случају, последица површно прочитаних књига и самозадовољног ослушкивања топота својих речи. Ништа глупље дуго нисам чуо. У Вућићевом случају, то је рефлексија његове месијанске нарави. Он је као човек склон апсолутном ауторитету, свестан колико смо се заглибили на сваком сектору, па сад мисли да треба све одједном да променимо: и ефикасност система, и ефикасност предузећа, и савест власти у смислу извршавања својих обавеза и пожртвованост. Коначно, ипак мислим да је мислио да мењамо навике. Променити свест народа је бесмислица, али навике да. Али кад би директно требало да одговорим на његову реченицу, рекао бих: „’Ајте ви, прво ви политичари на власти промените своју свест, то би било најбоље. Почните да личите на Немце, па ћемо онда и ми, кад нам омогућите бољи живот, бити као Немци.“ То би било сјајно.
Један од „Немаца“ којег смо имали, био је Зоран Ђинђић. Ваш колега Миодраг Костић у Недељнику је упоредио Ђинђића и Вучића. Како ви као човек који од Костића боље познаје Вучића видите ту сличност?
С обзиром на моју ситуацију, паметније би ми било да уложим неки дирљив напор, попут Колета, да се умилим Вучићу и упутим му неки комплимент. Онда бих морао да кажем нешто више од Колета, на пример, да је свако поређење недопустиво јер је Вучић јединствен и фантастичан. Међутим, изгледа да имам лошу нарав и радим против себе, па сам више склон да некоме упутим поштовање него дивљење, а мислим да јавне личности заслужују дивљење тек на крају једне каријере у којој су заслужили поштовање. У Вучићу постоји потенцијал.
Да ли сте поштовали Ђинђића?
Ђинђића сам и поштовао и волео, он ми је био изузетно близак човек, чији губитак и данас осећам. У државном смислу, без обзира на његову фантастичну памет, Ђинђић је био симпатични анархиста, који је могао да буде сјајан опозиционар. Да је преживео, био би изванредан коректор власти. Али он никад није прихватао државу с великим Д. За њега је то био болид који је могао да се вози као ферари, лево-десно, да прати све његове брзе идеје. Држава је, ипак, огроман брод који кад хоћете да скренете, иде врло полако.
Али се тако споро возећи 2013. нађемо у решењу за Косово које је он тражио 2002. Шта је ваш став о Косову?
Нисам био близу Ђинђићу док је био на власти, могу вам рећи само своје мишљење. Ђинђићев став о Косову је еволуирао. У почетној фази га је сматрао политичком грешком претходних власти и веровао је у решење које се може постићи једним добрим дијалогом са Западом. Онда је схватио да је оно много сложеније, и на страни Запада и на страни Срба. За Србе који тамо не живе, Косово, поред свега, представља један мистични центар наше духовности. Није нам присутан у свакодневном животу, али постаје веома важан ако је изложен некој претњи. Као ћирилица, само важније. Запад већ има свој интерес. У овом тренутку не видим да питање Косова довољно комплексно решавамо. Тамо смо већ много губили, прво биолошки, у наталитету, па институционално, затим територијално, на крају ћемо га изгубити и економски. Ми смо на Косову доживели цео рафал губитака, и то траје већ деценијама. И никако да заузмемо релевантан политички став у погледу његовог решавања. А мислим да то решење не лежи искључиво у политичкој сфери.
Мислите да можемо да га повратимо економски?
Свет се данас променио. Државе су се промениле и еволуирале, од националних држава какве су некада биле постају заједнице које везују економски интереси. Руси данас не звецкају више нуклеарним ракетама, осим кад се бране, већ главни аргумент имају у својим економским ресурсима. На пример, пусте гас, па за њим. Тако су дошли у Србију, па их одједном ево у банкарству, ево их у осигурању, проширују своје интересе. Хоће и Телеком и ЕПС. Ми од њих ништа не учимо. Право решење за Косово је да се понашамо као Руси. Економски заинтересовано. Да из једне административно-санкционистичке фазе пређемо у једну сасвим другу, експанзивно-економску. Мислим да на Косово треба да улажемо. Да држава инвестира и Косово повеже квалитетније путном мрежом, да се гасификује, да охрабри и субвенционише приватна српска улагања доле. Да доле подигнемо квалитет живота, за све. Да запошљавамо и Србе и Албанце, без предрасуда. И да све то траје. Губили смо га 40 година, враћајмо га исто толико. Али данас, кад би неко од нас направио предузеће на Косову с Албанцем, на насловним странама свих новина био би нападнут као највећи издајник. То је рефлексија политике.
На крају ће таблиоди испасти криви и за губитак Косова. И за уништену економију. Није ваљда да се и ви плашите таблоида?
Србију укопава недостатак критичке јавности. Она је убијена подизањем ауторитета таблоида. Започео Тадић, наставила данашња власт. Примећујете ли да у најделикатнијем тренутку, кад економски пропадамо, кад не знамо границе своје државе, кад имамо отворен проблем у Санџаку, кад не можемо да одбранимо ни југ Србије, кад имамо кризу институција, разваљен правосудни систем, нетранспарентну медијску слику, ми говоримо о свему осим о томе. Пре свега о сексу на „Фарми“.
Ко данас гласно говори? Да можда САНУ није критична и иницијативна? Мук одатле. Задовољни су у својој тишини. Србија им је дала статус и они су задовољни. Сматрају да су довољно учинили. Црква нешто говори, али ми се њен језик баш увек и не допада. И нико више. Да ли чујете професионалце, стручњаке, угледне људе? Не. Зашто? Зато што се, као и академици, плаше да ће њихове биографије осванути на насловним странама најгорих таблоида. Да ће и сами од „Шапића“ постати „Гангуле“. Та таблоидна јавност доћи ће и по Вучића сутра, као што је дошла и по Тадића, уколико не почне да мења систем и институције. Ето, нека промена свести почне од стварања критичке јавности.
Видите ли у свему томе и своју кривицу? Кривицу своје генерације? Ви сте човек који је у медијима, у бизнису, у политици. Како је све то прошло пред вас?
Све треба да нас је срамота, и ја себе ту не издвајам. Ми смо најгора генерација која је икад водила Србију. Кад само помислим какве су фантастичне ствари урадиле генерације пре нас, чему су све одолеле и шта су успеле да направе! И кад помислим шта смо ми урадили. Како смо све упропастили, унаказили, и како и даље не налазимо решења… Тада закључујем да смо ми најгора генерација. Мене је срамота. И све треба да нас је срамота.
У чему видите узроке таквог пада? Како се то баш нама десило? И видите ли решење?
Ми смо народ склон идолатрији. Обожавамо своје лидере којима потпуно препуштамо ауторитет. Болујемо од њихових болести као друштво, ми смо чиста рефлексија њиховог карактера и њиховог ангажмана. Немамо способност да се другачије форматизујемо, тако да од лидера све зависи.
Зато и кажем: ако Вучић помиње Сингапур као добар пример, онда нека га и примени, да видимо први корак у том правцу. Дајте да почнемо да учествујемо у некој већој идеји, а тај ће ангажман захтевати укупну мобилизацију. Неће то он моћи да уради сам, неће моћи да активира Београд на води тако што ће да се договори са шеиком. Морају сви да се мобилишу у Србији и да верују у оно што раде.
Али ви сте сами рекли сину да се не враћа из Америке? Како да напредујемо ако су отишли сви који вреде?
Слажем се. И даље одлазе који вреде. Ми смо биолошки измучен народ. Моје поверење у систем мора да буде засновано на неким јасним наговештајима да ће се ствари мењати. И још сам спреман на неке жртве, али само лично, не и за децу. Док год будем имао ауторитета спречаваћу њихов повратак, док не будем видео да овде могу да буду достојанствени грађани који ће моћи да заснују квалитетан живот. У овим годинама постао сам, дозволите, личан што се деце тиче. А мене је ухватио генерацијски јаз. Мени се не иде одавде, ја бих да будем овде.
Шта је истина о вашем наводном сукобу с Мишковићем? Спекулисало се да сте на саслушању у полицији рекли за Мишковића да је ваше велико разочарање…
Никад нисам изјавио да ме је Мишковић разочарао. То је Блиц објавио јер га је преварила полиција, па сам им доставио записник са саслушања који су следећег дана објавили. Прецизно и тачно изјавио сам следеће: да сам био разочаран кад сам схватио да је Мишковић променио своје пословне намере, и да је напустио заједнички пословни подухват Луке Београд, који је требало да се наслони на Делтин финансијски и стручни потенцијал. Кад сам схватио да ће, притом, Мишковић реализовати своје пословне намере на пројекту у којем је стопостотни власник, а то је памучни комбинат у близини Луке, закључио сам да ми не само да више нисмо партнери, него смо конкуренција. Тада сам почео сам да браним своје пословне интересе на други начин. Али то нас није посвађало лично. Ни тада ни данас с Мишковићем нисам у свађи.
Да ли је Мишковић крив? Како вама изгледа оптужница?
Нисам видео оптужницу, нити учествовао на било ком састанку на којем се расправљало о стратегији његове одбране. То је за Мишковића најзначајније питање у овом тренутку, и своје поверење је затворио у најужи круг. С разлогом. Али ћу вас питати нешто што ме и самог зачудило. О Мишковићевом хапшењу тако се много писало, а да ли ви можете да ми кажете шта му се тачно у оптужници ставља на терет? Питао сам људе из привреде, нико не зна, питао сам своје најближе пријатеље, нико опет не зна. Како објашњавате контроверзу између те две крајности, да је то најубедљивији догађај прошле године, а да нико не зна за шта је конкретно оптужен?
Добро, како вама то изгледа?
Нека се тиме бави Тужилаштво. Ја бих као обичан грађанин Србије волео да је држава увек у праву. Али да је сигурно у праву. Коначно, таква држава гаранција је свима нама. Феномен тог Мишковићевог случаја, ипак, крајње је занимљив. Пуштен је уз највећу кауцију у историји правосуђа. Светског. Ухапшен је његов син. У истражном затвору је провео шест месеци. Онда је Мишковић очигледно закључио да је за њега лично и његову економску будућност ово тако велика опасност да је мобилисао сва финансијска средства да би се бранио. Ангажовао је „перике“, како им се већ код нас ругају и поред њих најопаснију америчку лобистичку групу Подеста, где је рођени брат власника – директни саветник Обаме. То све забавља нашу јавност, а ја мислим да од ове тачке све постаје неупоредиво озбиљније за Србију. И нема никакве дилеме да је држава, или Вучић, ко год, много јачи од Мишковића, али је игра крајње опасна. Ангажман Мишковићевих „перика“ је такав да може темељно да пољуља перспективу у тој међународној еманципацији Србије. То су људи великог угледа у својим срединама, где битно утичу на формирање званичних ставова.
Оно где мислим да је Мишковић крив, пошто сам вам обећао да ћу одговорити на свако ваше питање, јесте да је као највећи привредник Србије и најбогатији човек региона, пропустио своју историјску одговорност да промени своју улогу у друштву и нас остале повуче. Он је желео да остане политички партнер свакој новој власти, уместо да једном изађе из политике и да и нама осталима на тај начин затвори врата. У том смислу, Мишковићева кривица је цивилизацијска. Додаћу и ово – ни међу политичарима, у његовом случају, нема невиних. Надам се неком облику спуштања тензија, да цела ствар изгуби своје детонаторе и експлозивну убојитост, нека остане на суду да то реши без политичке и међународне драматизације.
Сведоци смо да цела земља зависи од шеика који треба да уложи неколико стотина милона у Србију. Је л’ неко причао с вама о томе? Зар ви у клубу Привредник немате веће паре од тога? И где још можете онда да их уложите, осим Косова?
Данас више нико не располаже озбиљним парама у приватном сектору, осим пар лепих изузетака. Пре ћете те милијарде наћи у нашим дуговима. Погледајте дебакл Беохемије и Интеркомерца, претходни дебакл Интеркопа, пре тога Фармакома. Јавна предузећа генеришу губитке и држава се непрекидно задужује како би покривала те губитке, док приватни сектор тоне. Међутим, оно што је живахно у српском приватном сектору јесте флексибилност. Дајте мало подршке па ћете видети како расте. Сетите се 2000. Српски приватни привредни сектор је био мали и финансијски неубедљив. Словенци су овде долазили с малим парама као огромни богаташи. Меркатору је Ђинђић дао земљиште бесплатно, само да би ушли у инвестицију, да бисмо за тек пар година касније Мишковић и ја покушали да нападнемо Меркатор. Ми смо потенцијално толико нарасли да смо могли да предузимамо озбиљне кораке у интеграцији економског простора бивше Југославије. Дајте нам шансу, то је живахан сектор који има перспективу.
Да ли се тај дил крупног бизниса и крупне власти одиграо једино под Коштуницом и како гледате на то време? Да ли је ипак време да јавно кажете да је, на пример, од вас неко тражио да купите Новости као отклон ВАЦ-у?
Коштуница ништа није иницирао у том смислу, али јесте био наклоњен домаћим привредницима у односу на странце, то је тачно. У време његове власти десио се светски инвестициони бум, кад је је дошло до вртоглаве потражње за свакојаким инвестирањем, а банке су на тржиште испоручивале невероватне количине расположивих кредита. Он је био само неми сведок догађаја и потпуно му се без разлога приписује одговорност у тајкунизацији Србије, како се то већ компромитујуће назива. А може ли то да се и овако погледа – да је нас, српске привреднике, баш он начисто упропастио? Задуживали смо се и куповали, а сад пропадамо. Друге државе су притекле у помоћ својим привредницима, наша власт се понаша потпуно супротно.
Да ли вам је он тражио да будете брана ка ВАЦ-у?
Како да будем брана од ВАЦ-а, када сам ба са ВАЦ-ом направио уговор? То је једна од тих мистификација. Чак је један члан уговора ограничавао ВАЦ да преузме Новости пре окончања избора, управо како бих побегао од Коштуничиног нерасположења кад схвати да ми је ВАЦ партнер.
Ко је онда данас власник Новости?
Доскора сам сматрао да је ВАЦ, а данас ћу вам рећи да сам ја већински власник, с тим што ми је ограничено управљање на 25 одсто. Питање на које немам одговор јесте коме дугујем паре за кредитирање те куповине? Да ли је то и даље ВАЦ или је то Богићевић из Фармакома, како пишу новине, али он то питање не покреће. Замислите, нико ме не зове око дуга од 20 милиона евра.
Критикујете државу како не зна да управља. Како сте ви у Новостима направили толики дуг?
Дуг Новости је наслеђен. Моја компанија је, кад смо преузели Новости, направила правни и финансијски биланс. Имате га на сајту Новости. У њима се јасно види да је тај дуг наслеђена ствар. Ново руководство га смањује, али је он нажалост и даље велики јер нас држава камати зеленашким каматама.
Да ли сте се помирили с премијером после оне оштре дебате преко блока на сајту СПС?
То је писао ваш колега новинар и из писма се јасно види да он није члан СПС. Поред свега пише: „Беко је био близак с Милошевићем.“ Где то може у СПС да буде проблем? То је једно несрећно писмо које је тако трапаво написано да је у суштини највише нападнут Вучић. Говори о томе да је Вучић некредибилан и тако даље, што је испровоцирало реакцију напредњака. Мислим да је Дачић после дубоко зажалио што је дозволио да се у то упетља. Иначе, с Дачићем нисам у свађи. Видели смо се код Бјелогрлића на рођендану, нисам стекао утисак да постоји проблем.
Како вам данас делује Ивица Дачић, с којим сте били партнер из деведесетих. Колико вас је он изненадио?
Ивица сазрева у оквиру истог. Ивица може да трпи. То је показао код Милошевића. Замислите да не будете на Милошевићевој страни, а преузмете му странку док је још жив. Он је вешт политичар, има висок степен толеранције, која представља и његово највеће ограничење. Неће имати комфор на месту премијера све док постоји овако изражена неравнотежа односа снага.
А шта мислите о повратку Бориса Тадића у политику?
Све што је Борис Тадић знао и умео показао је на власти. А то се налази негде на релацији између Ништа и Страшно. Нема дилеме колики је Ђиласов допринос демолирању утицаја ДС. Ја сматрам да сви имамо право да се бавимо оним што се у странкама дешава, јер те странке нису приватне, већ јавна тековина и припадају свима без обзира што нисмо њихови чланови или оснивачи. Па на крају, оне управљају нашим животима, опредељују карактер државе у којој живимо кад дођу на власт. У том смислу тужно је да ДС може једино да понуди као алтернативу Ђиласу – Бориса Тадића. Можда привремено, али од њега не очекујем ништа више, и у то сам се уверио кад сам га недавно гледао у „Утиску недеље“. Сви други су погрешили око њега, и догађаји који су се дешавали десили су се изван њега. Ни трага о осећању одговорности или било чега што би показало да је сазрео у неким својим уверењима. Потпуно ми је јасно да је за њега власт у ДС најбоља опција. Али, није за нас којима је потребна јака опозициона странка као регулатор власти.
У чему мислите да је највише грешио Драган Ђилас? како су њих двојица моћника тако брзо пали?
Он је доказао да је неспособан политичар. Тешко је унаказио перспективе ДС на овим изборима. Као градоначелник је допринео компромитацији града, није учествовао нити у једном озбиљном подухвату који би мењао град набоље, него је правио читаву серију компромиса како би учврстио свој политички положај. Такође је тоталпопулиста и то ме ништа не чуди. Данас је у ситуацији да ће бити принуђен да брани своју личну сигурност и сигурност своје компаније која му је врло битна. Мислим да ће на самом крају, у том смислу, покушати да тргује нудећи странку.
А Чеда Јовановић, имали сте много вере у њега?
Чеда Јовановић је уз Вучића најталентованији политичар на нашој сцени. Недостаје му фокус, он је човек полицентричних интересовања. У исто време жели да буде и политичар и привредник, и да учествује у спортском, друштвеном и сваком другом животу. Имате га на свим географским меридијанима и у свим темама, он једнако добро познаје политику, голф и вина, летовалишта, зимовалишта, марке. Кад би се фокусирао и посветио, могао би да дâ крупан допринос српској политичкој сцени, јер је одлучан. Он и његова породица живе у рову већ годинама. Он је храбар човек.
А шта помислите кад чујете изјаву министра Бачевића? Да ли човек који не разликује десет од десет хиљада милијарди може да води један такав ресор? И да ли све то доводи у питање стару причу о кадровима СНС?
Министар Бачевић се по томе не издваја од доброг броја својих колега. Он је само погрешан, на различит начин од оних других погрешних у влади. Није само реч о језичкој грешци него о неразумевању величина, неразумевању ресурса којим се бавите. Да му је неко дошао и рекао: „Господине Бачевићу, имате милион евра плату“, ја сам сигуран да би он знао да нешто није у реду. Да уђе у радњу и да му неко каже да хлеб кошта хиљаду пута више, знао би да нешто није у реду. Кад сте министар, морате да имате јасну представу о ресурсима којима управљате и не можете да направите грешку између десет и десет хиљада милијарди. И ми се онда питамо зашто немамо пројекте? Ко је крив што за кредит који нам дају Арапи, сто милиона за пољопривреду, констатујемо да немамо пројекте? Да сте звали Костића у три ујутру, и питали га „да ли имаш пројекат за сто милиона“, рекао би „имам“. Сто милиона је за једну велику фирму ОК, а за националну економију ништа.
Где видите онда Србију за десет година, а где данашње главне актере – Николића и Вучића?
Увек кад кажем да пројекцију Србије кроз десет година сагледавам кроз пројекцију лидера, моја супруга ме упозорава да ће неко помислити да сам заговорник диктатуре. Наравно да нисам, али сам свестан нашег националног карактера који увек изнова тражи вођу.
Ми имамо економску перспективу, под условом да јој се окренемо. То ће пре свега значити да престане вођење нове изборне кампање и страначко напуцавање коалиционих партнера већ у следећем моменту након формирања владе. Наша најубедљивија економска будућност је у аграру и енергетици. Средњорочно, морамо да унапредимо образовни систем. Технолошка унапређења нас мимоилазе, ми смо образовно неспремни да подржавамо даљи раст.
И кога видите да спроводи тај план за десет година?
Ако Вучић буде поставио ту агенду, мобилисао помирење свих елита и власти, и почео да нас економски подиже, видим да ће тај двојац опстати. А ако Вучић то не буде урадио, видим да ће опстати само Тома Николић. Дакле, одлука је код Вучића.
Вељко Лалић
Милан Беко – Између политике и бизниса
Биографија Милана Бека обједињује искуство у привреди, политици и јавном сектору. Бизнисом је почео да се бави у маркетиншкој агенцији „Спектра”, где је најпре био директор маркетинга, а касније и њен сувласник. У „Спектри” је сарађивао са Александром Тијанићем и Владимиром – Бебом Поповићем, када су водили кампању Демократске странке „Поштено”. Био је и власник фирме „Дибек”, која се бавила трговином производа од дрвета, храном и фармацеутским производима. У влади Мирка Марјановића био је министар и 1997. је добио ресор својинске трансформације. Као министар био је главни Милошевићев преговарач у продаји 49 одсто „Телекома”, који је продат за 1,5 милијарди немачких марака италијанским и грчким партнерима. Намеравао је да прода и крагујевачку „Заставу”, у којој је председник Управног одбора групе „Застава Крагујевац”, али су га у томе спречили рат и бомбардовање.
Његово име од 2003. помињало се у приватизацијама „Књаза Милоша”, српских млекара, „Бамбија”, „Це маркета”, „Луке Београд”, „Вечерњих новости”… Дуго се у јавности нагађало да ли је он учествовао као купац или посредник. Међутим, у његовој званичној биографији наведено је да се инвестиционом фонду „Салфорда” и „Денјуб фуд групе” прикључио прво као менаџер за реструктурирање предузећа „Књаз Милош”. Док је као руководилац и члан Управног одбора „Денјуб фуд групе” био ангажован на пословима преузимања прехрамбених предузећа „Књаз Милош”, „Имлек”, „Бамби”, „Банат”, „Млекара Суботица”, „Новосадска млекара”, „Импаз”, „Бањалучка млекара”. Тренутно је председник „Ладерне”, инвестиционе холдинг компаније и власник „Луке Београд”, коју је купио преко луксембуршке фирме „Вордфин”. Због власништва над око 200 хектара лучког земљишта и немогућности да гради на њему са градском владом на чијем челу је био Драган Ђилас водио је маратонске спорове. Чак је једног тренутка понудио граду да откупи „Луку Београд” по цени по којој је он купио увећану за камате које држава плаћа страним банкама када се задужује. Оспоравано му је и што ју је купио за 40 милиона евра, због чега је саслушаван у специјалном суду у оквиру преиспитивања 24 спорне приватизације, на којима је инсистирао Александар Вучић по доласку на власт.
Он је више пута одбацио оптужбе да је захваљујући подршци појединаца из државе на повлашћен начин са Мирославом Мишковићем приватизовао „Вечерње новости” и „Луку Београд”.
Поменуте приватизације често су смештале Бека у центар појединих афера које су имале и привредни и политички аспект. За све ове године није успео да се ослободи јавних сумњи да су његови пословни потези имали везе са политичким контактима, које је гајио финансирајући већину важнијих странка.
Већи део конференције коју је летос сазвао да би обелоданио да ће се одазвати позиву премијера и конкурисати за директора „Железница Србије” посветио је објашњавању зашто у високој политици нема пријатеље и зашто му Александар Вучић није пријатељ. У јавности се често говорило да је успех у бизнису постигао захваљујући добрим односима са политичарима, од Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице до Томислава Николића и Александра Вучића.
Објашњавајући зашто му премијер није пријатељ, навео је да је прекопирао његову идеју града на води, потом је Вучићева администрација подгрејала аферу с куповином „Луке Београд”, подигла кривичне пријаве и ухапсила једног од његових најближих пословних сарадника Горана Мрђу. А затим му пронашла порески дуг, који је застарео и још га опрезовала са 1,7 милиона динара за државно земљиште.
Његову вештину преживљавања вероватно је најбоље описала гувернерка НБС Јоргованка Табаковић:
„Колико ја познајем Милана Бека, ако се није променио откад смо сарађивали у Влади Србије, он не гази на трулу даску. Обично се добро обезбеди у својим пословима. Вешт је човек, бавио се великим пословима, уме да се провуче кроз рупе у закону.”
Александар Апостоловски: Ко је непријатељ човеку с најмоћнијим пријатељима
Миша Беко је највећа тајна српског бизниса и политике, за кога не важи да карактер човека одређује списак његових непријатеља
Ко је могао да окупи на истом месту Милорада Вучелића, Чеду Јовановића, Миодрага Костића Колета, Топлицу Спасојевића, Драгана Бјелогрлића, Зденка Томановића, а да се они, сузних очију, тако различити у редовном стању, представљају као збијени део истог тима?
У српској транзиционој једначини која вечно тече, неки од њих су међу собом жестоки идеолошки и пословни противници. Али, тако је само у варљивом свету, видљивом само за смртнике. Међутим, иза чаробног зида Србије, који није градио Хари Потер већ је предузимача унајмио управо Миша Беко, дакле, у зонама у којима влада истинска моћ политике, бизниса и медија, и Вучелу и Чеду и Зденка одређује један заједнички именилац. Они су његови пријатељи!
Отуда је Миша највећа тајна српског бизниса и политике, за кога не важи да карактер човека одређује списак његових непријатеља. Миша Беко је другачија структура личности, чији се карактер детектује списком имена у његовом телефонском именику, који чини софтвер тајне моћи Србије.
Још много тих имена и презимена није дошло пред Ургентни центар. Један од њих је можда још у Хиландару, али би се свакако тај ред из именика, све од Ургентног, протегао до владе и парламента, а онда би скренуо до клуба Привредник! Тај ред би заправо представљао онај део друштва који се сматра победником српске транзиције.
Ко је, дакле, непријатељ човеку с најмоћнијим пријатељима? Ко су атентатори у бекству који су пуцали у Бека испред његове куће? Министар полиције Небојша Стефановић тврди како је реч о аматерима.
Међу неколико пословних људи с којима сам разговарао уселио се видљиви страх и поред њиховог огромног утицаја. Да ли је реч о великим играма и нарученом убиству из највиших неидентификованих сводова моћи јер у питању су и велика математика и географија.
Ако је, међутим, то учинио или наручио неко од ситних пословних учесника у дебелој књизи добављача који је успоставио Миша, онда то може значити да више нико од тајкуна, који се узгред не одликују монашким алтруизмом у живом блату српских послова, не може спокојно изаћи из свог стана.
У том случају, српска једначина више не може бити једноставна јер има сувише непознатих! То, рецимо, може бити очајник који је банкротирао, попут пензионисаног официра који је млатарао пиштољем испред владе, управо истог дана када су нишанили у Мишу.
Тај обичан свет, означен и прокажен као губитнички, узнемирен је и забринут док корача ка очају јер је покушај убиства Мише најзвучнија пуцњава, још од атентата на Зорана Ђинђића.
Мучно осећање несигурности и повратка на године које најбоље одсликава филм „Ране” Срђана Драгојевића, када су се улична убиства масовно наручивала, као што се наручује пица, с осећајем да смо ми заморчићи изложени на рафовима историје над којима се спушта надгробна плоча, само је подгрејао својим запаљивим метафорама један од јунака тог света.
Веровали смо како та епоха припада праисторији. Војислав Шешељ је, дан по повратку из Хага, поновио да се не каје што је некада рекао да је Ђинђић убијен.
Али, загонетка звана Миша Беко јесте управо та што је он једнако активно креирао и тај давни, заборављени свет политичких и пословних месождера, као и овај данашњи, у ком није мењан јеловник богаташа, већ само њихови манири за столом. Отуда је енигма – ко је желео да убије Мишу Бека још загонетнија и слојевитија, једнако као што је то Мишин развојни пут чија се истина тек може наслутити између редова.
Али, свако ко је икада погледао у његове морскоплаве, новљанске очи знао је да Миша свесно гаји фаму о највећем егзоцентрику српске политике и бизниса: да обитава као сенка човека из сенке, који не постоји нигде, осим свуда!
Тако је највећи опсенар српске транзиције неколико пута мењао агрегатна стања, испаривши са оснивачких и власничких меморандума, да би у некој другој компанији поново попримио обрисе људског бића, умножио профит и провизије, усрећио велике акционаре, доказујући како српска еволуција, уколико је поверите правом човеку, од раге за неколико милиона долара ствара нилског коња!
Многи су покушавали да коначно сазнају како је све почело и какве су то силе утицале да се са Саобраћајног факултета у Београду Беко спусти у маркетиншку агенцију „Спектра”. Пошто у Србији ретко ко верује да се на положај директора маркетинга тако моћне агенције стизало једноставном формулом – маса пута убрзање – витки, плавооки Беко упада у фирму из које ће се касније катапултирати, на различите стране, неколико моћних типова.
Био је то почетак деведесетих година. У време прве интересне љубави, тај нераздвојни четверац чинили су Зоран Ђинђић, Александар Тијанић, Миша Беко и Владимир Беба Поповић.
У таквој мистичној агенцији, инкубатору за обуку играча где, свако на своји начин, влада политиком, бизнисом, медијима и сивим зонама утицаја, настала је већ легендарна кампања ДС-а, под слоганом „Поштено”. Мозак кампање био је Ђинђић, мотор је био управо Миша, а комесар – Тијанић. Беба је тада био – дечко који обећава!
Момци из „Спектре” су се разишли, а међу некима од њих је настао рат у ком нису владали закони Женевске конвенције.
Беко и Ђинђић постају кумови, али, после пропасти договора да Ђинђић постане премијер – наиме, Мира није била превише срећна да црвена ружа у њеној башти буде превише осенчена жутим, Зоран одлучује да заоштри борбу против режима.
Иако с демократским ореолом Зорановог кума и пропусницом за најодабраније, Беко схвата где ће се крити моћ наредних година. Правдајући свој потез патриотским разлозима, улази у Слобину владу, као илузија демократске глазуре.
Беко је брзо преузео главне послове у своје руке и очарава Слобу. Као министар без портфеља преузима на себе најважније државне трансакције, где је први пут на великој сцени режирао представу с фабулом: како Запад поклања Слоби још три године на власти.
Нешто више од милијарду и по немачких марака од продаје „Телекома” спасло је режим који је ходао на ивици банкротства. Беко преузима и крагујевачку „Заставу” где, осим предлога да радници својим телима бране фабрику током бомбардовања НАТО-а, има идеју да се у фабрици аутомобила производе цигарете.
Али, Срби нису попушили Беков „југо 99” без филтера. Иако доспева на црну листу ЕУ, Дејвид Коперфилд српске транзиције се опет трансформише. Од Слобиног брокера за трансфер новца и кандидата ЈУЛ-а у Крагујевцу постаје либерални демократа, који оправдава уличне протесте опозиције.
То је била још једна Мишина лекција о невидљивости као највећој мудрости. Причало се да се сместио у својој луксузној вили у Египту, ширио се глас да су га виђали на миланској пјаци Дуомо, како се врти на пети, испред бутика „Прада”, сањајући како ће, ако обрне пун круг, опет видети Србију.
Нико није видео када је опет дошао, иако су то сви осетили! Уследиле су приватизације српских млекара, спектакуларна трговина деоницама аранђеловачког „Књаза Милоша”, приватизација београдских „Вечерњих новости”, преузимања „Це маркета”, куповина „Луке Београд”, што је посебно изучавала Верица Бараћ, а за њом и Брисел.
Али, Миша никада није напустио своју стратегију невидљивости, за разлику од Мирослава Мишковића који је постао жртва своје ђавоље игре са Србима. Наиме, док је Мишко толико силно убеђивао Србе да ђаво не постоји, а онда су се истовремено пред његове купце појавили, пуним сјајем, и он, и марже, и Делта, дотле је Миша Беко, једнако добар са свим владарима, са Слобом и Ђинђићем, с Коштуницом и Борисом, с Томом и Ивицом, задржао мит о Баји Патку српске економије, који представља све, само не цртани филм.
Отуда је један велики светски бизнисмен био у праву када је рекао да никако не може разумети Србе јер у Беку немају Мишу, већ огроман капитал!
Заиста, да Срби имају макар промил језуитског у себи, све девизне резерве би предали Миши, уместо Јоргованки јер би он све национално благо прошетао кроз лавиринте светских финансија, оплодио их, узео себи проценат. И, разуме се, ћутао би!
Жeљко Цвијановић: Беко, Шешељ и почетак великих догађаја
Србија се великом брзином креће у том правцу да би њен скорашњи геополитички избор могао да буде направљен без – Србије
1.
Свашта ће се наредних дана причати, тек у Мишу Бека тешко да је могао да пуца слободан стрелац, група социјаних осветника у радничким комбинезонима или шака ситних криминалаца. Пре свега, то су били професионалци. Али да си и то, па да пуцаш у Мишу Бека – човека који је боље од свих олигарха знао политику, боље од свих политичара знао бизнис, а о обоје размишљао брже и од једних и од других – за то мораш да питаш горе, под условом, наравно, да ти одгоре већ нису наручили убиство.
Проблем је, међутим, што је појам „горе“ у Србији последњих месеци дифузнији него пре, готово као у последњој години Милошевића и у првом годинама петооктобараца. Горе је власт, горе су западне службе са својим дугим прстима у српском подземљу, горе је неколико моћних неформалних група и лобија са везама у свим поменутим деловима „горњег дома“ Србије. Уосталом, убиства људи Бековог калибра и могућа су само кад се тачно не зна шта је горе и кад сви актери на позорници једино знају да то нису ни Бог ни полиција.
Наравно, све ће то дубоко уздрмати Србију, чија власт последњих месеци не пита за цену, купујући стабилност на дане, чак и сате. Отуд, меци у најутицајнијег пословног човека у Београду показују како се цивилни аргументи у српском расплету исцрпљују и како на њихово место ступају аргументи крви.
2.
Не треба претеривати ни са мотивима Хашког суда да ослободи Војислава Шешеља – ослободили су га пре свега због себе и процеса који их дубоко компромитује – још мање треба крити радост због тога што се у Србију макар неко из Хага вратио као победник. Шешељева победа је без сенке иако ни они који су му се у Београду обрадовали ни они које брине не осећају као фактор стабилизовања Србије повратак војводе, који је тај чин најпре добио, а тек онда га у Хагу заслужио. Уосталом, ни сам о себи Шешељ не размишља као о стабилизујућем фактору.
У деценији у којој су сви српски лидери губили утакмице код куће, он је своју победу остварио дубоко на гостујућем терену и његово робијање описати мање него као чин једног дуготрајног, дакле не афективног, јунаштва у времену у коме Срби сличних примера нису имали, ствар је која се не да избећи. Шешељ је значењем напуњена политичка чињеница, која шаље поруку како се отпор Империји ипак да преживети, уз припадајућу цену, наравно.
Отуд његов политички проблем на свој начин произлази из његове историјске величине. Јер међу Србе се из више временске димензије вратио човек који се током свог првог боравка у политици истакао и изјавом да се једно прича у изборној кампањи а друго после избора. Дошао је да се увери у оно што нико није веровао – да су у српској политици Шешељ постали готово сви, а дошао је из оне стварности у којој му нико од њих није био ни до колена.
У широкој слици жив Шешељ је симболичка порука о великим променама које су пред нама; на оној дневнополитичкој готово да није више од покушаја Бековог убиства. А она гласи: у очекивању завршнице све стране на таблу износе све своје фигуре. Гледајући њихову снагу и наслућујући у мраку играче који стоје иза њих не може се отети закључку да ће се Србија трести.
3.
Последњих месеци отворено је превише рана на телу Вучићеве владе да би тврдње како се она налази под тешким западним притиском и како се Србија дестабилизује споља могле бити побијене. Уосталом, то јој признаје и сам Шешељ. Али то није њен једини, чак ни највећи проблем. Проблем настаје тамо где се они који тврде да су све то Вучићеве измишљотине позивају искључиво на понашање власти, која, руку на срце, на притиске не одговара ни нормално ни као неко ко у тим околностима тежи неопходној унутрашњој консолидацији. Уместо тога, она повећава друштвену хистерију, производећи суштински исти ефекат као и снаге које дестабилизују земљу.
Наиме, власт тврди да јој ране отварају због самосталне политике коју води иако се она тешко може описати као самостална. Рекло би се да је овде по среди нешто друго: западне силе, САД и Велика Британија пре свих, схватају да им није остало превише времена, осећајући надолазећу снагу Русије, па и кретања у српском друштву, у коме се синтагма „колонијална окупација“ изговара и гласније и чешће него пре две године. Дестабилизација која се производи јесте ломљење кичме, којим је за кратко време неопходно Србију ставити на пут без повратка, одакле јој за дуги низ година више неће пасти на памет да би могла да промени или бар релативизује актуелну геополитичку парадигму. А то ће рећи да је за кратко време неопходно компромитовати до краја сваку идеју о везивању Србије за Русију. Такође је неопходно Србију за што краће време оставити без иједног привредног и природног ресурса, укључујући и радно становиштво, на коме би могла да планира своју обнову.
То је видљиво не само из смера притисака који су се навалили на Србију него и из понашања власти. Она се јавно жали на стране притиске, али истовремено испуњава готово све услове који се пред њу постављају, посебно оне дестабилизујуће, што баш и није закономерно понашање. Са једне стране, власт тако уверава западне силе како је притисак најделотворније средство рада са Србијом, што ће, наравно, и притиске и друштвену ентропију само појачавати, а не смањивати. Са друге стране, сваку могућу подршку која би могла да уследи пред чињеницом да се влада налази под чизмом странаца она унапред дезавуише јер на готово сваки страни захтев одговара предусретљиво, отварајући простор на коме би се против ње могле наћи и суверенистичке и оне снаге коју подршку за себе траже у западним амбасадама.
4.
Другим речима, на плану најдубљих стратешких питања влада реагује дневно и самим тим контрадикторно. На тај начин она себе и Србију исписује као субјекта, прилагођавајући се дневно страним захтевима – руским или западним, који су већ тог тренутка јачи. А у свету у коме се Русија снажно појављује на вратима Балакна, чак ни та сила, која према Србији показује много више добре воље од друге стране, не може више бити стаблизујући фатор јер и она својим утицајем истискује преслабу владу из поља доношења стратешких одлука.
Управо то производи слутњу да ће Србија наредних пола године, до када би могла да траје битка великих сила за њу, све мање реаговати као политички фактор, а све више као дезоријентисани борац у ригу. На крају, геополитички избор Србије могао би да се опосли међу великима, без њеног озбиљног учешћа и кандидовања српских инетреса у томе. Другим речима, српски геополитички избор може да се опосли без стварног учешћа и Србије и српске владе. А то је опасније од ходања по минском пољу.
5.
Уколико српска влада наставии да игра дезоријентисано, уместо да се постави као окупљајући друштвени фактор – а инерција је вуче управо у том правцу – она ће ускоро постати фактор друштвеног раскола. Наиме, она, по свом културном обрасцу, није део либералне Србије, чак ни пошто је уместо ње странцима изручила Косово и Метохију; она је истовремено разочарала припаднике националне Србије, прихватајући разорни политички и економски модел либералне. Тако је једна стратегија, која се у првим годинама Вучићеве владавине показала као win-win, не мењајући се суштински, услед динамичних међународних и унутрашњих околности постала lose-lose.
Онај ко се радује томе показује само да уме да мрзи Вучића, али не уме да воли Србију. Јер претња да Србија у свој геополитички расплет уђе не само без чврсте геополитичке идеје него и без унутрашњег обједињујућег фактора, упућује да ће то бити не само пад са највеће висине него пад и на најтврђе тло.
6.
Хоће ли Србија за овако кратко време и под овако неповољним условима моћи да формира тај обједињујући фактор, скоро да постаје више питање њене среће него умећа и прилика које је створила. Отуда и покушај убиства Бека и повратак Шешеља могу лако бити прочитани као фактори дестабилизације, али проблем је што Србије иде у таквим правцу да би за њу фактор дестабилизације усоро могла да буде и зимска појава Деда Мраза. То је оно кад против вас ради баш све што се догоди. Буквално све.
Жељко Ињац: Ко стоји иза напада на Бека?
Наравно да је за сада, без довољно чињеница, могуће закључивати о позадини покушаја убиства првог пословног човека Србије само посредно и логички. Но како је у оваквим случајевима извршилац врло често далеко испод налогодавца, чак и да се дође до оних који су пуцали мала је шанса да истрага доведе и до оних који су наредили или одобрили убиство овог калибра. Тако је било и у случају убиства Ђинђића и у случајевима сличних убистава и покушаја убистава код нас и у свету. Просто речено пошто су налогодавци врло далеко и високо изнад извођача радова истрага тешко може а најчешће и не сме да крене у правцу правих виновника убистава, атентата и терористичких напада.
Прво што је потребно рашчистити то је – на Бека је ударила врло опасна и врло моћна екипа, нека мања то не би ни смела. Као што је наивно помислити да су Ђинђића убили бивши крадљивци аутомобила, тако је и без основа теза да је ово дело некаквих аматера који су ето тако из неких ирационалних побуда хтели да убију првог и најутицајнијег бизнисмена Србије. Убиство или покушај убиства таквог калибра пословног човека је увек професионална акција иза које стоје неки моћни центри, много моћни.
Да пробамо основном полицијском логиком како долази до убиства – ко би могао имати мотив да убије Бека или ко би могао имати користи од тога а да је довољно јак да се усуди на тако нешто? Да кренемо редом, некаква моћна мафија као аутономни организам код нас ни не постоји, па чак и кад криминогени кругови „одрађују“ убиство или нешто слично то не долази од њих већ од неких виших и јачих центара моћи. Ко год познаје ситуацију код наших тајкуна који су презадужени и преплашени судбином Мишковића не би ни помислио да је са ове стране дошао и миг а камоли налог за напад на неког попут Бека који је преживео и милошевићевско и досовско време и увек излазио све јачи.
Када се узме у обзир да је Беко, а нарочито однедавно, постао близак врху власти у Србији па је чак у једном моменту виђен и као човек који би требао да преузме Железницу, потпуно је сулудо и помислити да са овим убиством или покушајем убиства има некакве везе ова власт. Можда неко ко је у полицијским или безбедносним структурама и има, али очигледно је сваком ко се иоле разуме у односе Бека и власти да је немогуће да подстицај за ликвидацију може доћи са врха власти.
По дрштвеним мрежама је већ примећена сличност са убиствима која су обележавала нарочито крај милошевићевске владавине, а било их је и у време Ђинђића у шта спада и атентат на њега. Пошто никада нису разјашњене позадине ових убистава олако се то приписивало милошевишевском режиму или некаквој неидентификованој мафији. Нарочито ако су страдали људи који су били врло блиски врху режима, па је потпуно нелогично да одатле дође и налог за њихову ликвидацију.
Дакле истина је негде другде. Они који су иницирали и организовали оваква убиства најчешће нису одавде. То су готово по правилу стране обавештајне службе у садејству са неким међународним криминалним клановима и корпорацијама које су имале интересе да се неком скине глава или да се дестабилизује режим. То је и својеврсна порука носиоцима власти – овај пут он, следећи си можда ти.
Па ко би онда могао да то уради и да им мотив за тако нешто? Неко ко је врло моћан а опет жели да изврши удар на Србију. Јер да се не лажемо убиство првог пословног човека који је дубоко у политици и у безбедносним структурама и који је близак врху власти је удар по властима који дестабилизује земљу. Свако у „систему“ помисли – „кад су пуцали на Бека шта ми да очекујемо“. Власт се вишеструко тиме слаби – многи ће одустати да је подржавају јер ће се уплашити, јавност ће бити збуњена и видеће још једно сумњиво и нерешено убиство моћног човека што руши поверење у државу и систем. Дакле овако нешто би могао учинити само неко довољно моћан који жели да ослаби и дестабилизује Србију и пошаље „последњу опомену“.
То наравно могу бити, како смо рекли западне обавештајне и пословне структуре. Какав би мотив могао бити за такав ипак радикално насилан чин убиства првог бизнисмена Србије који има своју мрежу моћи и утицаја у земљи? Нешто је велико у игри, и ова власт је направила фаул у очима западних моћника па јој је потребна опомена у виду елиминације најјачег тајкуна. Мотив би могао бити приближавање Србије Русији а конкретно посета Путина и парада која је њему у част приређена. Наиме у сред глобалне антируске и антипутиновске кампање у којој је први човек Русије приказан као лудак, убица и ратни злочинац са ким неће да има ништа ни једна цивилизована земља, већ му је готово сва Европа увела санкције, мала Србија се усудила да не само не уведе санкције већ и да Путину направи велелепан дочек све са одликовањем и војном парадом. То су пропратили сви светски медији и то је може се рећи рушење глобалне пропагандне матрице о Путину као „лошем момку“ са ким нико неће у Европи да има посла. На тај начин је Србија, била свесна тога или не, срушила или барем подрила медијско политичку изолацију Путина и Москве у Европи и на Западу. А то се не прашта. Друга је ствар да ли смо ми били свесни ризика кад смо одлучили да идемо на „параду“ или то да ли је Русија схватила колико смо ризиковали у овом моменту. У оба случаја бојим се да је одоговор: НЕ.
Они који су могли да ових месец дана организују или одобре бројне провокације на челу са албанским дроновима (буквалних и премијерских), политизацијом штрајка адвоката (који јесу у праву кад је реч о нотарима, али нису кад желе да ЕУ посредује у преговорима), перформансом који је приредила Бећковићка са појединим колегама те њихов вапај западу о тзв. угроженим медијским слободама, парадом Војвођанера дојучерашњих аутономаша сад већ републиканаца, претходно парадом санџачких муслимана, и на крају„протеривањем“ Шешеља из Хага и другим дешавањима који су обележиле протекле недеље су наравно могли и да нареде или одобре пуцање на првог пословног човека Србије. Уосталом ту је најважније зелено светло, извршиоци ће се лако наћи – то могу бити и безбедносне службе из „региона“ (Црна Гора, Хрватска и Албанци), хрватски тајкуни који желе елиминацију конкуренције на овом тржишту, албански кланови и слично. Неки од њих толико мрзе Србе, да би то и бесплатно одрадили, а ако при том добију неки поен код газда – пуна капа.
Оно што је жалосно је да многи нису схватили овај деструктивни контекст и рушилачку позадину напада на Бека. Неки су толико задојени мржњом према режиму или тајкунима да им је драго кад неко са стране убија наше људе. Тај „хејтерски“ став је и Шешељ изразио говорећи да је поносан што се радовао убиству Ђинђића. Наравно да разумемо Шешеља кога је ДС-ов Ђинђићев режим испоручио у Хаг, по писању Карле дел Понте власт у Београду је молила да их ослободе Шешеља, али не оправдавaмо, јер ипак би као политичар требао да се уздигне изнад личне омразе и да схвати да је тим убиством нанета велика штета држави. Ма шта да неко мисли о Ђинђићу, нико не заслужује такву насилну смрт, а још мање на тој позицији јер је то напад и на државу, без обзира каква је она. Трагедија Ђинђићеве погибије је трагедија српске државе 21 века, а не само његова лична или његове породице. Човек задојен мржњом није способан ово да увиди.
Српски је проблем генерално што нас понесу тако страначке или политичке поделе и личне омразе да обневидимо од мржње, наша идеолошка острашћеност се граничи са верским фанатизмом, толико да нам је свеједно и што се много штошта руши на тај начин. Неки коментари на друштвеним мрежама, сајтовима попут НСПМ на којима видимо једва скривану радост у коментарима испод вести јер је упуцан тајкун који подржава ову власт. Радујмо се јер почиње хаос – други додају („Почело је, режимлијски финансијер упуцан!“). Код нас се политичке или идеолошке поделе толико дубоко и страсно укорене да воде хаосу и грађанском рату. А то је најгоре по једну земљу. Можемо се сложити и са тим да „стабилност“ сама по себи и није нека врхунска вредност, али шта јој је алтернатива – да нам странци индукују хаос и унутрашње сукобе које воде земљу у колапс. На жалост неки се из наводно патриотских и антирежимских позиција томе радују и то подржавају. Они су или острашћени корисни идиоти оних који овде праве хаос или су пак свесно у то ушли због неке користи или мржње према неком. То никако није патриотизам, а шта је од овог двоје знају они који се тиме баве, но врло често је то комбинација корисног идиотлука и свесног и отвореног рада у корист наше штете. На то и рачунају они који говоре да треба окренути „Србе на Србе“.
Categories: Преносимо
Оставите коментар