Калум Милер: Када идеологија потисне доказе – абортус и ментално здравље

(Блог Калума Милера, 5. 11. 2013)

Правно оправдање за 98% абортуса извршених у Уједињеном Краљевству јесте да трудноћа није трајала дуже од двадесет четири недеље и да би наставак трудноће укључио ризик по нарушавање, већи него прекид трудноће, физичког или менталног здравља труднице (члан 1 Акта о абортусу, 1967). Велика већина ових одлука заснована је на клаузули о менталном здрављу. Тако да је велика већина одлука за абортус заснована на повећаном ризику по ментално здравље мајке.

calum-miler-logo-490

Проблем је овде што постоје минимални докази да абортус има икакве позитивне ефекте на ментално здравље, док постоје неки докази који показују да абортус погоршава ментално здравље. Ово је барем закључак Дејвида Фергусона, професора психологије Универзитета у Отагу на Новом Зеланду, атеисте који је „за избор“[1] по питању абортуса:

… у садашњем тренутку нема кредибилних доказа који би подржали истраживачку хипотезу да абортус умањује ризик по ментално здравље повезан са нежељеном или непланираном трудноћом…

Ови закључци имају важне, иако неугодне, импликације, за клиничку праксу и тумачење закона у оним правним системима (Енглеска, Велс, Шкотска, Аустралија, Нови Зеланд) где се захтева да абортус буде одобрен на медицинским основама. У овим јурисдикцијама велика већина абортуса одобрена је на основу страховања за ментално здравље… Садашња анализа сугерише, међутим, да нема доказа који би подржали ову праксу.

Овај закључак сугерише да је потребно хитно извршити ревизију клиничке праксе и закона у оним правним системима где је ментално здравље основни критеријум за препоручивање и одобрење абортуса. Историја закона о абортусу и законских промена указује да ће ово вероватно обновити политички неугодне и друштвено искључиве дебате о приступу легалном абортусу… Свест о овим последицама вероватно објашњава готово потпуни изостанак дискусије о доказима о терапеутским бенефитима абортуса у недавним истраживањима о абортусу и менталном здрављу. Међутим, наше гледиште је да нарастајућа количина података која сугерише да абортус не доноси терапеутску добробит не може да се игнорише унедоглед, и да је неприхватљиво да клинике одобравају велики број абортуса на основама за које нема, тренутно, никаквих научних доказа.[2]

Овај преглед из 2013. године заснован је на више студија које су спровели Фергусон и његове колеге. У његовој студији из 2006. године закључује се да код оних жена које су имале абортус повишена је заступљеност проблема са менталним здрављем укључујући депресију, анксиозност, суицидално понашање и злоупотребу различитих хемијских супстанци. Ова веза опстала је и након што су уклоњени мешовити фактори.[3] У студији из 2008. исти аутор је дошао до сличних закључака.[4]

Новији прегледи истраживања, заснованих на ширем распону података од различитих аутора, закључују да нема доступних података који сугеришу да абортус има терапеутски ефекат у редуковању ризика по ментално здравље узрокованих нежељеном или непланираном трудноћом. Постоје сугестивни подаци који указују да абортус може бити повезан са малим или умереним растом ризика да ће се појавити поједини ментални проблеми. Фергусон је коментарисао два друга прегледа, од којих је у једном закључено да је абортус повезан са повећаним ризиком по ментално здравље док у другом стоји да нема никакве везе. Заједничко за сва три прегледа, Фергусон бележи, јесте да података који повезују абортус са бољим менталним здрављем једноставно нема.

Последица овога, Фергусон исправно запажа, јесте да ови резултати чине да пракса у клиникама у Уједињеном Краљевству (и другде)  постаје законски сумњива: Узимајући у обзир велику учесталост правног оправдања абортуса побољшањем менталног здравља у овим јурисдикцијама, важно је – подједнако из правних и клиничких разлога –испитати доказе у којој мери абортус има терапеутске бенефите који умањују последице по ментално здравље нежељене трудноће. Клиничке праксе су често засноване на проблематичним основама, али сигурно врло ретко на овако сумњивим као у овом случају. Ако већ окончавамо људски живот, било би боље да имамо неке добре разлоге да то урадимо, и да ти разлози буду утемељени на озбиљним подацима. Ако је разлог заштита менталног здравља, а подаци којима располажемо показују да или нема никакве везе или да абортус оштећује ментално здравље, онда идеолошка мотивација за клиничке одлуке постаје јаснија. Она има предност не само у односу на животе хиљада фетуса над којима се сваке године у Уједињеном Краљевству изврши абортус, већ чак и у односу на ментално здравље оних за чије се сви слажемо да су вредни: хиљаде младих жена у Уједињеном Краљевству сваке године. У свакој другој клиничкој сфери, имали бисмо групе медицинских заговорника који би ламентирали над бедном чињеничном базом за овај третман. Имали бисмо чак судске процесе против доктора који промовишу или извршавају овакве процедуре. Али када дођемо до абортуса, докази се жртвују на олтару женског избора, и ми настављамо да расипамо новац Националне здравствене службе на ове процедуре.

Као посвећеник опције „за избор“, Фергусон нема никакве наклоњености према опцији „за живот“ и предлаже следеће решење: најдиректнији начин да се разреши напетост између закона и клиничке праксе јесте да се здравствена основа за одобрење абортуса прошири како би укључила критеријуме који подразумевају озбиљну претњу социјалној, образовној или економској добробити жене или њене уже породице као легитимне основе за одобрење абортуса. Оваква ревизија би у већој мери приближила критеријуме за одобрење абортуса са различитим личним разлозима… због којих се жене одлучују на абортус. 

Наравно, овакво решење би онемогућило докторе у оквиру Националне здравствене службе који желе да препоруче абортус за сваку непланирану трудноћу, као и ширу финансијску и инфраструктурну подршку Националне здравствене службе абортусима. Оно би учинило јасним да абортус заиста нема ништа са менталним здрављем, и да је све што је битно избор жене да ради шта год жели са њеном децом што звучи много мање као клинички проблем када се постави на овакав начин.

Свакако, ово не би потресло исправне основе противљења абортусу. Опасност од истицања различитих секундарних проблема у иступима и пракси заговорника опције „за живот“ је да се тако одаје утисак како је противљење абортусу стварно и искључиво засновано на стварима као што су ментално здравље или новац пореских обвезника. Наравно, ове ствари су у мањој мери заиста релевантне, али оне понекад замагљују праве разлоге противника абортуса: зато што је абортус убиство члана људске заједнице (многи од нас се опредељују „за живот“ и у другим сферама где се ово питање поставља). Ниједан од секундарних разлога није ни приближно значајан као овај. Тако да мој циљ није био да подупрем случај „за живот“ у дебати о абортусу већ да оголим идеолошку мотивацију која је често у средишту опције „за избор“ и када се истиче тобожња брига за ментално здравље жене. Циљ ми је био да дам само један пример у којој мери се идеологија ушанчила у наше друштво, толико да се чак потискују објективни докази као бисмо се претварали да имамо неко оправдање за наше понашање.

Немојте се заваравати, дама и господо, идејама да је покрет за избор посвећен здрављу жене, или да се базира на искреним и научно заснованим информација или да његово заговорници имају убедљиве аргументе којима подупиру своје гледиште. Чак и у тобоже неутралној научној заједници, Дејвид Фергусон је имао проблеме да објави своје резултате због њихове наводне неубедљивости. Сам Фергусон је очекивао да ће везу између абортуса и лошијег менталног здравља објаснити ометајући фактори, али га је његова сопствена статистичка анализа уверила да поверује у супротно, да је абортус додатан фактор ризика. И, наравно, њему је надзорни комитет за абортус сугерисао да не објављује резултате у случају да они могу да буду употребљени у политичке сврхе. Није тешко погодити због какве се политичке употребе комитет прибојавао. Све ово треба да наведе на опрез у вези са овим проблемом, како заговорнике опције „за избор“ тако и лекаре. Многи од њих су једноставно били индоктринирани док су сазревали да мисле како је абортус потпуно прихватљив, да је у питању одлука која често доноси клиничку добробит, и да нема шансе да је ово уверење само последица чисте и ни на чему засноване идеологије коју заговара лоби „за избор“. Чињенице да постоје владини комитети који траже да се научни резултати не публикују, да су научно неодрживе хипотезе у потпуности и неупитно прихваћене од медицинске струке (која само у Уједињеном Краљевству одобри око 200.000 абортуса сваке године) и да очигледно кршење закона Уједињеног Краљевства у клиничкој пракси пролази потпуно игнорисано треба да нас упозори да можда има нечега злонамерног у дезинформацијама заговорника опције „за избор“ које се некритички намећу јавности. Свакако да има.

Следеће је проста чињеница: од око 200.000 абортуса који се сваке године изврше у Уједињеном Краљевству, 97-98% одобрава (и у највећем броју случајева финансира) Национална здравствена служба, на основу тобожњег ризика од погоршања менталног здравља мајке. Једини докази које имамо показују или да нема никакве везе, или да је посебан фактор који повећава ризик по ментално здравље, чак и када се подаци исправљају ради уклањања различитих ометајућих фактора у анализи. Свака друга овако раширена делатност, која је у потпуној супротности са доступним доказима, била би у најмању руку осуђена као немарна, нарочито ако укључује окончање људског живота који, судећи по свему што знамо, може бити вредан. Али, због политичке коректности и корисности у подршци агенде за избор по сваку цену и против сваког интелектуалног, научног или етичког интегритета, пракса опстаје. Молим вас, подигните глас против ње!

Калум Милер (Calum Miller) је дипломирао на медицинском факултету Оксфордског универзитета, објавио је више филозофских чланака у академским часописима. Његов блог Dove Theology је посвећен различитим филозофским и теолошким темема

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. М. М.: У дебати о оправданости абортуса постоје две опречне позиције: за избор (pro-choice) која подразумева залагање за право на избор абортуса и за живот (pro-life) која се залаже за обесхрабривање или рестриктивну примену абортуса. Код заговорника обе опције постоје различите финесе око формулације и прецизног значчења ових позиција.

[2] David M Fergusson et al (2013), “Does abortion reduce the mental health risks of unwanted or unintended pregnancy? A re-appraisal of the evidence.” Aust N Z J Psychiatry, 47(9), 819-27.

[3] David M Fergusson et al (2006), “Abortion in young women and subsequent mental health.” J Child Psychol Psychiatry, 47(1), 16-24.

[4] David M Fergusson et al (2008), “Abortion and mental health disorders: evidence from a 30-year longitudinal study.” Br J Psychiatry, 193(6), 444-51.



Categories: Посрбљено

Оставите коментар