Вилијам Валичела: Секуларни проблем зла

bill-valicelallaПретпоставимо да сте атеиста који сматра да је живот вредан живљења. Негирате постојање Бога, али афирмишете живот, овај и овакав, сада и овде. Претпоставимо да сматрате да постојање зла указује да Бог не постоји. Да ли такође онда сматрате да чињенице о злу представљају препреку за афирмацију живота? Ако не, зашто не?

У овом чланку покушаћу да објасним оно што подразумевам проблемом зла за атеисте, или прецизније речено, за натуралисте. (Неко може бити атеиста а да истовремено не буде и натуралиста, и обратно.) У овој расправи подразумеваћу да је атеиста онај ко сматра да Бог не постоји, како се Он традиционално схвата, док је натуралиста онај ко сматра да реалност исцрпљује, уз могући изузетак такозваних апстрактних објеката, материјално просторно-временски систем. Из натурализма следи и атеизам, док из атеизма не следи нужно и натурализам.

Да ли су следећа три исказа конзистентна?

А. Живот је афирмативан

Б. Натурализам је тачан

В. Зло је нешто што објективно постоји.

  1. Шта подразумевам под тиме да је живот афирмативан?

Тврдити да је живот афирмативан значи тврдити да је разумно рећи му ДА. За огромну већину живот је афирмативан на први поглед, инстинктивно, и такво решење је прилично једноставно; у овом тривијалном смислу живот је, наравно, афирмативан. Али ја сматрам да афирмативан у нетривијалном смислу значи да је живот вредан афирмације. Ово наравно уопште није тако очигледно. У супротном не би било песимиста и анти-наталиста. Покушаћу да ово додатно разјасним.

Тврдити да је живот афирмативан значи установити да људски живот у целини има позитивну вредност која претеже у односу на неизбежне негативне стране живота. Приметите ограничење разматрања на људски живот. Драго ми је што постоје мачке, али нисам у позицији да афирмишем мачији живот у релевантном смислу речи афирмисати: ја нисам мачка и тако не знам како изгледа живот из мачије перспективе.

Camp_ArbeitMachtFrei

Људски живот не треба разумети биолошки већ егзистенцијално. Оно што нас преокупира и што провоцира наше разматрање није објективна појава коју посматрамо у природи, већ живот који  се живи и доживљава са субјективне тачке гледишта. Питање није да ли је боље или горе за физички универзум да садржи примерке извесне животињске врсте, h. sapiens. Питање је да ли је када се све сагледа добра ствар што постоји људски живот онако како се субјективно проживљава из перспективе личности а у односу на значењем и вредношћу испуњене особе и ствари. Питање је да ли је, када се све сабере, добра ствар што постоји људска субјективност?

Сада, могуће је да се током појединог људског живота оствари превага неинструменталних добара. Али ово је конзистентно са исказом да људски живот уопштено говорећи није вредан живљења. Ако се мој живот покаже као вредан живљења, ако ја на самртничкој постељи могу разумно да афирмишем да је он у целини добар, одатле не следи да је људски живот генерално вредан живљења. Можемо се сложити да је поједини људски живот вредан живљења ако се, током трајања тог живота, реализује превага неинструменталних позитивних вредности. Рећи да позитивне вредности односе превагу, значи да оне претежу у односу на негативне.

Питање је, дакле, да ли је људски живот, људска субјективност, генерално афирмативна. Да бисмо питање учинили још конкретнијим и довели расправу до тачке када се она не тиче само појединог људског живота, размотрићемо питање остављања потомства. Оставити потомство свесно и смислено значи афирмисати живот који није наш сопствени.

Претпоставимо да је нечији живот у целини посматрано добар до тренутка када се та особа одлучи на прокреацију. Да ли неко треба да учествује у стварању нових свесних и самосвесних бића, ако нису могуће никакве гаранције да ће њихови животи, у целини посматрано, бити добри и ако постоји шанса да ће њихови животи као целине бити ужасни? Да ли бисте имали децу када бисте знали да ће она доживети тортуру у неком еквиваленту Аушвица? Запазите да пар који има децу је директно одговоран за њихово постојање, али је такође индиректно одговоран у све мањој мери за постојање сваке следеће генерације. Ако живот није афирмативан, онда се може аргументовати у прилог тези да је морално погрешно имати децу, јер је живот грешка коју не би требало понављати. Ако би са друге стране живот био афирмативан, онда, иако могу постојати разлози да неки људи не оставе потомство, не постоје општи разлози засновани у природи ствари.

  1. Да ли је у светлу зла могуће афирмисати живот?

Или да будемо прецизнији: да ли живот могу да афирмишу натуралисти суочени са чињеницом постојања зла? Овде постоји проблем, ако прихватите, барем зарад тока дискусије, да природно и морално зло представља објективну реалност. Зло постоји и постоји објективно. Оно није илузија нити је субјективног карактера.

Питање може бити постављено на следећи начин: да ли је рационално уопштено приписати људском животу крајњу позитивну вредност, вредност довољну да оправда прокреацију, прихватајући истовремено да зло постоји и да је натурализам тачан?

auschwitz-birkenau-2

Ако је натурализам тачан онда постоје неискупива зла. Под неискупивим злом ћемо сматрати зло које не служи ни за какво веће добро за особу која га је искусила нити може бити надокнађено или превазиђено неким добром у овом или загробном животу. Безбројни животи оних који су рођени и умрли у ропству били су животу који садрже неискупиво зло. У многим од ових безбројних случајева, не само да је било неискупивог зла, већ је неискупиво зло однело превагу. Без обзира шта су ови измучени људи веровали, њихови животи нису били вредни живљења. Било би боље да они никада нису ни били рођени. Ако је натурализам тачан, они међу овим патницима који су веровали да ће добити олакшање за своје патње после смрти једноставно нису били у праву. Њихова погрешна уверења су им помогла да се пробијају кроз њихову безвредну егзистенцију, али је нису учинила вреднијом.

Ево аргумента из зла за неафирмативност живота:

  1. Људски живот као целина је афирмативан, односно поседује претежну позитивну вредност која оправдава прокреацију, само ако већина људских субјеката води, или је водила, или ће водити живот у коме претеже добро.
  2. Није случај (или је врло вероватно да није случај) да већина људских субјеката води, или је водила или ће водити такав живот; већина живота су животи у којима доминира неискупиво зло.

Следи:

  1. Људски живот уопштено није афирмативан, односно он не садржи (или вероватно не садржи) превагу позитивних вредности које би оправдале остављање потомства.

Мени се чини да би натуралиста који се директно и са пуном свешћу суочава са проблемом зла требало да буде песимиста и анти-наталиста. Ако није, онда сумњам да негира реалност или да верује у неки будући рај на земљи. Па чак и да се, per impossibile, оствари нека прогресивистичка утопија у далекој будућности, то неће искупити безбројне неправде прошлости.

Секуларно самозаваравање о вредности живота

Ово је претпоследњи одељак књиге Џона Лача In Love with Life: Reflections on the Joy of Living and Why We Hate to Die (Заљубљен у живот: размишљања о радости живљења и зашто мрзимо да умремо, Vanderbilt UP, 1998):

Када куцне час [за умирање] морамо се окружити животом. У метежној болници или у дому са вољенима, нека сви наставе са својим активностима. Умрети у средишту енергије не значи уопште умрети, већ пренети свој живот и наде онима који настављају даље. Наставак нашег живота и наше личности чини смрт сваке индивидуе кратким тренутком: велико славље постојања иде даље. (стр. 123)

life-is-goodОво је пример једне врсте самозаваравања којој секуларисти прибегавају у својим покушајима да афирмишу вредност живота. Ако је ово све што постоји онда је, у најмању руку, врло упитно да ли се овом животу може приписати позитивна вредност. Неко не мора да следи у знатнијој мери Шопенхауера да би прихватио да је вредност овог живота – са свим његовим мизеријама, ужасима и неправдама – врло упитна.  Живот је добар, што понекад видимо исписано на фелнама теренаца у богаташким четвртима, сигурно није очигледно тачно.

Један одговор на зла овога света је негирање горе наведене фразе, за шта као пример може да послужи Шопенхауер:

Истина је, ми треба да будемо несрећни и то јесмо. Главни извор тешког зла која погађају човека је сам човек: homo homini lupus. Ко год јасно сагледава ову чињеницу држи свет за пакао, који надилази онај Дантеов у погледу да човек мора бити Ђаво другом човеку. (The Will to Live, p. 204)

Судећи према наведеном одељку, изгледа да је Лач у заблуди. Свакако да је следеће блесаво и готово бесмислено уверење: Умрети у средишту енергије не значи умрети уопште, већ пренети сопствени живот и наде онима који настављају. Дакле, ако умрем окружен енергичним људима нећу умрети? Ово је нетачно до нивоа тешке заблуде, директно негирање чињенице смрти. То је изврдавање чињенице и коначности смрти. Бесмислено је речи да се смрћу један живот преноси другима. Живот је поједини живот, и по секуларном разумевању ствари он престаје у тренутку смрти. Он је непреносив. А прослављење постојања треба објаснити сиријским избеглицама или онима које у овом тренутку муче до смрти.

Други секуларисти попут Адорна негирају до крајности вредност садашњег живота, али гледају у будућност надајући се да ће тамо наћи искупљење. По мом суду и ово је самозаваравање.

Секуларисти морају да се суоче са проблемом зла. То није проблем само за теисте. То је проблем за свакога ко афирмише вредност живота. Ако чињеница зла представља показатељ (било демонстративни или индуктивни) непостојања Бога, онда она указује да није могуће позитивно вредновати овај живот.

Изворници: The Problem of Evil for Atheists и Secular Self-Deception About the Value of Life

Вилијам Валичела (William F. Vallicella) је амерички филозоф и аутор блога Maverick Philosopher

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић



Categories: Посрбљено

Tags: , ,

Оставите коментар