Чедомир Антић: Зашто сам против овог студентског протеста

cedomir-anticУ амфитеатру Филозофског факултета у Београду никада се прво не присетим неког од многобројних предавања која сам ту слушао… Чак и данас, осамнаест година касније, сетим се првог дана Студентског протеста из 1996. године. Сећања умеју да зaварају, човек како стари постаје све сентименталнији…

Ипак, извесно је да се тада једна генерација наших студента подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство. Велика већина тадашњих студената претпоставила је идеале и опште добро личним интересима и ускогрудом разумевању живота који су наметали тадашњи ауторитарни режим, искварена опозиција, шовинистички ратови, издајничке елите и на крају, мада не најмање важно, грамзиви и агресивни национализми неколико европских и једне прекоокеанске силе. Нисам заборавио ни мање дражесне моменте. Ситне лопове који су некако добили индекс, а онда крали компјутере, прилоге грађана… Ни паметне и способне гладнице које су још тада хтеле да буду министри и посланици, па данас својим празним, крезовским и лукуловским животом играју улогу преситих и пребогатих вођа сиромашног и несрећног народа. Тада су их одавали само погледи – живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви.

Пре неколико дана ушао сам у исти амфитеатар. Нисам дошао да држим предавање, мада сам већ неку годину запослен на факултету. Заједно са малобројним професорима присуствовао сам студентском збору. Факултет jе већ готово месец дана под блокадом. Група студената забравила је учионице и избацује студенте и професоре који би можда желели да држе наставу. Легитимитет су потражили у „збору”, домаћој верзији анархоидног пленума. Тамо неколико стотина студената самовласно одлучи о томе да ли ће факултет радити или не, а онда ту своју одлуку проведу силом уверени да факултетска управа никада неће позвати полицију и нарушити аутономију универзитета (ту „грађанско-буржоаску шараду и атавизам из средњег века”), а ако неки студенти покушају да прекину блокаду сместа ће бити проглашени за фашисте.

У Србији никада није било суочавања с комунистичком прошлошћу и истинске демократизације. Зато овде добар део елите верује да злочини по дефиницији не морају бити лоши ако их „напредни” људи спроводе ради „доброг” циља. Зато је анархоидни активиста који је неуспешно покушао да изврши терористички напад доспео на насловну страницу једних новина и то као „заточеник савести”, који је узгред нешто раније рекао како је оправдано да радници саспу киселину у лице другим радницима…

У таквој атмосфери Филозофски факултет је већ осам година игралиште разних анархистичких и неокомунистичких група. Наравно студентски захтеви немају никакве везе са идеологијом. Реч је о захтевима исподпросечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике, за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања. Свака од блокада показала је слабост факултета, његових установа, државе, али и наших демократских и парламентарних традиција. Анархисти су вежбали своје револуционарне активности, управе и остали студенти су им попуштали уверени да тако штите нека своја незаслужена права, а систем универзитетске наставе на Филозофском факултету неповратно опада и пропада.

Док сам слушао говорнике на збору, који су се подсмевали демократији, традицијама, драмили о напуштању факултета зато што им после осам година студирања неће бити омогућено да наставе по старом програму, зато што пријава испита после два падања неће коштати 100, већ 480 динара, зато што ће морати нешто да плате пошто су се изборили да им и када имају 20 одсто бодова мање од прописаног броја и даље буде признато право да упишу наредну годину…

Посматрао сам студенте који су немо пратили модераторе збора. Њихови погледи били су препознатљиви, блистали су сјајем који памтим код мојих успешних сабораца данашњих милионера… Мојих искварених вршњака било је истина мало, а желели су да постану српски политички Рокфелери: да украду 50 милиона евра од неке цементаре или реформе неке гране власти, па да зароне једно 500 метара у океанску дубину или приме МТВ награду (мада певају само кад су пијани). Када су им анархистичке поглавице предложиле да „револуцију” извезу и повежу се са радницима (адвокатима) и сељацима (просветарима), већина „блиставих” очију их је хладно одбила… Какве су то глупости, револуција, елитизам, Че Гевара (који је студирао редовно и вредно као нека елитистичка протува…), дајте ви нама ово што тражимо и топлу учионицу са интернетом да наставимо револуцију докле год студирамо… И наравно – као у познатој песми – јарца печеног.

Аутор је историчар и председник Напредног клуба. Са Чедомиром Јовановићем био један од лидера Студентског протеста 1996-1997. године

Наслов и белешка о аутору: Стање ствари

(Политика, 6. 11. 2014)

Измена: Овај чланак промењен је 7. 11. 2014. у 16:56 – исправљене су грешке у секцији „О аутору“



Categories: Преносимо

3 replies

  1. iskreno,meni je vec dovoljno,i to sto si bio,sa cedomirom jovanovicem.to mi govori dovoljno kosi,sta si i cemu si sklon,kao i tvoji pajtasi iz tog.po Srpski nesretni narod.a upravo zahvaljujuci,vasim ideoloskim pravcem,a on je bio,samo sto vise.ukrasti.sad kada se drugi pripremaju ,da krenu,istim ili slicnim putem,EE no no.nije to bas demokratski.ja neznam,sto uopste pravite jos vece budale od sebemnego sto jeste,pa se javljate.NEKO od vasih ,je UKRAO 50 milijardi,dolara,i uglavnom izneo iz Srbije.ako vec imas jezik,ako si neko piskaralo,ispravljaj stvari na drugoj strani,ako imas MUDA.nabroj,ako je moguce.DEMOKRADSKE LOPOVE.

  2. Каже Антић: „Ипак, извесно је да се тада једна генерација наших студента подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство.“. Историчар који прескочи у међувремену сазнања до којих смо дошли и замишља, да су он и остала деца били ти који су „знали“ за шта се боре, престаје да буде озбиљан историчар. Зар мисли, да је по накнадним сазнањима о ОТПОРУ, само четири године раније, он и ондашњи сами од себе се борили за „демократију“? Личио ми је на озбиљног историчара, али после овог текста у коме велича неку „своју“ генерацију, личи на шарлатана. Као историчар, морао би да зна, да су успомене из ђачких дана најлепше и да се тешко могу прогласити за објективне. И ова данашља деца, која протестују, можда су изманипулисана, као и Антић и Јовановић својевремено. Мени би самом било смешно, да почнем причу о 1968 и почнем да доказујем, да смо онда били свесни шта се око нас догађа. А неки су играли Козарачко коло! А Антић и дан данас нема појма шта жели и шта ради. Чуј председник Напредног клуба! Шта је то удружење грађана или странка? Можда је и друштво за шегу?

  3. Леви или десни, студенти се инструментализују за неке потребе Окупатора. Да је другачије – већ би били разјурени.

Оставите коментар