Владимир Милутиновић: Нотари, Хазлит и неолиберализам

vladimir_milutinovic-250x180Оставићемо за други пут расправу о одредници “неолиберализам” на Википедији и о лажној дилеми између либертаријанизма и “државног интервенционизма”, а сада ћемо се позабавити нечим тренутно актуелнијим – нотарима. Изгледа да је начин на који су у правни систем уведени нотари сасвим у складу са основном матрицом која одређује друштво. А њу није тешко објаснити.

Нотари

Колико знам, проблем са нотарима је у томе што је држава законом прописала да неке правне радње, као , на пример, закључивање и израду уговора о купопродаји непокретности, могу да изврше само нотари. Тренутно стање је и да нотара има нешто мање од 100 (или их је толико било у тренутку проглашења закона), понегде и само један у једном граду. Осим тога, нотарске услуге у многим случајевима су знатно скупље него што су то били судски трошкови за исте те послове.
Сасвим обична прича, рекло би се, која у шеми изгледа овако:

notari_monopol

Ово је сигурно овако било у почетку, што се показало довољним за стицање знатног иметка у кратком року. Посланик Нове странке Владимир Павићевић (један од зачетника Двогледа) упозорио је да је један нотар у Београду пријавио приход од 180.000 евра за месец септембар 2014. Показује се и ту да монопол на неку потребу коју морају задовољавати сви грађани (кад тад) доноси знатне профите. Да би се овај монопол остварио, нужна је интервенција државе пошто је она овде на приватна лица делегирала своје прерогативе (оверу и гаранцију уговора). Другим речима, нотар се постаје само одлуком државе. Међутим, овим делегирањем послова државе на приватна лица која узимају профит од ових послова престаје непроблематичност монопола које има држава.

Тврдим да је горња шема заправо општа шема нашег економског система и да је у стицању било ког већег профита на тржишту Србије ова шема играла неку улогу. На пример, за објашњење случаја БусПлус довољно је само уместо речи „нотар“ у шему убацити ознаку „БусПлус“:

busplus-mno

У обједињеном јавном превозу посао наплате карата држи једна фирма одлуком државе. Њен профит (накнада за њене услуге) није фиксан, него представља проценат од укупних прихода јавног превоза. Иако се ради о монополској фирми, можемо само нагађати колики је тај профит. Слично је било у било ком случају наше „транзиције“ – када су предузећа добијала кредите из Фонда за развој које нису враћали, када су медији добијали средства на „конкурсима“, када су рекламне агенције потписивале са РТС-ом тајне уговоре, када су приватизована предузећа са скривеном имовином, када су дељене богате субвенције приватним фирмама – увек је неки приватник – интервенцијом државе – долазио до знатних средстава на основу привилеговане позиције на тржишту.

Хазлит

Зашто је то лоше, упитаће неко, пошто је свакако добро за то приватно лице? Па ту се можемо присетити Хазлита. Када један нотар за месец дана заради 180.000 евра, то значи да неки произвођач аутомобила, веш машина, неки власник ресторана или продавац одела, није зарадио разуман део те суме од 180.000 евра који је могао зарадити. Економија се усмерава да буде на корист мале привилеговане групе, а не на корист свих, а знамо да је то, по Хазлиту, лоша економија. Сума оваквих случајева, који настају на основу исте матрице, даје укупну слику лоше економије.

Неолиберализам

Сад нам остаје само још питање да ли треба ову матрицу, из које настаје ова лоша економија, називати „неолиберализам“ или је неко друго име погодније. У прилог једног имена за све ове феномене говори њихова сличност. Увек се ради о истој шеми у којој увек учествује држава како би успоставила, у мањој или већој мери, монополску позицију за неко приватно лице. Чини се да овом систему не пристаје просто име „либерализам“ пошто је либерализам идеологија тржишта, док се овде ради о системској суспензији тржишта. С друге стране, многи актери који утичу на ове догађаје експлиците хвале „неолиберализам“ као најздравији систем коме теже. Генералне примедбе на цео процес нема ни ЕУ у којој већ одавно преовлађује тенденција ка све већем остварењу идеја Маргарет Тачер. Наши економисти и правници јавно одају почаст тој политици.

Додуше, они изражавају и незадовољство, не увек са интервецијама државе које дају монопол (на пример када се продају предузећа која имају полу-монополску позицију попут Телекома) него се те приватизације хвале као кораци као потпуном „изласку државе из привреде“. Другим речима, иако имају примедбе на тренутно стање, опни се не буне око потеза који воде ка претпостављеном идеалном стању. Све се дешава уз благослов међународних институција за које постоји опште слагање да се руководе ново-либералним или неолибералним начелима.

Постоје и одређени терминолошки проблеми. Када се ово становиште уобличавало, волело је да себе просто назива „либерализам“ и да се позива на традиције Адама Смита и 19-вековног либерализма. Други су приметили да је ово прокламовано враћање либерализму, после дугог периода превласти другачијих школа, може назвати ново или нео либерализам, вероватно у сасвим неутралном тону. Међутим, леви теоретичари приметили су да овде има и доста разлика у односу на стари либерализам и да је свакако са новим либерализмом дошло до неких промена, по њиховом мишљењу негативних, па су појам неолиберализам почели да употребљавају у критичком, негативном значењу. Сад смо имали случај једног неутралног нео-појма (попут неокласичне економије), који су једни одбијали као непотребан пошто се ради о истој ствари из 19.века која се назива „либерализам“, а други су првобитно неутралан појам прихватили и почели да га користе са негативним значењем. Постајала су различита вредносна одређења истог појма, што не треба да изненађује никога, јер је уобичајено у друштвеним наукама. Добили смо и нео-појам који може имати независни и другачији вредносни статус од свог „основног“ појма, што није уобичајено, али се тако догодило.

Ипак, његова употреба у том облику постала је доста раширена. „Неолиберализам“ је постао напросто ознака за тренутно примењивани реални поредак, тренутно примењиване реалне идеологије, тренутну политичку праксу и њена образложења, ознака коју, у најмању руку, користи лева критика тог система.

То је изазвало питања типа: како то да је за неке либерализам позитиван појам, а неолиберализам негативан (на пример, за мене)? За марксисте је то све једно исто и негативно, а за припаднике тренутно преовлађујуће парадигме је такође једно исто, само нешто позитивно – зар је могуће мислити нешто треће?

У једној балканској земљи у другој деценији 21. века ова терминолошка питања дуго су изазивала оштре контроверзе, али је на крају ипак преовладало мишљење да је боље разговарати о самој ствари.

Кључну улогу одиграо је Twitter.

(Двоглед, 5. 11. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар