Глас КиМ: Прогон праведника

Прича и слика су из периода када је владика Артемије неправедно оптужен и прогнан, а за њим и ми, другачији, несаломиви…Срећан имендан авви Артемију желе малобројна чада са централног КиМ

atanasije-artemije

„Видовдан је српски Велики Петак“ – речи су владике Артемија, изговорене у беседи на Видовдан 2006. Данас, као и далеке 1389, Срби изнова и изнова сведоче Христа опредељујући се за и против Косова, за и против светосавског Крста. Као што је анонимни свештеник навео у свом писму, и ми верници ЕРП сведочимо, за нас Велики Петак још увек траје и слава Богу, само нек је на спасење:

Први Васкрс без нашег владике. Грачаница одзвања виком и немиром, уместо славопојем ангелских хорова. Мрачна лица и пометња, све подсећа на речи Светог Јована Кроншстатског: „Пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе.“

Немир је унет још у фебруару. Болно је освртати се на страшне догађаје. Сретењску литургију обележила је параноја, наиме, ни сањали нисмо да ће нас у цркви дочекати други владика, други људи, нико познат. Изненађени и потиштени јер ТО није била литургија на коју смо навикли, чекали смо вани да нам се неко обрати и објасни виђено. Џипови шведског КФОР-а били су у порти и економији манастира, као и представници српске и тзв. шиптарске општине који су у дугачким црним капутима по први пут парадирали портом, подсећајући на Гестапо или бољшевичке обавештајце. Било је ту и људи из Белог Поља и оних који раније никад нису били на литургији, па су сваких десет минута излазили и припаљивали цигарету. Било је интересантно чути их како говоре: „Па кад ће крај? Зашто смо морали да долазимо?“ Јутро се завршило, ни слутили нисмо у чему је наставак. Касније тог дана, после подне, чувши да се монаштво окупља испред манастира, одосмо да их поздравимо, а на улазу нас дочекаше дечански монаси, намрштени, узврпољени, не дају да уђемо. Не дају да у вољеној Грачаници запалимо свеће. А преко пута манастира окупила се екипа новинара, телерепортера, камермана, што из КиМ радија, што осталих.

Остатак приче већ знате, или бар оно чиме су нас медији бомбардовали данима, бесомучно, не би ли испробали опробан рецепт Гебелса, да свака лаж понављана довољан број пута, постаје истина… Дакле, неко је већ припремио сценарио, тачније драму испред Милутинове Грачанице. Збуњени, кумили смо, молили да нас пусте, заједно са монасима који су хтели да виде свог духовника, узму благослов и опрост пред Велики пост. Отпочело је гуркање, међу дечанцима је било и лаика налик телохранитељима (чусмо у позадини, припадника полиције), који су гурнули једног монаха на земљу и онда је општи метеж настао, додуше без правих песница, али сасвим довољно да саблазни народ гледавши монахе како падају погубљени јарошћу. У међувремену, неко од народа поче да јури ка бочним вратима, те се и ми остали окренусмо и убрзо смо се обрели испред епископије, где нам опет Дечанци и неки ретко виђени богослови не дадоше до авве. Некако су се смиловали, те прво уђоше монаси, а онда и мирјани за њима. Један Дечанац успут добаци: „Не идите горе, не губите душе!“ Владика Артемије је сасвим смирено дочекао верне. Узесмо благослов и сав бол, сав немир, бес, потиштеност нестаде, уступи место смирењу и сузама. Ту је показан пример трпљења, пример подношења Крста и страдања. Поучени тим примером и ми пригрлисмо неизвесност јер Господ не оставља оне који Му служе.

Остало је већ познато. Сестре одлазе из манастира, претње, уцене и медијска кампања се настављају, народ већ почиње да сумња ко су ти „нови“ који су дошли и којих свуда има. А знамења се ређају, опомињу, буне се небо и земља, земљотрес тресе метохијско тло, икона Светог Саве проплака, а у Грачаници на Велики Петак млади брачни пар трагично страда, муж убија супругу, па себе…У народу поделе, збуњеност, малодушност. Свештеници због посла уцењени, вероучитељи покуњени, а некима све ово је добро дошло, свако је показао своје право лице. Манастирима се прописују епитимије, недозвољено је другачије мишљење, тачније, као да се нема права на сопствено мишљење. Грачаница као да се успавала, народ ћути, неки се оправдавају речима да нису духом јаки да размишљају, па и не размишљају, не чују звона, већ иду куда их воде. А ништа није исто. Литургија није иста. А „тамо где нема мира, тамо не пребива Бог“ (Ава Исаија).

Деценијама је Грачаница за многе од нас била уточиште, мелем, снага, извор наде, покајања, вере. Данас? Данас је страшно проћи манастирском портом, јер се нико ником не јавља, не смете рећи строго забрањивану реч, односно име – Артемије, то име ће вас коштати иметка, плате, звања. А шта имају толико против онога ко је многе привео правом путу, ко је несретницима давао куће, имања, запослења, а пре свега реч утехе? Владика Артемије је само човек, као и сви ми. Или можда није само човек? Можда је велика сметња, као и сви ми који дајемо „све за Христа, а Христа ни за шта“. Јер ово време јако наличи времену пре Косовског боја, тачније бој за Христа никада не престаје, само што осим личне форме добија и шире, друштвене, државне и црквене размере. Јер, којем ћемо се приволети царству? Није ли Евроунија савременија форма једне исте понуде: „Даћу ти све ово, ако паднеш и поклониш ми се?“

(Фејсбук страница Глас Косова и Метохије, на Дан светог великомученика Артемија)



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Интересантно да се стручњаци за ову материју не јављају да изусте коју?!
    Ја као лаик схватам да је ово била само увертира за каснији след догађаја под мотом: “Биће како мора, а не како је праведно“!
    Веровао сам да све што је од Бога има печат праведности и у то верујем и даље!
    Сви који су се огрешили о Артемија и Србе на Космету, под геслом прихватања реалности и морања, огрешили су се и о Бога!
    Како ли припадници СПЦ носе тај страховит терет у својим епикурејским душама и на својим хедонистичким телима?!

  2. Добро подсећање. То питање се избегава не само на КиМ, него и у централној Србији. Ако сматрате да Владика Артемије неправедно оптужен и посумњате у каноничност његовог рашчињења сви вас бело гледају. И у црквеним и нецрквеним круговима а тим горе уколико то повежете са коначним шиптарским отимањем Косова од Србије.

Оставите коментар