Љиљана Смајловић: Српски новинар мора увек да зазире од суда или Како ме је тужио Сандуловић

ljiljana-smajlovicМноги су били изненађени кад су чули да се пробисвет по имену Никола Сандуловић по Лондону представља као саветник покојног премијера Зорана Ђинђића. За мене то није било никакво изненађење. Ма шта саветник – ја сам пре шест година слушала тог Сандуловића како у београдској судници објашњава да је заједно са Зораном Ђинђићем оснивао Демократску странку! Од тог тренутка му се, ни кривом ни дужном, живот претворио у притиске и претње, чак и покушај атентата. Тако демократски настројеног, покојни премијер га је лично и званично одредио за „саветника за контакт са иностранством”.

Све ми је то било смешно, иако сам седела на оптуженичкој клупи, а тужилац Сандуловић је од мене и Политике потраживао неколико десетина хиљада евра на име претрпљене душевне боли и материјалне штете проузроковане тиме што је и „Политика”, попут многих других медија, пренела да је овај сумњиви лик наведен у Белој књизи МУП-а Србије као један од припадника Шљукиног клана.

Сећам се да сам на првом рочишту наивно изјавила да ми адвокат не треба. „Политика” је само пренела податке које нико никада није демантовао: списак група које се организовано баве криминалом у Србији, обелодањен у акцији Сабља, а састављен пре атентата на Ђинђића, као основ за будуће акције против мафије. „Полиција је ипак све знала о српским мафијашима”, рекао је Ђинђићев министар полиције баш негде у време када је Никола Сандуловић тужио „Политику”.

Било ми је, ипак, мало сумњиво када се судија Вишег суда у Београду, у пријатељском ћаскању са тужиоцем, интересовала за судбину његових голубова, не сећам се да ли превртача или пресретача, јер је, ето, и њен брат узгајао голубове.

Престало је да ми буде смешно када сам сазнала да сам у првостепеном поступку изгубила спор. Виши суд је касније преиначио пресуду у моју и „Политикину” корист, али у том ме је спору заступао pro bono адвокат Удружења новинара Србије.

Сутра нећу стићи да одем на округли сто који АНЕМ држи о односу правосуђа и медија у Србији, али знам да сам на мом „ватреном крштењу” у београдском суду пре шест година на сопственој кожи открила најважнију ствар о односу правосуђа и медија у Србији. Српски новинар мора да зазире од суда чак и када објављује само истините податке.

То није европски стандард. Европски стандард је да се новинар плаши суда само онда кад објави неистину, и то са злом намером. Ако се новинар придржава начела „дужне новинарске пажње” и ако не поступа са злом намером, на суду нема чега да се плаши.

Видим да је Никола Сандуловић у Лондону наступао са сличним аргументима као у београдском суду. Али видим и да није наиван, и да свуда са собом води адвоката. Једино не видим какву је поруку желео да пошаље српском премијеру.

(Политика, 29. 10. 2014)



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Исправка нетачног навода: Вучић је председнник Владе Републике Србије, али то не значи да је он „српски премијер“ како мисли гђа Смајловић. Он је антисрпска штеточина, само случајно српског порекла. Мада, у његовом случају ни то није сигурно…

  2. Шта рећи о коришћењу уредничких права за личне исповести у сврху одбране „премијера“. И када нам неко, за кога се претпоставља, има појма о језику и политици употребљава у уводнику ПОЛИТИКЕ туђу реч ПРЕМИЈЕР.

Оставите коментар