Ђакон Ненад Илић: Наша Црква

Ђакон Ненад Илић је на својој Фејсбук страници позвао заинтересоване да одговоре на следећа четири питања:

  1. Који је ниво мог садашњег учествовања у црквеном животу?
  2. У којој мери сматрам да сам равноправан и одговоран члан Цркве?
  3. Шта очекујем/желим од Цркве?
  4. У којој мери је Црква важна за будућност српског народа?

Текст који следи представља сумирање резултата анкете. 

ni-3102014

Свима који су ми одговорили на питања о томе шта очекују од Цркве и од самих себе у Цркви, уз велику захвалност дужан сам овај мали резиме наше импровизоване анкете. И не само њима, и не само зато што је одговора било много, већ и зато што ми се чини да ти искрени одговори представљају репрезентативан пресек нашег односа према вољеној Цркви. Учествовали су и свештеници и ђакони и ипођакони и чтечеви и Народ Божији из Београда, Србије, Републике Српске, Црне Горе, из иностранства.

Све у свему, за разлику од модерног српског приступа стварима, већина верујућих се у очекивањима од Цркве не замајава протестантским „демократским” застрањењима, а спремна је да размишља о својој одговорности, па и за целокупно функционисање Цркве.

Осим у одређеној мери заступљеног исказа „у цркву не идем, чини ми се да сам ближи Богу ван ње” за већину Црква сада ипак остаје као последња нада. Већина је види као вечну заједница с Богом. У њој се налази Спасење – себе, ближњих и народа, света… Црква је учење љубави и радости међу људима. Црква је живот јер је Бог живот. И пре свега за све – Црква је Љубав. Можда потрошена реч, али непотрошена потреба и смисао.

Не замерите ако одговори нису систематски и научно обрађени, ако се неке теме преклапају. Циљ је био да се што пре дође на праг озбиљног деловања у обнови онога што већина сматра најважнијим – наше Цркве.

ЛИЧНА ОДГОВОРНОСТ

Прво треба да сваки члан Цркве испуни оно што је до њега, значи пост, молитвено правило, редовно посећивање богослужења, па онда да тражи и очекује. Ако чланови Цркве делују делује и Црква. Црква не може да ради место мене, за то већина није спремна и намерна. „Наше је да назидавамо себе, да своју светиљку пред Богом упалимо, а онда њоме и други да просветле светлошћу живота и живе вере и себе као живу циглу да уграде у живу Цркву”. „Црква опстаје ако је народ подржава – црква писана малим словима, а она Црква писана великим словима – то смо сви ми! Но, немојте да исти од опет истих траже, пре свега новац!” Да би се неко поправљао, ипак му треба помоћи јер не могу сви сами, ако уопште могу сами. А и не може лош човек без интервенције споља да буде добар (многи помињу пример Савла-Павла).

САМОКРИТИКА

Пре свега треба „чистити испред свог прага”, дакле да се слабости сопствених чланова (ко год да је!) „трпају под тепих”, већ ће се заиста хватати у коштац са њима, јер једино тако може повратити поверење овог народа. Црква треба да живи онако како и проповеда, да се храбро упусти у „обрачун” са мангупима у својим редовима. У цркви као друштвеној институцији равноправност и одговорност су често само на речима, а корупција, лицемерје, и све томе слично понекад је исто као и у држави. И све то уз позивање на божански ауторитет. Црква треба да очисти своје редове и буде со свету, не ваља да Светосавска Црква постане млака.

ЗАЈЕДНИЦА

Заједништво које постоји на Литургији треба да се само настави и после. Као прво – потребно је боље упознавање људи између себе. Подлога за успостављање блиских веза, па и бракова. Црква мора да искорачи из своје уобичајене протоколарности. Ствара се војска глумаца у црквама војска црквене елите која се крије иза речи Христове. „Исправи себе немој друге исправљати”. Нужно је да се у оквиру цркве формира једна заједница, да се они који редовно долазе на богослужења осећају делом те заједнице. Да једни другима помажу, али то неко мора координисати. То би могли бити свештеници, или неко кога они задуже. Ако би се људи више окупљали, пре свега око неких заједничких послова (на селу је то лако, међутим град је проблем), сама Литургија би добила свој пуни животни смисао. Не може бити говора ни о каквој заједници, па ни црквеној, ако се људи који је чине и не познају. Не вреди ни то што се верни окупљају сваке недеље, док сви не крену после литургије или каже свештеник „Е браћо и сестре идемо данас да радимо заједно, да помажемо”! Свака црква која има могућности – требало би да има парохијски дом- дом православне културе- где би се нудили садржаји разних врста. Ту би се верници скупљали да заједно проведу време, да учествују на некој трибини, да се заједно организују да се некоме помогне. За неупућене – пре или после Литургије у зато одређеним просторијама (не у самом храму, јер он служи за молитве Богу!) – требало би да се одржавају „часови и увод у веру и хришћанство”. Није свака душа довољно јака да може да преброди све препреке. „Очекујем да ми Црква помаже у преображавању ‘из славе у славу’, ‘до пуне мере Христовога раста’. Сам не могу и нећу.”

ЕПИСКОПИ

Владике би требало прво да разделе, умање епархије како би могли да буду у тешњем јединству са повереним им стадом. Формирањем већег броја епархија би гарантовало живљу мисију на селу и посебно у граду. На многим местима постоји дубок јаз прво између Епископа и свештенства, а последично и између свештенства и лаика (част изузецима – подсећају многи). Када у неку средину долази Владика често се осећа да ту међу свештенством у односу на Њега више влада страх него љубав. Не осећа се присност и отвореност у тим односима. Однос са Владиком у тим ситуацијама је резервисан за одређене људе које су добри са свештеницима, ретко се доживљава да Владика позове обичан народ (који нема неко световно звање) да седне са њим да руча и да прозбори коју. Једноставно недостаје заједништва у тим приликама па се често људи питају у тим ситуацијама чега се ми то играмо (једно проповедамо а другачије деламо.) Треба да се владике „спусте” у верни народ, по узору на Сина Божијег који је сишао међу људе. Да више иду пешке и показују монашке особине. Тиме да буду пример. Да се смањи скоро деспотска улога епископа у Цркви и више се отвори ка црквеним одборима и формирају нечег налик на епархијске скупштине, „где наравно не би било гласања и прегласавања али би било искреног и отвореног разговора и критика”. Пре уплитања у моралну проблематику у нашег народа, сабор би морао да се позабави својим члановима.

СВЕШТЕНСТВО

„Да свештенство помаже човеку да се обожи, а не да ми заклања Христа”. „Да свештеник буде икона Лепоте и Доброте, тако што ће верни видети да служашчији стоје пред Христом и Њему приносе у наше име”… Да показују већу отвореност за комуникацију, већу посвећеност парохијанима. Треба свештеници, монаштво да обилазе парохијане, да упуте, утеше, проповедају, обилазе болесне да их исповеде, причесте, помогну сиромашне, буду благи и човекољубиви… Беседе да буду личне, искрене. Да више обрати пажњу на обичног верника, а не на „вернике”. Поједини свештеници су заузели став, какав имају политичари, да је снага у великом броју. Увек ће то у некој мери бити „мало стадо”. Тужно је када на факултету међу младим људима, не видите жар и жељу да раде, већ видите решеност да се лепо и удобно живи (што наравно није само по себи проблем ако се сведочи до краја). Али је претужно да неко изаберу или некоме родитељи изаберу факултет, јер „попови имају пара”. Саблажњиво је да се често више љубави налази код свештеника других конфесија. Када би се свештена лица боље „умрежила“, повезала, имала неке „семинаре“ о обнови, између себе размењивала искуства и напредовала, онда би и жива Црква јачала.

КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА

Заустављање клерикализације. Црква је клерикализована тако да утицај мирјана готово да и не постоји. Свештенство се често преузноси у односу на лаос, заборављајући да је и лаик свештени чин. Не би било лоше да рецимо као што постоји у пракси да одређени лаици присуствују на Саборима Цркве.

СВЕДОЧЕЊЕ

„Уметничка делатност” – кад видиш хришћанина помислиш да постоји Бог. Пре свега свештеника кад видиш. Да се сија и да се види труд. Да заиста изграђујемо од себе иконе Божије. Више улагања у људе; више подстицања креативности. Да Црква буде толико испуњена силом Христа да непријатељи зазиру од Њене духовне силе и лепоте. Да буде заједница, која се понаша као ново, боље друштво и служи и себи и том друштву (под друштвом мисли се на све човечанско). Од Цркве се очекује много више ангажмана и много више личног сведочења, сведочења примером – без тога све остаје мртво слово на папиру.

ЈЕДИНСТВО

Већина је сагласна у томе да се од Цркве се очекује успостављање и очување јединства и целовитости, али не по цену компромиса у односу на Истину. Очекује се и спречавање продубљивања поделе на „новотаре” и „зилоте”. Циљ је заједништво у путовању ка заједничком циљу.

ОЧУВАЊЕ ИСТИНЕ

Очување догмата, Истине. Да следује вери и учењима апостолским и светих отаца. Заустављање неопрезних екуменистичких активности.

УТИЦАЈ У ДРУШТВУ

Повећање утицаја у друштву. Јачање. Црква треба да васпитава народ. Да буде чувар вредности. Очувања људског достојанства. Да стане тамо где треба да буде, а не да буде ограђена,уцењена,укалупљена или шта год друго. Треба да има већи утицај у друштву и да врши индиректну контролу власти. Од мајке Цркве очекује се да поведе народ, да му буде луча и да преузме одговорност. Очекује се да Црква буде најјача снага народа. Утицај Цркве у будућности српског народа мора бити динамичнији, јачи, продорнији, смисленији, пре свега медијски осмишљенији. Важно је имати гласноговрника или говорнике цркве који ће репрезентовати цркву, на најбољи могући начин, и освестити народ да интензивније учествује у самом црквеном животу.

РАД НА МИСИЈИ

Од Цркве се очекује много више живе речи, на само за време Литургије. Систематски рад на мисији, ширењу. Обавеза разумљивијег језика у тој комуникацији, владике, свештеници, лаици морају да говоре разумљивије за људе који се интересују за веру. Медијска присутност, своја ТВ. Да Црква доследније извршава заповести Спаситеља, између осталог и о мисији (и унутрашњој и спољашњој). Потребно је више енергије, жара у пројављивању и проповедању Христа. Многима се чини да би се другачијим финансирањем свештеника, побољшала и сама мисија. Потребно је више свештеника – мисионара који ће објашњавати народу на Литургији смисао прочитане главе Јеванђеља и мисионара који ће изаћи међу осетљиве групе у народу (током поплава, обилазити домове за незбринуту децу, за старе…).

ВАСПИТНА УЛОГА

Неопходно је духовно образовање народа. Ре-евангелизација. Народ учити аутентичном хришћанском животу. Црква треба да буде и нека врста инкубатора праве српске елите. Црква треба да преузме ту одговорност. Подићи ниво васпитања учењем правим вредностима. Црква је једина преостала снага која може опомињати политичаре и јавне личности, јер су они постали идоли младих који се све више понашају по њиховом шаблону.

СОЦИЈАЛНА УЛОГА

Да свака црква буде „месна заједница” (заједница места и мештана) и да нуди конкретније социјалне садржаје. Показивање слуха за тежак егзистенцијални положај верујућих. Тарифе за одређене услуге не смеју да важе за сиромашне грађане. Црква треба да изгради систем социјалне мисије. Део црквених прихода да се издваја за помоћ болеснима, деци, сиромашнима и немоћнима, тако што би Црква основала фонд који није на буџету Србије, па да помаже болнице културу и социјалне установе. Да више пажње обрати на сиромашне, социјално угрожене, болесне, старе и да та помоћ у границама разумних и материјалних могућности буде видљивија. „Зашто ми не бисмо имали своје јаслице, обданишта? Свратишта?“ Многи предлажу отварање православних школа, гимназија, факултета, домова за старе. Народна кухиња, за сиромашне и егзистенцијално угрожене, подржана од цркве и прилога верника треба увек да буде нешто што је видљиво и препознатљиво. Требало би можда „преписати“ од руске цркве оно што су усвојили као социјалну доктрину – за почетак. Потребно је „да Цркву везују и за давање, а не да ми се сваки други пријатељ мршти чим је поменем, и одмах спомиње тарифе и узимање пара”. Коректнији однос у Цркви и мање лицемерја.

УТЕХА

Пружање утехе свакоме. Потпора и прибежиште у овом тешком времену. Потребно је омогућавање озбиљније праксе исповести. Уместо брзинског исповедања на самој Литургији. Духовна помоћ да човек кад падне може да се усправи и настави даље. Она је и уточиште, и дом, једна врло ургентна „духовна амбуланта”, у којој се људи обраћају Богородици и сину Божијем.

ОДНОС ПРЕМА САВРЕМЕНОСТИ

Потребан је организованији отпор и улажење у битку са погубном потрошачком идеологијом. Да се смањи лош утицај света на Цркву. Избегавати непотребне компромисе. Црква треба да ради у свету, али као да није од овога света. Потребни су будност и реаговање на време („по принципу молебан пре параде а не после”). Не мењајући саму суштину и срж свог деловања, ипак прилагођавати се будућности. Да Црква буде транспарентнија у ставовима о битним догађајима који утичу на живот народа. Тренутно Црква делује као прилично неспремна и окренута сама себи (херметична), без много разумевања за објективне проблеме и изазове у друштву. Ако би се наставило тако постајала би све удаљенија од народа, и изгубила га. Потребно је веће отварање према свакодневним савременим проблемима као што су површност, одсуство емпатије и љубави, брачни и породични односи без поштовања, разводи, абортуси, ,,верници” који суштински не схватају веру. Потребно је ослушкивање, бављење свим савременим проблемима. Давање путоказа за сналажење у тим проблемима. Да одређеним друштвеним појавама приступа са више ширине, и више самилости. Поруке љубави и мира а не нетрпељивост. Црква треба да има и информативну и просветитељску улогу и да верницима пружи поуздане информације о вакцинама, „хемтреилс”-има и ГМО, о вештачкој оплодњи, донирању органа, екуменизму. Верни од своје Цркве притом очекују и искреност, поштење, утеху, подршку; праведност, транспарентност у световним стварима; скромност и смерност. За свако добро мора без страха да стане на страни добра. „Да не буде један Павле него сви који су под окриљем Цркве”.

ЦРКВА И ДРЖАВА

Потребно је јасно дистанцирање од државе. Понекад изгледа као да је црква „уцењена“ од стране државе која, са једне стране зна све њене непријатне тајне, а са друге стране даје цркви паре. Да се Црква јасно огради од оне власти која ради на штету националних интереса. Одлучност и јасноћа у деловању. Јасно изражавање незадовољства према лошем деловању представника власти који припадају Цркви. Да се дистанцира од политичара и јасно стане уз народ. Да се престане са деградирањем и инфлацијом ордена Светог Саве.

ЦРКВА И СРПСТВО

Помоћ у очувању српског идентитета. Да сачува корен и темеље, без чега нема ни будућности. Учествовање у изградњи културе, не само у очувању прошлих постигнућа. Црква не треба да буде подређена националном, већ национално Цркви. Тек тако добија смисао.

И на крају, кад сам завршио своје напоре да колико толико прегледно средим резултате анкете, добио сам у одговор који ме је дубоко дотакао. Одговорено је срцем. Нећу навести аутора пошто је одговор стигао у мој „инбокс”, српски да кажемо „виртуелно сандуче”.

1. Мој ниво садашњег учествовања у Цркви је веома низак,не одлазим редовно на Свете Литургије недељом и празницима. Молим се само код куће.

2. Сматрам да сам неравноправан члан Цркве јер моје мишљење никоме није важно, а трудим се да будем одговоран члан Цркве. Пуно пута сам се питао зашто ме нико не примећује када одем у Цркву и не пита ме за мишљење. Желео бих више да учествујем у животу Цркве да неком помажем, да радим нешто хумано, да осетим заједништво

3. Од Цркве очекујем да ми буде моје омиљено место. Очекујем да ми узврати љубав, да ме усмери на прави пут, да ми буде подршка, да ме разуме, воли, да у њој осетим заједништво са другим људима, да у њој налазим свој мир, да су у њој људи искрени и добронамерни, да се сви познајемо, да имамо заједнички циљ – љубав. Људи су много хладни . Нема подршке, разумевања, љубави.

4. Црква је веома важна за будућност србског народа. Србском народу је најважнија духовност. И љубав. То је моје мишљење. Веома је важна.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Једномислије

6 replies

  1. Парафразирајући речи апостола Павла („све нам је дато, али нам није све на корист) могли би се рећи да (ЧАК) ни Фејсбук није сам по себи ни добар ни лош, као и све остало: зависи од тога како и зашта користимо све оно што нам је дато. Ово је леп пример како Фејсбук може бити на „ползу отечества“.

    Користим прилику да позовем и оне који не користе Фејсбук или нису били у могућности да тамо одговоре на ову анкету да то ураде овде на Стању ствари.

    Свиђа ми се

  2. По мом мишљењу Црква је постала превише калуђерска, тј сву главну власт у Цркви воде калуђери. Знам да је то случај са свим православним Црквама. Мислим да то није добро. Мислим да би свештеници (удовци) или они чија су деца одрасла, наравно достојни и честити требали имати могућност да бирају и да буду изабрани за патријархе и епиаскопе. Мисим да то ни догматски није проблем (ап. Петар је био чак ожењен човек). Овако узак круг људи одлучује о свему. То су људи који су ипак на неки начин силом свог позива одвојени на један начин од већине. Мисилм да и могућност да само они могу бити епископи утиче негативно и на монаштво (појава каријеризма код монаха). Толико од мене и параштајте.

    Свиђа ми се

  3. @Борис
    „По мом мишљењу Црква је постала превише калуђерска, тј сву главну власт у Цркви воде калуђери. “ Ову реченицу би вредло јасније објаснити?

    Свиђа ми се

  4. „Од Цркве очекујем да ми буде моје омиљено место. Очекујем да ми узврати љубав, да ме усмери на прави пут, да ми буде подршка, да ме разуме, воли, да у њој осетим заједништво са другим људима, да у њој налазим свој мир, да су у њој људи искрени и добронамерни, да се сви познајемо, да имамо заједнички циљ – љубав. Људи су много хладни . Нема подршке, разумевања, љубави.|“

    У нашу цркву долазе наше комшије, не све, али људе познајемо из продавнице, са дечјег игралишта, школе, виђамо се у пролазу…у цркви попричамо (понекад тражећи децу и у време Литургије, наравно у дворишту), понекад се посаветујемо…кад се појави нова беба у колицима , сваки пут се изнова одушевимо „како је само порасла“. Кад се не видимо, питамо се забринуто „што вас дуго није било“ … Свештеници нас знају по имену, нас који редовно долазимо, који смо помагали макар минимално у њеној изградњи, деца се познају између себе. Има нас, наравно свакаквих и нидмо увек ни добре воље, ни подједнако насмејани. Али смо у тој различитости заједно кад гласно говоримо „оче наш“ и тражимо децу да са нама говоре наглас.Мени су постављали свакаква питања људи који први пут улазе, нека су била провактивна, неки су људи били само збуњени…упућивали смо их на свештенике, на књиге, свеештеници су постављали писмен аобавештења. „Упућеним“ верницима су та обавештења деловала препоједностављено, али за „нове“ су значила много.
    Наглашавам да је наша црква у урбаном делу града. Најлепши тренутак сваке литургије је кад деца крену на причешће, сама, прва, а свештеници их знају по имену.
    Онај ко се осећа да у цркви нема љубави, можда треба да крене с љубављу у цркву, не са очекивањима и пре свега са молитвом…

    Свиђа ми се

  5. @Јован Илијин
    Диван сте коментар написали. Никада ништа лепше о Цркви нисам прочитао.

    Свиђа ми се

  6. Хвала Слободане, мада хвалу не заслужујем. Писано је у журби, ето десило нам се да каснимо на Литургију. Хтео сам да поделим своје искуство. Некако се увек сетим речи оца Тадеја: „какве су ти мисли, такав ти је и живот“. Мени су речи Ваше значиле, не због хвале, већ због тога што видим да је Црква жива. Богу хвала.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s