Ђакон Ненад Илић: Екуменизам

Видљиво је да данас иоле озбиљан отпор неолибералном глобализму долази из средина које су у некој мери сачувале или обновиле традицију. Оне су тиме сачувале или стекле унутрашњу снагу у односу на завладавање потпуног релативизма вредности – једног од најјачих оружја глобалиста у освајању света.

ekumenizam

Понегде је враћање традицији пробудило успавану религију, а понегде је баш религија покренула враћање традицији. После пропасти тоталитарних идеолошких пројеката двадесетог века комунизма и фашизма, на путу освајачком неолибералном тоталитаризму тренутно стоје само традиција и религија. Глобализам се, наравно, свим силама ангажује у њиховом поткопавању.

Да би отпор успео и да би дошло до формирања одрживе алтернативе садашњем владајућем систему, која би се могла назвати и новом цивилизацијом, пошто се сигурно не може радити о враћању на старо, некадашње стање – разуђене и нападнуте традиционалне и верске заједнице морају да савладају два основна задатка.

Први је да, успостављањем унутрашњих снага,од стране глобализма нападнуте и угрожене заједнице, на основу трајних и вечних вредности које им стоје у корену дођу до пост-постмодерних, у сваком случају не-модерних, форми друштвеног уређења и нових друштвених односа. Други је успостављање одрживих међусобних веза и односа традиционалних и верских заједница у мултиполарном свету, у коме различитост традиција и религија не би био повод за разорне сукобе већ за сарадњу и такмичење.

Оба задатка су тешка. Људи широм света су у доброј мери начети индивидуализмом и постмодерним релативизмом. Свака традиционална заједница ће морати да развије себи одговарајуће методе обнове. Што се тиче другог задатка, он је можда још тежи. Већина верских заједница не пристаје на релативност свог учења. Можда и неки хришћани могу да помисле да успостављање глобалне државе може да послужи лакшем ширењу Христове истине, као што је некад паганска Римска држава послужила ширењу хришћанства на својим територијама.

Данас је стање битно другачије него у време ране Цркве. Не само да је хришћанство раздељено, него су у свету присутне друге традиционалне религије које су издржале вековне промене и кризе. Додатну забуну уноси чињеница да су темељи владајуће атлантске цивилизације основани на хришћанству. У површном стратешком разматрању лако је донети исхитрене закључке о неопходности консолидације хришћанства као једне од могућих великих заједница будућег мултиполарног света. И у том циљу пред свим визијама будуће угрожености хришћанства затворити очи пред разликама које се због консолидације морају минимализовати.

Народи који су прошли кроз искуство комунизма лакше могу да уоче да је владајућа западна цивилизација основана на хришћанству таман толико колико је то био комунизам. А био је, на један изокренути начин. Пристајање на хомогенизовање унутар граница владајуће империје, па и коришћење мрежа које је она успоставила и могућност да се по њеном паду оне и даље користе, била би катастрофа за очување Христове истине. Истине о човеку, истине о Богочовеку.

Утолико се до извесне мере може разумети паника коју су склони да шире антиекуменистички кругови и у нашој Цркви. Проблем је што су због очигледне угрожености, коју не региструју сви у пуном обиму, ти кругови склони изолацији као решењу већине проблема и једином начину опстанка. Никако не би било добро да се Православље као један важан будући центар мултиполарног света повуче у самоодржање и самозадовољство. Ни садашња угроженост ни неизвесна будућност, не могу оправдати одбацивање обавезе да Истину проширимо на цео свет. Утолико не смемо да прекидамо контакте и разговоре о будућности ни са другим религијама ни са раздељеним хришћанским заједницама.

Такав пут обојен је уствари осећањем беспомоћности и инфериорности, води само слабљењу и паду, никако не јачању и расту Православља. Ако смо са Христом, Истином – ко нас може угрозити? Осим тога он онемогућава испуњење првог задатка – јачања наше заједнице за будућност у мултиполарном свету. У проценама шта је издаја Православља, а шта је само дијалог и испипавање могућности одређеног савезништва са другима, треба бити много опрезнији. Љубав није резервисана само за истомишљенике и најближе ближње. Не смемо да заборавимо да нам је заповеђена и љубав према непријатељима. Корен садашњег трвења између „екумениста” и „антиекумениста” код нас је у слабости наше заједнице и у несигурности коју та слабост доноси – то не треба да заборавимо. Оно што нам је сад прво чинити је јачање наше Цркве и удруживање са осталим Православнима, као и јачање свести о значају опстанка Русије као велике силе окупљања нашег, православног центра у будућем свету. И наравно, интензивирање свих облика сарадње који су у том правцу нужни. А дијалог са осталима не би смео да се прекида.

Да бисмо одговорили на захтеве које нам време доноси морамо се озбиљно позабавити собом. Због животне потребе за покретом, недостатак истинске активности увек ће бити замењен измишљеним унутрашњим сукобима. „Антиекуменисти” би морали да покажу више љубави и ширине, а „екуменисти” више одговорности и чврстине. То је неопходан услов да се снаге удруже у жељеном смеру. Раздвојени и једни и други су слаби. Да би се кренуло у обнову Цркве која је смисаоно језгро наше традиционалне заједнице морамо удружити снаге. То не може бити декларативно помирење, већ једино прихватање заједничке јасне обавезе у свету чије турбулентне процесе уочавамо и будно пратимо.

А кад, например, до нас допру вести о предлогу бившег председника Израела римском папи да се крене у оснивање некакве организације Уједињених религија сигурно морамо отворити четворе очи. Још један марифетлук тоталитараног глобализма? Врло могуће. Шта радити? Не закључивати пре времена, не нападати пре времена, не бранити пре времена. У сваком случају бити миран у сазнању да ако смо с Христом – неће нас нико збунити ни изманипулисати. Папа још увек ништа није одговорио, а и оно што одговори нас наравно не обавезује.

Превише смо жртава поднели због очувања наше вере и традиције да бисмо сад олако одустајали и приклањали се било којој светској сили или идеји. А наше досадашње жртве су наш једини озбиљан капитал. Уместо да безвољно пристанемо на улогу провинцијалаца једне по много чему туђе и сад већ хистеричне цивилизације, можда би било боље да преузмемо улогу искусног, малог, али релативно важног чиниоца нове цивилизације, засноване на трајним вредностима традиције и вере. Да се не лажемо – знамо да је то улога и обавеза која нам припада. Наравно само ако избегнемо провинцијалну самозаљубљеност и могућу гордост. Покајани и помирени имамо озбиљне шансе у активностима насталим из искрене бриге за угрожени свет.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Ево гласа разума, речи које мире и сабирају, тврде стене на коју се може стати да нас не прогута потпуно глиб међусобних неслога и раздора, ево мало светла у овој окупатором наметнутој помрчини у свести србског народа, верног и онога који то (још) није… Честитам Ђакону Ненаду на тексту чији делови би могли послужити као сажетак платформе најважнијих праваца деловања Цркве (верника и клироса), национално свесних група и појединаца за заштиту и очување нашег народа и државе у блиској будућности (како се ствари одвијају убрзано, рекао бих у следећих 3-5 година).

    Мада је у тексту централна тема екуменизам и проблеми што се врти око њега, ако само накратко размотримо шири контекст, главним проблемима Срба као народа јављају се (1) убрзано урушавање већ осакаћеног националног идентитета (2) губитак суверенитета практично у свим сферама друштвеног живота, привредног пословања и политичког вођства, на територији РС (без КиМ-а) (3) негативни демографска кретања (уз чедоморства) који угрожавају биолошки опстанак народа, (4) морално потонуће и разгром културно историјског наслеђа, везано за (1) и (2).

    У условима тихе али потпуне окупације Србије, одржаване кроз тоталитарни режим домаће клике на власти, набројани проблеми могу се само заоштравати уз нарастање негативних последица. Како то зауставити или спречити? Смена власти на „изборима“ није вредна свог имена (као што смо се уверили до мере да то и врапци знају), а насилни покушај промене је нешто што би у овој ситуацији окупатор најлакше и најжешће искористио против нас. Уопште, смена ове власти би мало користи донела док год постоји несмањен страни утицај директно противан основним интересима србског народа и државе. Једино би утицај Русије проширен на овај део југоистока Европе могао допринети да се стекну повољнији услови за жељени преокрет. Обрни, окрени, изгледа је неизбежно доћи до великих појмова и тема (а само Русија има 11 временских зона!) за које највише што можемо да учинимо је да их посматрамо, ментално сецирамо и анализирамо. То је позитивно, чак неопходно и имамо читав један пук способних аналитичара, али се чини да од претераног и понављаног анализирања нема много вајде. Још горе, постоји феномен, „парализе преко анализе“ (paralysis by analysis), када анализирање постане само себи сврха а одлуке се не доносе нити има акције.

    Зато радује да постоје мислиоци (што је више од само аналитичара) као што је аутор овога текста, који разоткрива узроке (дакле анализира) али и указује на правце могућег излаза, који опомиње, али хоће да повеже и споји (браћу заблуделу на супротне стране). Али, ево једног малецког предлога: да ли је могуће отићи и корак даље? Дакле, може ли се направити још један али конкретан корак у правцу позитивних сугестија у горњем чланку? На пример, да ли би се могло порадити (вративши се на тему стања у Цркви) на организовању трибине на којој би се окупили виђенији представници из супротстављених (про и анти еку) табора и где би јавно, цивилизовано, и аргументовано размотрили своје позиције. Уз то омогућити публици да поставља питања. Верујем да та сала (хала?) не би била празна нити дискусија досадна.

  2. Za Elefteriosa :
    Podrzavam vas predlog za tribinu o ekumenizmu gde bi se javno, civilizovano i argumentovano razmatrale suprotstavljene pozicije.

    Vas predlog me iskreno raduje jer sam stekao utisak da u tekucoj debati (Mitropolit Ilarion : Unijati . . .) vi pisete pod pseudonimom, napadate i vredjate neistomisljenika, uz vrlo malo argumenata.

Оставите коментар