Нил Кларк: Мали „лапсус“ који говори све о америчком погледу на свет

(RT, 11. 9. 2014)

neil-clarkНа недавној конференцији за штампу, заменик портпарола Стејт департмента (и бивши портпарол ЦИА) Мари Харф (Marie Harf) одговорила је на питање о Украјини које је поставио упорни новинар АП Мат Ли (Matt Lee) фразом „наше земље“. Снимак можете погледати овде.

Замислите каква би се дрека дигла да је портпарол руског Министарства иностраних послова изговорио синтагму „наше земље“! То би се сматрало „доказом“ злих намера Новог Цара-Хитлера-Стаљина Владимира Путина. Али кад то изјави портпарол Стејт департмента, треба да се правимо луди, зато што нам није дозвољено да признамо како су САД империја.

Овај „фројдовски“ лапсус гђе Харф много тога открива. САД, значи, деле свет на „наше земље“ – тј. оне које  су део Империје – и остале. Иако није чланица НАТО, Украјину САД сматрају „својом“ земљом. Управо је инсистирање САД да Украјина више не буде неутрална, него да се придружи Империји, проузроковало садашњу кризу и нови Хладни рат против Русије са несагледивим последицама.

keri-ukr

Државни секретар САД Џон Кери (десно) и министар спољних послова Украјине Павел Климкин (лево) долазе на конференцију за новинаре одржане у Стејт департменту, Вашингтон, 29. јула 2014. (Reuters / Gary Cameron)

Штавише, жеља САД да прошири списак „својих земаља“ јесте узрок многих криза које тренутно потресају свет.

Како би прошириле Империју, САД су прибегле изговорима попут „хуманитарне интервенције“, „помоћи демократским покретима“ и „подршци људским правима“, али иза тих модерних и „напредних“ флоскула крије се класична похлепа за земљом и ресурсима, која би требало да обогати најбогатије људе у САД. Циљ је да се на различите начине елиминишу владе које су независне, и замене квислиншким режимима који ће радити све што им Вашингтон нареди – у шта спада потпуно привредно подаништво Волстриту, америчке војне базе на њиховој територији, и профитабилни уговори са америчком индустријом оружја.

У појединим случајевима не ради се само о промени режима, већ о разбијању државе тако да [та држава] никада више не буде регионална сила која би угрозила интересе САД или њених локалних сателита. „У Европи после Хладног рата није било места за велику, независну социјалистичку државу која се одупирала глобализацији“, признао је бивши шеф канцеларије Стејт департмента за Југославију, Џорџ Кени (George Kenney) – и зато је Југославија морала да нестане. Упоредите потпуно гажење територијалног интегритета Југославије деведесетих са придикама које данас стижу из Стејт департмента о значају очувања „територијалне целовитости“ најновије империјалне провинције, Украјине. Југославија је била независна, и зато је морала бити разбијена; Украјина је америчко власништво, и зато мора остати целовита.

Европска унија је, углавном говорећи, била вољан саучесник у овом империјалном пројекту. Кључну улогу у наметању експанзионизма Вашингтона има британска атлантистичка елита.

Прва фаза напада на циљану земљу обично је увођење санкција – које за циљ имају да разоре привреду и припреме терен за потоњи војни напад. Куба је под санкцијама од 1962. године. Либији су уведене санкције почетком 1970-их. Авганистан је под санкцијама од 1999. године. Почетком деведесетих уведене су санкције остатку Југославије. Санкцијама које су уведене 1979. против Ирана недавно су придодате нове драконске мере, на основу потпуно недоказаних оптужби о нуклеарном програму – а на наговор моћног про-израелског лобија у САД. Судану су санкције уведене 1997, док је Зимбабве под „циљаним“ санкцијама од 2003. године. И пре овог грађанског рата, Сирији су увођене санкције као „државном спонзору тероризма“. Санкције против Белорусије, која није чланица ЕУ и НАТО, пооштрене су почетком ове године. А сада ево и санкција против Русије.

За увођење санкција широм света се наводе разни разлози, али никада онај прави: да се ради о државама које су независне од САД, и чији владари одбијају да се покоре империјалистима у Вашингтону.

Државе нападнуте овим путем могу да очекују сатанизацију својих владара, који бивају проглашени за „новог Хитлера“. Владимир Путин је само најновија бабарога у овом низу. Вашингтон се ослања на робовски про-америчке медије у „својим земљама“ како би обезбедио широки фронт „двоминутне мржње“ према циљаним владарима. Нема везе што је неки политичар редовно побеђивао на демократским изборима – попут југословенског председника Милошевића или иранског Ахмединеџада – свеједно ће га прогласити за „диктатора“, а често и за „масовног убицу“ или „ратног злочинца“. Те етикете се никада не користе за поданике САД, попут чилеанског диктатора Пиночеа, шпанског генерала Франка, или индонежанског председника Сухарта, за чије владавине је побијено или од глади умрло 200.000 људи на Источном Тимору.

За то време, слуге естаблишмента у де-факто америчким колонијама – попут Британије – старају се да свакога ко се успротиви званичној причи Стејт департмента о земљи која је означена као непријатељ дезавуишу као „апологету диктатора“. На тај начин се стигматизују неистомишљеници и застрашују они који би се успротивили најновијој агресији Империје.

Демонстрације студената и професора под заставом „Отпора“, 9. октобра 2000. у Београду

Демонстрације студената и професора под заставом „Отпора“, 9. октобра 2000. у Београду

Омиљена метода ширења империје у Европи је употреба „народних“ антидржавних протестних покрета, попут „Отпора“ који је срушио социјалистичку власт Слободана Милошевића у Југославији 2000. године. Државни удар се тиме представља као „демократска револуција“ и на тај начин продаје прогресивним елементима као нешто вредно хвале – поготово ако лажни левичари у медијима певају хвалоспеве „добрим променама“. Не обраћајте пажњу што ће привреда бити уништена за рачун „један одсто“ са Волстрита, што ће се узимати непотребни зајмови од ММФ-а да би се зацементирало економско ропство, и што ће милиони да остану без посла по доласку „демократије“ – не, морамо да се „радујемо“ јер је бабарога Запада срушена са власти!

Терористички пиони, који се дабоме представљају као „побуњеници“ или „демократски борци за слободу“, такође се користе за покретање грађанских ратова у независним државама – чиме се ствара повод за „хуманитарну интервенцију“ САД. У Југославији, Вашингтон је подржао „Ослободилачку војску Косова“ у рату против државних власти, док у Сирији у име „демократије“ подржава „побуњенике“ који желе да силом свргну владу Башара ал-Асада – иако влада има далеко већу подршку народа. Ако „побуњеницима“ није довољна подршка у наоружању, опреми и новцу, онда се прибегава директној војној интервенцији – попут оне у Либији из 2011. или као што се замало десило у Сирији 2013. Коначни корак је отворена инвазија и окупација, попут Ирака 2003, али само када горе описане опције не уроде плодом. У том случају се инвазија правда непостојећим оружјем за масовно уништење – које је наводно претња свима. То је била очигледна лаж неоконзервативаца, због које је скоро милион Ирачана изгубило животе од почетка лажљиво назване „Операције ирачка слобода“.

Лажљивост је, у ствари, заштитни знак америчког империјализма.

Данашња америчка империја је гора од некадашње британске – јер су Британци барем признавали да су империјалисти. САД, међутим, никада не признају да стварају Империју. Штавише, империјални пропагандисти имају образа да лажно оптуже друге државе за „експанзионизам“ и империјализам – од прича да је Милошевић хтео некакву „Велику Србију“ до руске „инвазије“ Украјине.

По било ком објективном стандарду, амерички империјализам је највећи извор нестабилности у свету већ много година. Најозбиљнија претња миру у свету није Милошевић, Ахмединеџад, Асад или било који други „нови Хитлер“ за протеклих тридесет година, већ серијски агресор који је нападао управо њихове земље.

Појава Исламске државе (ИСИЛ/ИСИС) и успон џихадиста уопште је директна последица хегемонизма САД на Блиском истоку – и њиховог напада на секуларне, независне владе попут Ирака и Сирије, које су биле брана исламском фундаментализму.

За то време, у Европи, америчко спонзорисање „промене режима“ у Украјини – у које је уложено пет милијарди долара – и покушај увођења те земље у Империју, изазвало је хуманитарну кризу у којој је животе изгубило преко две хиљаде људи, а преко 100.000 је у избеглиштву, по подацима УН.

Заменик портпарола Стејт департмента Мари Харф (AFP Photo / Saul Loeb)

Заменик портпарола Стејт департмента Мари Харф (AFP Photo / Saul Loeb)

„Наше земље“, каже Мари Харф. Колико крвопролића ће још да изазове експанзионизам Вашингтона? Колико ће још земаља да страда? И колико дуго ћемо још да поричемо постојање Америчке Империје?

Нил Кларк (Neil Clark) је британски новинар, блогер и писац. Његов блог налази се на адреси http://neilclark66.blogspot.com/

Са енглеског посрбио: Небојша Малић



Категорије:Посрбљено

1 reply

  1. Reblogged this on Glamour,fashion,food,sex,girls,boys etc… and commented:
    Hegemonija….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s