Сајмон Џенкинс: Да сам Шкот, гласао бих за независност

(Гардијан, 4. 9. 2014)

simon_jenkinsСедим у велшкој престоници Кардифу и гледам како седам ратних бродова, међу којима је и разарач HMS Duncan, обазриво маневришу на своје положаје у заливу. Бродови су ту да употпуне армију од 10.000 припадника разних полицијских и безбедносних јединица, која ће држати град у блокади док представници земаља чланица НАТО једу на банкету у градском замку. Још од сусрета Хенрија Осмог са француским краљем 1520. у Пикардији (на „пољу златних крпа“) није виђено толико екстраваганције да би се прикрила толика немоћ. Са зидина замка државници испаљују празне претње Русији и Исламистичкој држави, док ове черече Украјину и Ирак, две државе за које је Запад до недавно тврдио да их је „ослободио“. Они као да не виде да је и њихова домаћица Британија у сличном проблему. Реакција НАТО савеза на глобални револт против претерано централизованих и неосетљивих држава је да натегне шампањац и обруши се на канапее.

Шта год да испадне од предстојећег референдума о независности Шкотске, Британија тој земљи дугује речи захвалности. Читавих шест месеци трајао је фестивал демократије, парада аргумената. Нема политичара, радио таласа, градске скупштине, нема зида, дрвета ни саобраћајног знака који нису захваћени дискусијом. Ако излазност буде преко 80 одсто, као што се процењује, биће то успех по себи. Кад је заиста важно, политичка партиципација цвета.

Како бих ја гласао? Као британски грађанин који живи у Лондону, определио бих се против независности. Био бих запрепашћен тиме како су енглески владари успели да навуку гнушање и неповерење прво већег дела Ирске, а сада и половине Шкотске. Та неспособност је досегла врхунац у „кампањи против“, ругањем, придикама, новцем опседнутом „операцијом страх“, замишљеном да опомене Шкоте да се држе свог старатеља. Већ је сама претпоставка да се независност своди на питање новца довољно лоша. Гора од тога би била још само подршка унији коју шаљу славни бивши суграђани – зашто су уопште отишли од куће? – и дизање панике због тога што ће Шкотска остати без монарха, војних ракета, памети и BBC, а заузврат добити само сиромаштво и терористе.

Надао бих се, дакле, да би глас против независности могао навести Лондон да потражи неки нови облик федерације за своје поседе у „првом енглеском царству“[1], на трагу „истог закона за све“ Херберта Асквита из 1912. Потреси из протекле године могли би бити упозорење енглеском естаблишменту да је време за уставне реформе. Можда би се тако мало попуниле и празне приче премијера Камерона о локализацији; могло би се спречити понижење пропале уније.

Али као Лондонац, нисам у прилици да гласам. Морао бих да одем у Единбург и да замислим да сам Шкот. У том случају нема расправе. Гласао бих за независност.

Сигуран сам да исход референдума, на коју год страну да превагне, неће досегнути упозорења и обећања ниједне стране. Како год разумели фискалну аутономију, као „максималну деволуцију“ противника независности или „лајт независност“ њених присталица, разлике практично нису велике. Оба става подразумевају особену Шкотску, али и даље блиску Енглеској. Какав год аранжман уследио после референдума, биће двојних боравишта, отворених граница, заједничке валуте, банкарства, споразума о социјалној помоћи, безбедности, опорезивању и емитовању телевизијског програма. Можда ће Шкотска одредити другачије порезе, али ће простор за драстичне промене у сваком случају бити ограничен. Већ је могла да подигне или снизи порез на приходе, али није се усудила.

g-992014

Кад је реч о валути, о том питању се води жестока и потпуно бесмислена расправа. Консензус изгледа гласи да би се недостатак 10,5 милијарди фунти нето трансфера Шкотској могао отприлике нивелисати замишљеним приходима које би Шкотска имала од нафте. Независна Шкотска би изгубила милијарду фунти субвенција годишње за ветропаркове из џепова енглеских енергетских потрошача, а могло би се десити и да са собом понесе преко 100 милијарди фунти дуга. То не би било лако, али то је цена независности. Подаци из истраживања јавног мњења показују да шкотске гласаче не узнемирава дизање економске узбуне у кампањи противника независности, и да мисле да питање новца треба да реше политичари.

Гласао бих за независност, јер противничка кампања не нуди ништа ново. Визија лидера те вишепартијске кампање, лабуристичког посланика Алистера Дарлинга, своди се на представу уније као јединог гаранта просперитета. Овакав патернализам већ пола века држи Шкотску заробљеном у зависничком односу и недостатку иницијативе. Није јасно ни шта та понуда максималне деволуције у ствари значи. Ако би Шкотска била у стању да прикупи више сопствених пореза, ризиковала би да је државни трезор можда казни резањем субвенција. Шкотску би могла очекивати нешто пустоловнија будућност у унији, али би остала у политичким оковима.

Визија шкотског премијера Алекса Салмонда једнако је мањкава. Његов социјалистички рај пореза и потрошње који плута по мору нафте, извесно је бесмислица. Салмонд нуди гласачима додатних хиљаду фунти по глави након изгласавања независности, док реалност налаже стезање каиша јавног сектора. Шкотски буџет би изгубио подршку централног трезора. Његови зајмови би постали ризични. Његови министри би морали да се ослоне на сопствене снаге. Финансијска криза би значила сурову штедњу у грчком стилу, услед чега би бирачи могли да збаце Салмонда. Торијевци би чак могли да се врате на власт као партија дисциплине и офшор капитализма.

Мада не верујем ни Дарлингу ни Салмонду, гласао бих за независност јер би Салмондове лажи бар изазвале кризу у којој би Шкотска морала да засуче рукаве, мотивисана добро знаним предностима новорођених држава и приснијих влада. Престало би цмиздрење и окривљавање Лондона за све невоље. Отворио би јој се пут ка истинској самодовољности, добила би шансу да заличи на Данску, Норвешку, Ирску или Словачку, као уточиште за брзе предузетнике.

Одслушао сам небројене дискусије о референдуму. Њима доминирају исељеници којима не пада на памет да се врате кући, али уживају да из Лондона подучавају Шкоте шта да раде. Они унију у великој мери виде као што су њихови преци видели империју, као историјску нужност коју треба бранити упркос свему. Многи од њих су слепи за лицемерје жалосне британске покорности Бриселу, док инсистирају да Шкотска буде покорна Лондону.

Уједињено Краљевство у ствари не постоји још од одласка Ирске из њега 1922. У протеклих пола века заокрет ка самоопредељењу је био немилосрдан. Током 1970-их, 40 одсто Шкота сматрало је себе „Британцима“; сада само 23 одсто. Њима нису важне расправе о валутама, субвенцијама или нафти. Они разматрају суштину демократије – ко би њима требало да управља? Расправљају о уставу, а не о финансијским извештајима.

Већина Шкота зна да независност може бити само делимична, али и даље би да се о њој преговара међу сувереним народима. Ова жудња за већом аутономијом региона обузела је читаву Европу, од Шпаније до руске границе. Она води у сукобе само када се, као у Југославији, централне власти оглуше о њене захтеве. Било да Шкотска 18. септембра изгласа независност или не, она ће о томе одлучити сама. У том смислу, већ имамо заметак суверене државе.

Превела: Милица Јовановић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 6. 9. 2014)


[1] Историјски, то су били Шкотска, Ирска и Велс; прим. прев.



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар