Интервју са Миодрагом Зецом, професором Философског факултета у Београду

Миодраг Зец

1. У наредних 365 дана, шта очекујете у Србији, када је реч о реформама?

Ја бих волео да видим да има реформи, али је мала вероватноћа – зато што постоји једно правило у природи: колико се једно тело магнетисало, толико  му је потребно да се размагнетише. Друштвене промене су споре, али је важан први корак. Оно што је важније од тог првог корака, јесте да се направи концепт који има свој фундамент и крајњи циљ како би друштво дуго времена ишло једним путем. Проблем наше транзиције је то што је тај пут ишао цик-цак, што идемо један корак напред, а два назад и што немамо друштвени концепт и континуитет одређене друштвене, политичке и економске врендости. Други народи то имају, знају да ће након извесног времена,  када иду у добром правцу, стићи до бољитка. Ево илустрације када је реч о урбанизму. Имате градове који се граде 300 година, али по плану  који је усвојен у 18. веку и од тада до данас се не одступа. Код нас је таква политика да се стално нешто мења, у зависности од онога што је актулно. Важно је да друштво има своју социјалну и политичку филозофију, која је чврсто дефинисана и да се ње држи, онда има шансе да успе.

2. Ко је тај ко у Србији може да дефинише ту филозофију?

Филозофија проистиче из интелектуалне снаге народа. Иза сваког друштеног поретка стоји једна велика социјална филозофија или религиозна идеја. Ми не видимо да је то тако, али у суштини јесте. Поредимо три цивилизације и три религије – протестантску, католичку и православну, ортодоксну. Оне се по много чему разликују, али највише по успешности и ефикасности. Најуспешније су протестантске јер су системи врендости – марљивост, радиност, посвећеност и то да се не сме красти. Они не опраштају онима који краду, варају и руше друштвени поредак. Католици, међутим, омогућавају испаштање грехова. Код  наше цивилизације, православне, свештеник опрашта грехове, бесплатно. И ти знаш да ти је опроштено и да можеш да поновиш.То је концепт, то је база друштва и њен метаболизам.

3. Да ли је у том смислу потребна промена свести, о чему слушамо у последње време из врха власти?

Јесте. Али не може да се промени за годину дана. Међутим, када се мења, мора добро да се постави тај камен темељац. Ми смо често мењали свест, али је наш проблем што та промена никада није доведена до краја и није дубока.

4. Шта ће за вас бити сигнал да се овог пута свест мења темљено?

За то је свакако потребно дуго времена и мора да се крене управо од базе. Темељ друштва је образовање. Мора да се крене од основне школе у коју деца треба да се уписују са дубоким уверењем да има смисла учити, што сада није случај, да се не сме преписивати и да ништа добро не доноси купљена диплома. Никоме. Наставници не смеју да буду на дну друштевне лествице као што су сада. У Немачкој, наставник који суштински “производи” човека никада  не може да има  мању плату од оног који, рецимо, прави пљескавице. У Србији може. То је то. То се провлачи кроз читав систем. Зато је важно ићи редом – као у  медицини, да пре него што би излечио човека мораш да видиш где је поремећај метаболизма. Ово је систем са уграђеном пантљичаром, овде што више једеш, све си мршавији, односно – што више радиш, све си сиромашнији, јер систем није заснована на креацији, већ на редистрибуцији. Овде је присутан хајдучки менталитет и хајдучка економија. Лакше је нападати караване, него ткати свилу. Ми смо одрасли на тој економији. Стално нам социјална револуција даје за право да је то брже и зато имамо проблем  дисконтинуитета.

Наставак текста можете прочитати у тринаестом броју штампаног издања часописа “Nova Ekonomija”

Весна Дамјанић Бранковић

(Нова економија, 1. 9. 2014)

Categories: Преносимо