Да није било новинских написа насловљених “Како је Вучић смирио Европу”, можда ме конференција за медије премијера Вучића не би ничим изазвала. Као и обично, та мешавина патетике и самохвале заслуживала је само непажњу. Ипак, посматрано заједно с неумереном подршком дела медија, то опет постаје пропагандна акција и довољан разлог да премијеру поставимо једно важно питање: Када ће господин Вучић престати да понижава државу и грађане? 

Премијер је на aide-memoire Европске уније реаговао бурније него Никола Пашић на телеграм аустроугарске владе. Сазвао је конференцију за штампу на којој је новинаре и јавност Србије подвргао дуготрајном “ја па ја” третману, који се на концу могао свести на само једну реченицу — Влада Србије неће додатно стимулисати извоз српских производа у Русију и неће Русији наметати санкције. Речју, Влада неће радити ништа. Једночинка за медије била је сувишна, али је председнику Владе неко рекао да један aide-memoire и једна реченица одговора на њега могу да буду добар повод за јачање рејтинга. Проблем је у томе што јачање његовог рејтинга постаје скупо и за државу и за народ. Цену његове популарности плаћамо достојанством.

Aide-memoire је неформални документ. Обично га размењују дипломатске делегације када једна другој нуде полазну тачку или незваничне предлоге током преговора. Одговарајући званично на незванични документ, господин Вучић је понизио грађане Србије, јер је очигледно рачунао на то да грађани појма немају шта је aide-memoire и колико нивоа протокола премијер сујетом прескаче. Осим што је тиме Европској унији убедљиво демонстрирао шта мисли о грађанима Србије, он је својим наступом увредио и државу. Јер на aide-memoire озбиљна држава не одговара конференцијом за штампу председника Владе, него чиновник у Министарству спољних послова позове телефоном колегу у Бриселу. Све изнад тога је бесмислено.

Кад је већ хтео да јавно проговори на тему незахвалног положаја наше државе у евро-руском самокажњавању санкцијама и контрасанкцијама, Вучић је, као српски премијер, збиља имао шта да каже. Али није смео.

Прво, премијер је могао да наше партнере у Европи подсети на то колику је штету наша држава претрпела због санкција, јер они знају понешто о томе. После тако болног и прескупог искуства, Србија заиста никоме не би требало да намеће било какве забране. Политику санкција треба осудити увек и свуда, јер она доноси немерљиву штету обема странама и води ка отвореном сукобу. Ми то знамо. Преживели смо то. Имамо пуно право на такав став.

Друго, господин Вучић је могао да примети да су се санкције ЕУ и контрасанкције Русије нарочито умножиле после трагичног обарања малезијског путничког авиона. Можда је требало дискретно и понизно, како само он то уме, да пита докле је стигла истрага о томе. Могао је да примети да су оптужбе на рачун једне стране биле прегласне, а да су потом потпуно утихнуле. Кад је већ био пред новинарима, премијер је могао да спомене јавности да су сличне оптужбе већ довеле до рата. Касније се испоставило да су докази били лажни, али било је касно: неистине је животом платило скоро милион грађана једне древне државе. Томе би ваљало додати — а ко би то могао боље од Вучића — и негдашњу оптужбу о сто хиљада лешева на Косову, која се, срећом, показала неистинитом. Ипак, једну земљу је то скупо коштало — више од три хиљаде живота. Зато је Вучић, само да се сетио, требало на прес-конференцији да каже да је Србија веома опрезна када су у питању јасне оптужбе мутних доказа, па није склона да на њих брзоплето реагује. Ваља нас разумети.

Треће, кад је већ био тако храбар и отворен, Вучић је могао да истакне како је Србија била унесрећена не само великом штетом од санкција и бомбардовања (водио је политику која је томе ишла у сусрет, па би умео да образложи), већ и поплавама. Таквој држави, која је пред банкротом и има највећи буџетски дефицит у Европи, сваки долар од извоза пољопривредних производа значи много, неупоредиво више него другим европским државама чији се произвођачи увелико буне због последица политике санкција. Зато је могао да замоли да му неко објасни колико то може бити страшно када би се проценат удела Србије у руском увозу хране повећао са ниских 0,2 одсто на ниских 0,3 одсто. А и то једва.

Међународни односи се превише не оптерећују моралним начелима, а међународно право се на крају сведе на однос снага. То је тако откад је света и века, па од истеривања правде у спољној политици мале државе углавном немају много користи. Вучић је ту лекцију ваљда научио док је изигравао смелог борца против ЕУ и Америке. Баш зато је на својој прес-конференцији лоше одиграо погрешну представу. Европски aide-memoire, наиме, није био повод да се још једном безусловно сагласимо с нечим, него управо прилика да Европска унија грађанима Србије покаже разумевање за ситуацију у којој се налазимо и за све што смо преживели. Што због наших промашаја, што због туђих погодака. Уместо што се театрално поклонио, господин Вучић је требало да тражи мало емпатије. И добио би је. Мање него што је ми имамо за Европу, а више него што Вучић мисли да као народ заслужујемо.

Политика Александра Вучића није добра политика зато што је пред светом покоран, а код куће грађане тера на покорност. Што је тамо ситнији, овде је силнији. А народ то препозна и каже: Добар слуга, рђав господар.

Зато је ово била прича о достојанству.

Колико нам га је остало?

И на који начин ту мрву најбоље да употребимо?

Ауторски текст председника Демократске странке  за „Данас“

(Данас/Сајт ДС-а, 28. 8. 2014)

Radio Slobodna Evropa: Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom

Novi salto mortale Demokrata i njihovog lideraBojana Pajtića. U ratu partijskim saopštenjima između DS i SNS koji je još u toku, Pajtić optužuje premijera Srbije Aleksandra Vučića pored ostalog i za to što dostojanstvom Srbije plaća poslušnost prema Evropskoj uniji, što je, kako je u autorskom tekstu u dnevniku “Danas” lider Demokrata napisao, “pred svetom pokoran, a kod kuće građane tera na pokornost”. Šta je sadržaj te “srpske Srbije”, odnosno, po čemu ona treba da se razlikuje ili u čemu je to superiornija od “evropske Srbije”, lider Demokrata nije objasnio, što samo osnažuje utisak da iza tih njegovih floskula i “srpskih” prideva, zapravo ničeg i nema, ocenjuju sagovornici našeg radija.

Pajtić je, takođe u autorskom tekstu objavljenom u listu “Politika”, pre mesec dana lansirao krilaticu o “srpskoj Srbiji” koju treba izgraditi pre “evropske Srbije”. Demokratska stranka, po njemu, treba da ujedini “naciju i demokratiju”. Kako bi tu tezu pojačao, pozivao se na niz istorijskih ličnosti, od osnivača Demokratske stranke Ljube Davidovića, do cara Dušana, koji je Srbiji doneo zakone još u 14. veku, a nije zaboravio da podseti da je sin pravoslavnog sveštenika čiji su preci sa Arsenijem Čarnojevićem sa Kosova došli u Vojvodinu. Da stvar bude još šizoidnija, priču o nužnosti nekakvog srpskog nacionalnog dostojanstva koje, “pred svetom pokoran”, Vučić gazi, raspreda političar koji je ne samo čelnik Demokratske stranke nego i predsednik pokrajinske vlade koji se zalaže za veću autonomiju Vojvodine i njeno konstituisanje kao moderne evropske regije.

Od gubitka izbora pre dve godine i pada rejtinga na svega 6% Demokratska stranka, očigledno, potpuno gubi tle pod nogama i spremna je da zagovara teze koje bi bile prihvatljive i Koštuničinim stranačkim saputnicima, a možda i onima iz Dveri. Politički analitičar Dejan Vuk Stanković iza ovog zaokreta Demokrata vidi puki politički marketing u borbi za “patriotske glasove”:

„To je u duhu one politike Demokratske stranke koja ju je i dovela u sadašnju poziciju, a to je da funkcionišu po principu švedskog stola, kao jedan marketinški ready i made, gde po potrebi možete biti i Evropljanin i nacionalista, neko ko priča i o nacionalnom i o građanskom, i socijaldemokrata i ekonomski liberal. Prosto, taj Pajtićev tekst je neka vrsta kontinuiteta te politike. Jednom rečju, oni su, u želji da probaju da povrate svoj kredibilitet, spremni da zakucaju na vrata svakog birača bez obzira na njegove vrednosne preferencije. Kada treba kritikovati Vučićevu državnu politiku onda se pretvare u DŠ; kada treba biti demokrata onda počnu, barem retorčki, da liče na DS iz vremena kada je bila građanska reformska stranka; kada treba kritikovati politiku jeftine države i politiku štednje onda ođednom postanu socijaldemokrati. Mislim da se nastavlja taj trend koji je započeo još od vremena Borisa Tadića i to Pajtić očigledno ne može da prevlada, a jako je teško i da prevlada jer je on takođe deo tog političkog establišmenta“, ocenjuje Dejan Vuk Stanković.

Filozof i urednik portala “Dvogled” Vladimir Milutinović, nekadašnji zastupnik ideje belih listića, kaže da ovaj zaokret Demokratske stranke ne znači da će ona postati nacionalistička partija, ali ističe da od te stranke od gubitka izbora nije (p)ostalo ništa.

„Pošto ne mogu, niti hoće, niti smeju da menjaju politički sistem, niti da menjaju pravac reformi, niti da nešto kreativno rade onda jedino što im je palo na pamet valjda je da srbuju, a uvek ima nekog glasača za to u Srbiji. Meni je uvek bilo interesantno ko to smišlja – da li Pajtić bukvalno sedne kod kuće i smisli to ili da li sa bilo kim razgovara?“, navodi Milutinović.

Milutinović takođe kaže da iza ovih obnovljenih mantri srpstva, nacije i dostojanstva ne stoji nikakva suvisla politika.

„To nije ništa ozbiljno. U stvari, sve je to samo koketiranje i neka vrsta neinventivnosti. Tu treba više zamerati tu neinventivnost, nepostojanje osobe koja se malo dublje bilo čime bavi. Dakle, ne vidim iza toga opasnost da Demokratska stranka postane nacionalistička stranka; neće oni postati ništa a ne samo nacionalistička stranka i u tome je problem. Ja sam još pre dve godine, kada su izgubili izbore, napisao da nema rešenja za DS i izgleda da to stanje još uvek traje“, ocenjuje Vladimir Milutinović.

Branka Trivić

(RSE, 28. 8. 2014)

Бојан Пајтић: Време чуда – одговор Слободној Европи

Одговор Бојана Пајтића на прилог Радија Слободна Европа “Пајтић кокетира са српским национализмом”:

Поштована редакцијо Радија Слободна Европа,

Емитовали сте јуче прилог под називом “Пајтић кокетира са српским национализмом” и направили право чудо. Захваљујући вама, синоћ сам легао у постељу са својом женом, а ујутру се пробудио са Коштуницом и Владаном Глишићем из Двери.

Због стресног искуства које сте ми приуштили, заслужујем извињење. А бојим се да за то има још много разлога.

Пођимо редом.

Проблем интерпретације 

О новинарској храбрости и професионалним квалитетима госпође Бранке Тривић увек сам имао добро мишљење. Зато сам изненађен начином на који су моје реченице — веровао сам јасне и прецизне — интерпретиране у прилогу. Нисам, наиме, оптужио премијера “за то што достојанством Србије плаћ́а послушност према Европској унији”, како то тврди ауторка. То није тачно. Написао сам нешто сасвим друго: да “цену његове популарности плаћамо достојанством”. Јер, прес-монодрама председника Владе била је — као и увек — намењена обмањивању домаће јавности. И ту нема ничег спорног. Ако је госпођа Тривић гледала ту конференцију, сигурно се слаже са мном. Али чак и да сам — као што нисам — оптужио премијера за “послушност према Европској унији”, то би била управо одбрана темељних европских принципа и ништа више. Европска унија је замишљена као мировни, грађански и економски пројекат равноправних држава, које се слободно удружују и сарађују. Сарадња и послушност, дакле, два су сасвим различита концепта. Кад словачки премијер Роберт Фицо каже “Словачка јесте чланица ЕУ и ми желимо да будемо дисциплинован играч, али то не значи да смо овце”, он суптилно указује на разлику између сарадње и послушности. То је, сложићете се, сасвим легитимно. У супротном, сигурно сте већ објавили прилог о томе како господин Фицо “кокетира са словачким национализмом”, а мени је промакао.

Потом, у прилогу се наводи следеће: “Шта је садржај те српске Србије, односно, по чему она треба да се разликује или у чему је то супериорнија од европске Србије, лидер Демократа није објаснио.” Наравно да нисам. Пре свега зато што никад и нигде нисам рекао да је српска Србија супериорнија од европске Србије. То сте једноставно измислили. Уместо те бесмислене реченице, рекао сам нешто сасвим друго: да прво треба да изградимо српску државу да би она могла да буде европска држава. Прво је предуслов за друго. Ако прочитате критеријуме ЕУ из Копенхагена, биће вам све јасно.

У наставку прилога креће права паљба по мени: да сам рекао да ДС треба да уједини нацију и демократију, да сам помињао Љубу Давидовића и цара Душана, да сам подсетио да ми је отац православни свештеник, да су ми преци дошли с Арсенијем Чарнојевићем са Косова. Набрајајући моје даље грехе, ауторка каже нешто збиља ружно: “да ствар буде још шизоиднија”?! Дозволићете ми, госпођо Тривић, ово Вам, чак ни уз најбољу вољу и највиши степен толеранције — не могу лако опростити.

Као угледна новинарка, Ви би требало да знате да ствари не могу бити “шизоидне”. Прво, каже се “схизоидне”. Друго, схизоидна може да буде само личност, а не ствар. У овом случају, та личност сам очигледно ја. Па честитам, госпођо Тривић. Управо сте постали члан Клуба психијатара аматера, који у Србији предводи шеф посланичке групе СНС Зоран Бабић. И ако сам од њега увек могао да очекујем да дели психијатријске дијагнозе на рачун представника Демократске странке, од Вас нисам. Збиља, одакле Вам право да било кога, па и председника Демократске странке, проглашавате схизоидним? Ви ми приписујете поремећај личности у којем доминирају интравертност, аутизам, емоционална тупост и равнодушност? И шта, госпођо Тривић, у томе што сам рекао указује на схизоидност? Да ли то што ДС уједињује нацију и демократију? Дозволите, плејада председника Сједињених Америчких Држава стално указује на то да је демократија оно што Американце чини “највећом нацијом на свету”. Зар то не би требало да буде порука том истом свету да нација и демократија иду једно с другим? Па ако није то, да ли је онда схизоидно то што помињем име оснивача Демократске странке? Није прикладно? Да ли је схизоидно то што именујем једног од највећих владара у историји Србије? Не бих смео? Да ли је, на крају, схизоидно то што ми је отац православни свештеник? Шта да радим? Да га прећутим? Да га се одрекнем? Не, госпођо Тривић, када бих на то пристао, једино тиме бих потврдио Вашу “стручну” дијагнозу.

Као што видимо, на самом почетку прилога било је већ превише увреда и погрешних интерпретација. Али жестина у наставку не јењава.

Проблем вредности 

Ауторка вели да “распредам причу” о “нужности некаквог српског националног достојанства”, а да сам истовремено челник Демократске странке и председник Покрајинске владе који се залаже за конституисање Војводине као модерне европске регије. Другим речима, моје залагање за национално достојанство и моје залагање за модерну европску регију су — у супротности. Неће бити да је тако.

Прво, признајем да се залажем за српско национално достојанство. Све док Франсоа Оланд с пуним правом истиче да “Француска није било која нација” и да је потребно да јој врати понос, све док немачка нација стиче достојанство онако како јој је саветовао Томас Ман — кроз “велики допринос свему човечанском и слободном духу”, дотле свака европска нација, без разлике, има не само право на своје достојанство, него и обавезу да ради на томе да га заслужи. Достојанство није ништа друго него одраз друштвених и етичких вредности, осећање морала, части и поноса. Има га свака европска нација, без разлике. Имаће га и сви грађани Србије, без разлике. Залагање за национално достојанство је обавеза сваког политичара у Србији (једнако и лидера странака националних заједница), а нарочито председника Демократске странке. Председник Демократске странке који би се одрекао националног достојанства не би био председник ни један једини дан. Истовремено, без друштвених и етичких вредности, ни Војводина, Београд или централна Србија не би могли да буду европска регија. Како би?

Друго, ја се залажем за национално достојанство, а не за “некакво” национално достојанство. Ауторка намерно користи неодређену придевску заменицу. Тиме хоће да каже да је српско национално достојанство “некакво”, дакле магловито и недефинисано, а “прича о нужности” тог достојанства сасвим узалудна. Извините, али неће бити.

Премда би требало да се забринем, мене ипак забавља чињеница да Радио Слободна Европа штити Европљанина Вучића од разулареног националисте Пајтића. Има ли ишта трагикомичније? А, с друге стране, има ли ичега што боље одсликава право стање ствари? Никад нисам ни помислио, а камоли изговорио да за једног убијеног Србина треба убити сто Муслимана. То је рекао Вучић. Али то је грех који се прашта. Не прашта се ако мислиш да твоја држава и њени грађани треба да имају елементарно национално, демократско и грађанско достојанство. И ако то заступаш, онда Демократска странка “губи тло под ногама”, како каже ауторка. Не, госпођо, тло под ногама се губи баш онда кад запоставиш сопствено достојанство и поверујеш да ћеш на коленима трчати брже.

Проблем сведока

Госпођа Тривић се, да би у својој пресуди била убедљивија, позива и на сведоке. Први каже да моји ставови нису ништа друго до “пуки политички маркетинг”, јер смо “спремни да закуцамо на врата сваког бирача без обзира на његове вредносне преференције”. А управо је обрнуто, и баш то је оно што ужасава многе. Демократска странка се, после извесног периода удварања “сваком бирачу”, враћа својој суштини и нуди јасну политику средњег пута. Питање демократије је суштинско национално питање. Без демократије нема националног достојанства. И ниједна друга странка, ни у једној другој држави Европе, не би требало то да посебно објашњава. А ми смо, изгледа, доспели дотле да морамо. Па нека, објаснићемо. Ако треба, сваког дана ћу да објашњавам, све док наши критичари не схвате апсурд: нека пробају да раздвоје америчко и демократско, немачко и демократско или француско и демократско. Не би се ‘леба најели ни од новинарства ни од политичке анализе.

Други сведок рече да “српство, нација и достојанство” нису ништа озбиљно и да то није никаква сувисла политика. То каже у земљи чији млади људи не знају ко је био Бранислав Нушић, али зато непогрешиво препознају Станијину међу хиљаду других стражњица. Немам коментар. У ствари имам, али покушавам да сачувам достојанство. Стало ми је до достојанства.

Проблем национализма 

Вратимо се наслову увредљивог прилога: “Пајтић кокетира са српским национализмом”. То је несувисло, дабоме. Пре свега, не кокетирам. Особа која кокетира зове се кокета. У српском језику немамо реч “кокет”. Пошто ми, дакле, пол не дозвољава да кокетирам ни са ким, то не значи да ауторка не кокетира с неким, опредељујући се баш за овакав термин. Поштујем. Њено право. Други део моје примедбе на рачун несувислог наслова тиче се много значајнијег проблема. Волео бих, наиме, да ми ауторка објасни шта је то српски национализам. Та се етикета толико приљежно лепи свему и свачему у Србији, да је просто изгубила свако значење. Мени се одувек чинило да је национализам приврженост сопственом народу, и да се манифестује кроз поштовање сопствене нације, познавање њене историје и културе и залагање за демократски и национални просперитет. Па може ли онда бити да ауторка сутра оптужи неког другог председника неке друге странке у Европи да кокетира с поштовањем своје нације, с њеном историјом и културом и позива на национални просперитет? Ако ауторка жели да сачува своје достојанство, то сигурно неће учинити.

За крај, ако већ не разуме мене, ауторка ће сигурно разумети ове речи: “Нација која се не сећа шта је била јуче — не зна ни шта је данас, ни шта покушава да уради.”

Тако је говорио Вудро Вилсон, амерички председник који је боље разумео Србију од Бранке Тривић. Да није, не би истакао српску заставу на Белој кући 28. јула 1918. године и рекао: “Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећење са овим потлаченим народом.”

Поштована редакцијо Радија Слободне Европе,

Молим вас, кад следећи пут будете писали о мом “кокетирању са српским национализмом”, имајте ове речи на уму. Оне обавезују вас више него мене.

(Сајт ДС-а, 29. 8. 2014)

Categories: Преносимо