Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу, је отприлике: „Поправи себе и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе.“ Касније установи да се у таквом ставу крију многе замке. Пре свега релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма која га дочекује са неочекиване стране. А опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности.

Ако желимо обнову православног црквеног живота морамо бити практични у једној толико „непрактичној“ области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А ради се о и те како снажној активности. Осим што је Литургија „мотор“ света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се на Литургији молимо и заправо боримо „за живот света“, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо које ћемо после раздавати „сиромашнима Духом“. Онима који су Духа жедни. И тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде. Док су то само велике и лепе речи – влада млакост.

Све приче о црквеним обновама, јачању православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница.

Велико је и лепо бити сведок васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су можда једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета. Заиста – тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци – тамо од веронауке има више штете него користи.
А са сведочењем одраслима је и много теже.

За почетак треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ узети књиге и све изучити са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији посебно позабавити неким њеним аспектом, притом са свешћу да она тек као целина има пуног смисла. Да се делови и не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником.

За почетак можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијемо свест о томе да се не само молимо него и поставши Тело Христово на земљи приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу можемо да развијемо нешто више од сведока у себи.

Господу се помолимо: За вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње.

Сваку молитву певница хор или најбоље цела црква заједно прати са „Господе помилуј!“ Из срца. Без остатка.

А онда Поменувши пресвету, пречисту преблагословену, славну Богородицу са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и све око себе. Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница.

Неке од ових молитви понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо можда слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас својом љубављу Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо. Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И сетићемо се да радимо нешто и те како корисно.

За почетак можемо без велике теологије да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају изаћи ћемо из цркве гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо