Архимандрит Грегорио: Писмо пријатељу римокатолику или Зашто сам прешао у православље

Gregorio Cognetti

Aрхимандрит Грегорио

Ово кратко писмо објављено је у билтену једне италијанске православне парохије 1982. године. Аутор је архимандрит Грегорио Коњети (Gregorio Cognetti), намесник Московске Патријаршије за италијанске парохије под њеном јурисдикцијом.

Писмо је било добро примљено од стране Италијана који су прешли у православље, а такође и православних по рођењу (на пример, преведено је на румунски). Надамо се да ће такође бити занимљиво и инспиративно читаоцима у Србији. 

Chapel Hill (САД), марта 1982.

Драги Бил,

Мада ми ниси директно упутио то питање, по твојим речима осећам да ти још увек није јасно зашто сам напустио Римокатоличку цркву и прешао у православље. Као да ми говориш да сам био члан једне од најмање „полатињених“ унијатских парохија, па зашто ми је онда ово требало…? Дугујем ти објашњење јер, пре прилично времена, када смо обоје припадали латинској цркви, осећали смо на сличан начин. Та заједничка осећања су нас и одвела у Унијатску цркву византијског обреда, а мене затим у Православље. Сигурно се сећаш критичких ставова који су нас мотивисали: стално убацивање нових традиција наместо старих, схоластика, легалистички приступ духовном животу, догма папске непогрешивости. Истовремено, обоје смо уважавали легитимитет и праксу Православне цркве. Унијатска парохија је изгледала као идеално решење. Сећам се сопствених речи из тог времена: размишљам као православац, верујем као православац, према томе – православац сам. Формалан прелаз у Православну цркву изгледало ми је као бескорисна формалност. Чак сам сматрао да би даљње општење са Римокатоличком црквом могло бити нешто позитивно с обзиром на постављени циљ уједињења цркава.

Али нисам био у праву, Биле. Мислио сам да сам довољно познавао православну веру, али то је било напабирчено знање, и при том врло површно. У противном не бих пропустио да приметим суштинску противуречност између осећања припадности Православљу и што нисам био сматран за православног од стране Цркве за чију веру сам тврдио да је исповедам.  Само неправославцу могао би пасти на памет апсурд да је могуће бити православан изван Православља. Спасење појединца није само његова лична ствар, као што то многи на Западу сматрају, већ нешто што треба разматрати у ширем оквиру евхаристијског заједништва целовите Цркве. Сваки православни хришћанин је као чокот: како може да прими животворне сокове ако није повезан са лозом? (Јн. 15:5) Православље је начин живота а не обред. Лепота обреда проистиче из унутарње стварности православне вере, не из потраге за формама. Божанска литургија није само жипописнији облик мисе: она извире из – и даје снагу – теолошкој стварности која постаје бесадржајна и недоследна уколико је одсечена од православља. Када је присутан дух православне вере, и најубогија служба, одржана у чатрљи, са две папирнате иконе положене на столице које играју улогу иконостаса, са неколико присутних верника као раштимованим хором, неупоредиво је узвишеније од службе у мојој бившој Унијатској парохији, усред величанствених византијских мозаика из дванаестог века и са увежбаним хором (ако га има).

Готово параноидно вођење рачуна о обредним формалностима представља безнадежан покушај да се надокнади недостатак истинског православног расположења душе. Варао сам себе када сам мислио да могу бити православац у заједници са римокатолицима. То је самообмана зато што је тако нешто – немогуће. Стално мешање Рима у црквени живот служи да те увек подсети ко командује. Ако на то зажмуримо, обмањујемо сами себе. Покушао сам да избегнем тај проблем, изигравајући глувонемог, и понављајући у себи да, заправо, припадам идеалној „неподељеној Цркви“. Мој став је био уистину грешан. Пре свега зато што неподељена Црква још увек постоји: то је Црква која никада није раскинула са својом прошлошћу и која је увек верна себи. Другим речима, Православна Црква.  Поред тога, такво осећање припадности неподељеној Цркви, за шта сам ја сматрао да је врло хришћански и помирљиво, у ствари представља озбиљан облик греха гордости. Ја сам себе практично уздизао изнад папе и патријарха. Био сам убеђен да сам један од малобројних који су способни да сагледају целу Истину, да виде даље од потрошених и бесплодних полемика. Узимао сам себи за право да тражим свето причешће и од римокатолика и од православних, а када ми је то било ускраћено осећао сам се неправедно погођеним. Дугујем огромну захвалност свештенику који је, у том периоду, одбио да ми да причешће. Уместо да ми прича о канонским препрекама, као да се ради о проблему чисто бирократске природе, он ми је отворено рекао: ако је тачно да себе сматраш православним, зашто си и даље међу јеретицима?  Те речи су ме до сржи погодиле и после тога дуго времена нисам прелазио праг те цркве. Али, он је био у праву. Ја сам мислио да знам нешто што свеци, оци, јерарси и свештеници вековима нису успели да примете. По мени, раскол између Истока и Запада био је трагичан неспоразум који је настао из политичких разлога и услед расправа које су водили теолози. Заузимајући такав став, индиректно сам многе свете људе осуђивао за опортунизам, површност и затуцаност. Будући у заблуди, ја сам све то погрешно сматрао пројавом хришћанске љубави…

Не, Биле, немогуће је бити римокатолик и православан истовремено. Обред и није толико битан. Латини су ипак вековима били православци „западног обреда“. Слажем се са тобом да и после поделе римокатолици  и православни и даље имају много тога заједничко, али то је недовољно да би се сматрали саставним деловима исте Цркве. Мимо већ познатих разлика у учењу, битан је још и доживљај натприродне стварности у животу Цркве, што искључује истовремено прихватање два облика црквености. У Символу вере ми изговарамо: „…и (верујем) у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Све док не буде јединства у вери, биће две цркве. Теорија (коју заговара и Јован Павле Други) да су римокатолици и православни и даље иста црква (на мистичан начин и упркос расколу) привлачно звучи, али је неодржива. Она се темељи на лепим речима. Међутим, разлике у вероисповедању постоје и оне не почивају на пукој игри речима. Да, ја сам свесан чињенице да је започет теолошки дијалог и чак је могуће (у Господу је све могуће) да ће јединство најзад бити постигнуто. Али чувај се!

Многи добри римокатолици сматрају да ће се разлике отклонити помоћу довитљивих формулација које би, будући опште природе, биле прихватљиве обема странама. Када се усвоје заједничке формулације, свака страна ће их тумачити по своме, задржавајући своја становишта. Још горе од тога, има неких који предлажу јединство у различитости, без утврђеног садржаја вере, али под општим руководством римског папе. Али ништа од тога није могуће. Оци су нас учили да спознаја заједничке вере мора бити једнозначна и недвосмислена.  Православље се држи духа, не слова закона. И пошто је немогуће да Православна Црква уноси нова учења, на римокатолицима је да се одрекну хиљаде година новотарија  и да се без резерве врате вери саборне и апостолске Цркве. То је једина могућа платформа да би се постигла једнодушност. Историја сведочи о неодрживости „унија“ постигнутих по неком другом основу.

Сада ми дозволи да ти поставим једно тривијално питање: сматраш ли, Биле, да је папа непогрешив (када поступа у своје име и не само када објављује општи консензус Цркве, баш као што стоји у догми усвојеној 1878. године), или не? Он не може да буде погрешив и непогрешив у исто време, као што би се догодило када би две цркве биле саставни делови исте Цркве. Један од ова два става мора да је погрешан. „Али Ватикан II дозвољава широку слободу мишљења…“ – могао би ми на то одговорити. Међутим, то је софизам. Истинита Црква не може пасти у заблуду.  Ако ти мислиш да се твоја Црква нашла у заблуди, или да у овом тренутку у нечему греши, ти поричеш да је она истинита Црква.

Грлим те непромењеним пријатељством у Христу,

Грегорио

(По о. Грегорију, прималац овога писма ускоро затим је прешао у Православље и сада је чтец у једној православној цркви на Флориди. Каже да је ово писмо било један од главних чинилаца у његовом обраћању.)

http://www.reocities.com/trvalentine/orthodox/convgregorio.html

Са енглеског посрбио: Стефан Каргановић

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s