Дејан Бараћ: Вучић „на добром путу“, а Србија у клопци средње развијености

dejan-barac-2На таласу отпочете борбе против криминала и корупције, али и обећања најављених реформи које ће набоље изменити слику Србије „за две године“, коалиција окупљена око Српске напредне странке (СНС) је на ванредним парламентарним изборима 16. марта 2014. године освојила 48,35 процената гласова што јој је обезбедило 158 посланика, уз излазност од 53,09 процената бирача. Односно, резултати избора били су формализација титуле Александра Вучића као првог човека владе, што је то уистину и био у влади Ивице Дачића (2012-2014). Велике наде, међутим, неретко рађају дубока разочарања. Овде извиру нека круцијална питања – да ли су грађани на парламентарним изборима 6. маја 2012. године гласали за потписани формат Бриселског споразума између Београда и Приштине (2013)[1], односно да ли су грађани на ванредним парламентарним изборима 2014. свесно дали у руке Александра Вучића власт да спроведе реформе које су чудна „мешавина“ неолибералних обриса и интервенционизма у корист банака? Не можемо да се отмемо утиску да је у питању четврти (овдашњи) наставак имплементације „меке“ варијанте неолиберализма, илити промена на линији Вашингтонског консензуса (1989); први покушај (1990) зауставио је грађански рат у СФРЈ (1991-1995) и период санкција УН према СРЈ (1992-1995), други покушај (1997) заустављен је почетком 1998. године интервенцијом Слободана Милошевића (председника СРЈ 1997-2000), док је трећи наставак (започет од 2001. године) само делимично био остварен. 

Истина, доследни, ортодоксни (нео)либерали би захтевали укидање минималне загарантоване цене рада, приватизацију ПИО фонда, уравнотежен буџет (дефицит реда 0 процената), „дубоко“ резање јавне потрошње, смањење јавног дуга, ниске порезе, шире повлачење државе из здравства, школства итд, али не би подржали да се приватни губици социјализују – што је, изгледа, могуће наметнути земљи са веома ограниченим економским суверенитетом. Када политичка елита неке земље доноси погрешне тактичке и стратешке одлуке, она то чини или из незнања, или из лукративних разлога (илити из користи), или зато што је уцењена. Каткад се ови у разлози комбинују у одређеној сразмери.

Све што Александар Вучић буде чинио као премијер Србије, радиће из дубоког уверења. Чињеница је да доста чита, претендује да се стално усавршава, а не треба изоставити његову снажну потребу да се окружује што већим бројем саветника и експерата (нарочито онима са потписом Светске банке и ММФ-а).[2] Стиче се утисак, међутим, да је у извесној мери опседнут (можда и „поседнут“) мисијом да буде реформатор који ће да преобрази Србију, и да га историја као таквог забележи. Отуда је уочи избора 2012. године почео да цитира Макса Вебера[3], непосредно после избора 2014. године афирмативно је говорио о реформама Герхарда Шредера (немачки канцелар 1998-2005) и Маргарет Тачер (британски премијер 1979-1990), да би у експозеу цитирао Тонија Блера (британски премијер 1997-2007) и кинеске мудрости. У први мах чинило се да Маргарет Тачер помиње у поетском заносу, али се испоставило да јој се заиста диви. Подсетимо, Тачерова је један од гуруа неолиберализма и својом политиком је и те како допринела де(з)индустријализацији Велике Британије. Током свог мандата спровела је широку приватизацију државних компанија (тј. национално богатство купили су одабрани) и без милости се обрачунала са тамошњим синдикатима; од руке ове „Челичне лејди“ (енг. Iron Lady) нарочито су пострадали  рудари.[4]

Факат је да је Вучић у детаљном економском делу експозеа колико-толико изоставио општа места, таксативно побројао циљеве и „пролазна времена“ (од шест месеци) за своју владу, посебно за њене министре. Најавио је реформе државне управе и локалне самоуправе (редефинисање броја службеника и подизање њихове одговорности), потпуну професионализацију у управљању јавним предузећима, увођење платних разреда за јавни сектор и јавна предузећа до краја 2014. године, реформу пензионог система (средњорочно), ребаланс (консолидованог) буџета до краја јуна 2014. године (у првом кварталу 2014. забележен је дефицит републичког буџета од 71,8 милијарди динара илити 620 милиона евра – што је готово 65 процената више него што је планирано Законом о буџету, прим. Дејана Бараћа), закључивање аранжмана са ММФ-ом у првих сто дана владе, смањење трошкова (у јавном сектору и јавним предузећима) за службена возила, репрезентације, дневнице и умањење подстицаја за спортске клубове.  С једне стране, најавио је продају државне лиценце за лутрију, тражење концесионог партнера за београдски аеродром „Никола Тесла“, приватизацију стратешких компанијa („Телеком“, ЕПС), док је друге стране говорио о улагању више новца у стварање радних места, подизање животног стандарда, образовање, здравство, културу, науку; али и инфраструктуру (потпуни довршетак изградње Коридора 10, завршетак изградње Коридора 11 на потезу од Београда до Чачка, завршетак пуног профила ауто-пута Обилазнице око Београда, завршетак прве фазе реализације пројекта „Београд на води“, потпуна реализација пројеката реконструкције Железничког коридора 10 из руског кредита, завршетак железничке станице Прокоп, завршетак пуног профила ауто-пута Обилазнице око Београда, израда пројектних документација за Фрушкогорски коридор Нови Сад – Рума и Моравски коридор Појате – Прељина). Треба акцентовати део експозеа у којем су најављени „почетак решавања банака у државном власништву“ и „чишћење“ банака од „ненаплативих кредита, како би могле да почну поново да позајмљују малим и средњим предузећима“. Све у свему, „болне и тешке мере“ које ће бити спроведене 2014-2016. обезбедиће, како се тврди у експозеу, заустављање јавног дуга, нижи фискални дефицит и „здравију“ српску економију од краја 2016. године.

Шта искрсава из експозеа Александра Вучића? Ако се у потпуности обистини припремљени сценарио, фокус реформи биће првенствено стављен на потребе иностраног капитала, односно гарантоваће се финансијска стабилност и доношење закона који су прихватљиви страним инвеститорима. Последично, стране компаније ће купити сва домаћа стратешка предузећа, заокружиће се инострано власништво у банкарском сектору Србије, одвијаће се либерализација текућих и капиталних трансакција, „браниће“ се прецењени динар, одржаваће се високе камате на кредите домаћој привреди (које ће држава, док има новца, да ублажава преко субвенција), губици пословних банака кроз погрешне пласмане биће социјализовани (постаће део јавног дуга) итд. Стопа незапослености ће опадати једино у случају значајног одлива радно активног становништва у иностранство. Како буде напредовао реформски процес, појачаваће се хвалоспеви извана (нарочито са Запада) о „Србији на добром путу“, управо онако како су хваљене „реформе“ Горбачова, Јељцина (односно тандема Гајдар-Чубајс), затим „чуда“ као што су била Сухартова Индонезија (1967-1998), Аргентина током деведесетих итд. Разуме се, Вашингтон, Берлин и Брисел очекују „кооперативност“ Србије када је у питању потпуна имплементација Бриселског споразума (2013) или неког његовог будућег сурогата, темељну промену Устава из 2006. године, али и „конструктивно учешће“ Србије у реорганизацији Босне и Херцеговине. Када се земља запути оваквом странпутицом, тешко да ће било који будући први човек Србије моћи да направи заокрет. Можда ће се у будућности неки и одважити да нешто мењају, али – сва је прилика – мало шта ће моћи и смети да се мења без изузетно тешких последица (дај Боже да грешим, прим. Дејана Бараћа).

Стиче се веома опор утисак да рукописи Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке „не горе“, односно домаћи „програмирани аутопилот“ одавно је укључен. Нови премијер и његово непосредно окружење гаје дубока убеђења и уверења да ће доћи нови талас странаца, који ће купити стратешке ресурсе Србије и незадрживо повести српску економију у боље сутра (као што су странци то чинили диљем непросвећеног и непросветљеног света, прим. Дејана Бараћа). Сва је прилика да нови премијер (не)свесно гура Србију у мат позицију илити у клопку средње развијености (енг. middle income trap), најављујући приватизацију свих оних сектора који доносе високе приносе (или би то требало да буду), а могли би да послуже као генератор развоја домаће економије – уколико остану у државном власништву – и на које би се наслањала домаћа мала и средња предузећа у „здравој“ конкуренцији.[5] Међутим, у новонасталој констелацији, када се страни власници буду концентрисали у кључним гранама, формирали олигопол и претежно се окренули сарадњи са својим дугогодишњим кооперантима, домаћи привредници били би махом потиснути у секторе са малим приносима (једва довољним и недовољним да се сервисирају скупи кредити), као што су услуге обезбеђења, одржавања хигијене, угоститељске услуге итд.

После дугог низа година „тонућа“ или боље речено – „матираности“, из поменуте клопке земља може лако да пропадне у клопку сиромаштва (енг. povetry trap). Ипак, чини се да центри (светске) моћи, који покрећу ветар промена (енг. wind of change), за сада немају намеру да буду толико сурови према Србији, већ планирају да је сместе у исти блок са Румунијом, Бугарском, Македонијом, Босном и Херцеговином, Црном Гором, Молдавијом, Албанијом и, разуме се, УНМИК-Косовом.

И 2014. године у Србији је Вашингтонски консензус „жив“, да „живљи“ не може бити.

Чланак је настао 27. априла 2014. године и „позајмљен“ је из књиге-читанке „Дуго путовање у лошу бесконачност“, која је доступна на блогу Стање ствари.

Дописивање:

Александар Вучић је после 27. априла 2014. године, дана када је постао премијер, почео да шири сопствених арсенал узорних личности дописујући Ангелу Меркел, кошаркаша Мајкла Џордана, Френклина Делана Рузвелта (председник САД 1933-1945) итд. Међутим, ни Меркеловој ни Рузвелту није падало напамет да банкарски сектор својих земаља препусте странцима, а то се Србији управо десило.  Да не говоримо о томе како се у Немачкој гнушају плагијатора.

Заблуда којој робују недовршени политичари земаља у развоју је како је довољно створити пословни амбијент, извршити фискалне преправке и распродати све оно што вреди, па ће странци (Арапи, Немци, Американци итд.) повести домаћу економију пут звезда.

Искуства, међутим, непорециво сведоче да економију неке државе могу да развију само њени просвећени и просветљени грађани, коришћењем сопствене штедње (онолике колика је!), и уз проактивну улогу државе која чврсто стаје иза стратешких сектора. Ако не постоји сагласје илити симфонија монетарне, развојне и фискалне политике, довођење економије државе „на зелену грану“ је оперативно немогуће. (Управо је у горепоменутој књизи детаљно обрађена деструктивна улога Народне банке Србије, која је водила и води монетарну политику у интересу финансијских центара моћи).

Добронамерни људи би поручили председнику Владе Србије Александру Вучићу да чита мање, али са разумевањем.


[1] Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић је у емисији „Таласање – пусти причу“ Радио Београда 1 од 17. марта 2014. године изнео духовито запажање о (у то време) одлазећој Влади Ивице Дачића (2012-2014):

„Није нормално да неко у предизборној кампањи 2012. каже – ,ја ћу ратовати за Косово‘, а затим потпише Бриселски споразум и каже – ја ћу ратовати са Србима који су против независности Косова‘. (…) Ми смо стекли утисак да је Ивица Дачић – исти онај који је до 2008. био на ,црној листи‘ САД – сада амерички човек, а да је Александар Вучић – исти онај који је хтео да ратује против Немачке – сада немачки човек. Јавност је тако спинована, али у суштини то је тачно.“

С друге стране, новинар и колумниста дневног листа „Данас“ Драгољуб Петровић је у „Утиску недеље“ на ТВ Б92 од 2. марта 2014. године, у свом стилу, окарактерисао менталитет грађана Србије:

„Људи нису рационални и као да су хипнотисали Вучићем, као (некад) оним Аланом Чумаком – руским видовњаком чије су слике наши људи лепили на фрижидере, па су имали плацебо ефекат да им је боље. Тако су ,лечили‘ лумбаго, ишијас, мигрену. Тврди се да ће земљи бити боље ако залепи слику месије, Вучића, на фрижидер, а није тако.“

[2] Извршни директор ЦЕСИД-а Марко Благојевић је у емисији „Кажипрст“ на ТВ Б92 од 23. априла 2014. године говорио да најава доласка стручњака на позиције министара „звучи добро“, али је нагласио важност да постоји политичка подршка таквим личностима. Међутим, према Благојевићу, током министарског мандата експерт врши и политичку функцију и да од сâме личности зависи да ли ће постати прави политичар. На крају, „добра ствар“ је и то што се од експерата „лакше можете отарасити.“

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=04&dd=23&nav_category=11&nav_id=839644

Најаве (2013) да ће Влада Србије ангажовати стране саветнике (Доминика Строс-Kана, Франка Фратинија, Алфреда Гузенбауера, али и многе друге који ће деловати „из сенке“, прим. Дејана Бараћа) нису оставиле равнодушним економисту и пословног консултанта из Лондона Небојшу Катића. Наиме, он је упозорио да ће влада направити крупну грешку „ако по ко зна који пут буде слушала исте савете и исти хор“, који су „помогли“ да Србија „буде баш ту где јесте“ и препоручио да се саветници уместо на Западу потраже на Далеком истоку.

Још 13. јануара 2012. године овај економиста објавио је чланак „Илузије о експертским владама“, мада се темом експерата бавио и у чланку „Министри за све“ („Политика“, 25. мај 2007. године). Том приликом Катић је потцртао да је управљање министарствима „више менаџерски него струковни посао“, односно министар треба да доноси тешке одлуке и бира најбоље решење у „лавиринту проблема, опречних информација и анализа“. Чак и када је експерт одличан познавалац одређених друштвених области, он се више орјентише ка анализи проблема, а не ка њиховом решавању. Отуда су, као по правилу, професори универзитета нису успешни министри и премијери. Међутим, ту вреба велики проблем који је везан за сâму „логику функционисања владе у парламентарној демократији“:

„Министарски кредибилитет и моћ базирају на чињеници да су они представници партија за које су грађани гласали. Министри су пре свега политичке личности које су у обавези да следе партијску политику.

У таквом амбијенту чак ни експерт са управљачким даром, искуством и енергијом нема никакве шансе. Министар или председник владе који нема сопствено политичко упориште и који није део политичке структуре моћи, министар је без ауторитета. Он га може привремено позајмљивати од политичких спонзора, али великодушне позајмице трају кратко. Идила траје само ако идеје и активност министра не долазе у сукоб са интересом партијске олигархије, њених финансијера и интересних лобија.

Када до конфликта дође, министар мора направити компромис (…) и изневерити саму логику експертске владе. Наравно, може се дати и оставка, али то не иде лако. (…) Потребно је много снаге и интегритета да се заводљивости функције окрену леђа.

На крају политичке баладе, експерти се или уклапају у партијску структуру и постају опортунисти – апаратчици, или потрошени и компромитовани напуштају политичку арену и падају у заборав.

За експерте који своје знање желе да ставе у непосредну функцију државе, боље је да то чине у стручном, а не у политичком делу министарстава. Овакво ангажовање је лишено гламура, али оснажује стручност министарстава и тиме даје боље ефекте по друштво. (…)

Експерти, бар они од интегритета, своју улогу најбоље обављају када уместо немогуће мисије креирања и спровођења политике, креирају јавно мњење. Они тада својим критичким погледима помажу грађанима да разумеју друштвене догађања и тиме помажу процес друштвеног сазревања. Да би ту кључну функцију обавили како треба, најбоље је да буду што даље од партија.“

http://nkatic.wordpress.com/2013/08/09/sukob-sa-centrima-moci-ili-dno-evrope-tekst-objavljen-u-nin-u-od-08-08-2013/

http://nkatic.wordpress.com/2012/01/13/iluzije-o-ekspertskim-vladama/

[3] „Чврсто сам уверен да је тачна доктрина Макса Вебера да знање, образовање, религија, морал и наука одређују економску основу и све друго у једном друштву.“ (РТС од 16. априла 2012. године)

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/1950/Izbori+2012/1083808/Nikoli%C4%87%3A+Prljava+kampanja+DS-a+iz+straha.html

Гостујући на ТВ Б92 дана 1. августа 2013. године, као први потпредседник Владе Србије Александар Вучић се осврнуо на политику Зорана Ђинђића (премијер Србије 2001-2003), али и на успех реформи „оца Сингапура“:

„Нисмо били политички истомишљеници и у том смислу се осећам постиђено као неко ко је критиковао, па чак и његову енергију, али га разумем. Једном сам с Борисом Тадићем анализирао ко су били људи који су улазили у ризик на српској политичкој сцени, ко је озбиљно ризиковао својим политичким потезима, и то је ствар коју смо и Тадић и ја поштовали код Ђинђића. (…)

Ли Куан Ју из Сингапура је говорио да људи не преузимају ризик, јер кад не преузимате ризик, не можете да направите неуспех. Људи се плаше неуспеха. Он је то променио и увео као врсту догме: ризикујте – направићете успех, усудите се – направићете резултат.“

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/333539/Sta-je-Vucic-rekao-o-Dindicu

[4] О томе је нарочито говорила Наоми Клајн у својој књизи (и истоименом филму) „Доктрина шока – успон разарајућег капитализма“.

Дописаћемо да је осамдесетих највећи број британских рудника угља био нерентабилан, али крупно питање је да ли је „шок терапија“  морала да буде толико брутална, изазивајући средњорочну девастацију читавих крајева Велике Британије. Што ће рећи, изостала је пратећа регионална развојна стратегија, која би подразумевала и преквалификацију рудара који су губили посао.

У Великој Британији, али и у свету, и даље постоје спорови око последица „тачеризма“ на британску економију, али и друштво. Неки показатељи дати су на следећем линку: http://www.economicshelp.org/blog/274/uk-economy/economic-impact-of-margaret-thatcher/.

[5] Држава која намерава да прода стратешка предузећа да би тим новцем покривала „минусе“ у банкарском сектору, субвенционисала скупе кредите привреди и грађанима, финансирала станоградњу и инфраструктуру коју ће да граде претежно иностране компаније, финансирала расходе буџета (који су динарски) итд. – што би се рекло – изгубљена је у простору и времену (илити не зна шта ради).

ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ ЦЕЛЕ КЊИГЕ ДЕЈАНА БАРАЋА „ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЛОШУ БЕСКОНАЧНОСТ“ КЛИКНИТЕ ОВДЕ (PDF, 18MB)

Исправке: Овај чланак је промењен 28. 7. 2014. у 21:12 – исправљена је година када је Рузвелт први пут изабран за председника САД (уместо „1932“ унета је исправна „1933“) и у првој фусноти додато је време гостовања аналитичара Ц. Миливојевића „од 17. марта 2014. године“.

Advertisements


Категорије:Не само о економији

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s