Поређења између начина како је у јулу 1995. инсценирана Сребреница и како се сада инсценирају узроци и последице трагичног рушења путничког авиона изнад територије Доњецка у Украјини – делују поражавајуће. Професионалном оку не могу да промакну бројне сличности у „управљању утисцима“ у оба случаја.

По једној крупној тачки, модус операнди је апсолутно идентичан и код критичког посматрача одмах изазива разбориту сумњу да су у питању исти отисци прстију: кривци и начин како су извршили злочин именују се одмах, пре него што је обављена истрага било какве врсте која би могла да расветли шта се стварно догодило и ко сноси одговорност.[1] У случају малезијског авиона, кривица се аутоматски сваљује на локалну страну у сукобу, источноукрајинске снаге отпора, да би се могла повезати са главном метом – Русијом и њеним председником. Сребреница је била одрађена по истој шеми. Разглашено је без одлагања да непосредну одговорност за злочин сноси Војска Републике Српске, док су, аналогно данас Русији и Путину,  крајњи кривци Србија и председник Милошевић, зато што Републици Српској указују подршку, као што Русија подржава устанике у Доњецку.

Прва ствар која се чини у операцији овакве врсте, која се одвија по матрици, је обликовање и натурање наратива и, затим, селективно бирање или фабриковање „чињеница“ да би се тај наратив привидно документовао.

Једно од првих питања, које се нужно поставља у свакој прописно вођеној криминалистичкој истрази, Cui bono?, ко стоји да добије од почињеног дела, пригушено је пропагандним жагором и срачунато се заобилази. Као у Сребреници, у Доњецку политичка мета пропагандног напада не добија ништа док фактори којих се у западном јавном дискурсу сумња  не дотиче – добијају све. Украјинске снаге трпе значајне војне поразе и, што је важније, политичке позиције Кијева и његових покровитеља незадрживо слабе услед одбијања Русије да се понаша „агресорски“, по сценарију који су јој они прописали. Операција под лажном заставом, којом се кривица за гнусан злочин пребацује на противничку страну помаже само Кијеву и Западу, да би динамику сукоба преокренули у своју корист.

Не заборавимо да је у Босни Алија Изетбеговић из сличних разлога заговарао инсценирање покоља у Сребреници годину и по дана пре догађаја. Циљ је опет било промена динамике сукоба у прилог стварним ауторима злочина.

Први и основни знак да се ради о унапред припремљеној операцији је настојање заинтересоване стране да преузме и диктира дискурс у вези са догађајем и његовим тумачењем.

Друга важна сличност између Украјине и Сребренице је невероватна брзина којом се производе и распрострањују унапред припремљене дезинформације, вешто прерушене као „докази“. Кратко време после удеса у Доњецку на интернету се појавио видео запис наводног пресретнутог разговора припадника покрета отпора и руског мајора где наводни саговорници прихватају одговорност за обарање путничког авиона.

Као низ других режираних „доказа“ овакве врсте, и овај је убрзо био дискредитован. Руска страна је одмах ангажовала форензичке стручњаке који су извршили анализу и констатовали да је наводни разговор фалсификат.  Испоставило се да је састављен од три неповезана сегмента који су прилично непрофесионално били спојени да произведу пропагандно  корисну заблуду.

Још горе по фалсификаторе, откривено је и то да је лажни материјал био постављен на „Јутјуб“ кратко време пре него што је авион био оборен. То значи да је оптужујући материјал могао потицати једино из лабораторије организатора злочина, који су га унапред припремили и темпирали тако да утиче на јавну перцепцију кривице од тренутка када су знали да ће бити извршен злочин.

На сличан волшебан начин, сазнање о „геноциду“ у Сребреници у јулу 1995. допрло је до меродавних структура светлосном брзином. Највећи део погубљења одиграо се између 14. и 16. јула 1995. Тих дана апсолутно никакви докази о размерама или мотиву (геноцид претпоставља врло специфичну и тешко доказиву врсту мотива) нису били познати или доступни институцијама које су у Босни, на лицу места, пратиле догађаје. Без обзира на то, главни истражитељ тужилаштва у Хагу, Жан-Рене Руез, већ је 20. јула био у Тузли са задатком да прикупи доказе о почињеном „геноциду“. Као што су западна пропагандна средства успешно прикупила све потребне доказе о руској кривици пре било какве истраге, тако је и Руез био феноменалано успешан у  обављању свог задатка. У толикој мери, да је већ 25. јула Тужилаштво МКТБЈ у Хагу подигло оптужницу против Радована Караџића и генерала Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.

Таман довољно да им се онемогући безбедно учешће на међународним мировним преговорима за које су сви тада знали да ће ускоро отпочети. Опет би се могло поставити питање које у оваквим ситуацијама никада не обмањује: Cui bono?

Наглашавање споредних детаља и истовремено прелажење преко главних, као и емотивна манипулација жртвама, трећи је сигуран знак да је у питању операција са циљем дезинформисања. Приликом конструисања пропагандног наратива о Сребреници, кључна чињеница да је упркос споразуму енклава била милитаризована и да су се из ње изводиле војне операције буквално до десетак дана пре пада у српске руке, сасвим је изостављена. Хиљаде српских цивилних жртава систематских напада на српска насеља током претходне три године, такође је прећутано.

На сличан начин, западна пропаганда инсистира да је авион оборила батерија противавионског комплекса„Бук“, наводно наменски превежена из Русије и одмах затим враћена тамо. Видео где се кретање те ПВО батерије приказује убрзо затим је био раскринкан. Одао га је један рекламни пано за који се поређењем са другим фотографијама утврдило да се налази у месту Красноармејск, које се од маја непрекидно налази под контролом кијевских снага. Истовремено, прелази се преко чињенице да су на свега неколико дана пре удеса украјинске снаге распоредиле своје „Бук“ комплексе баш у зони где је био оборен малезијски авион. Зашто им је била потребна ПВО кад њихови противници немају авијацију? И зашто је кијевски контролни торањ баш тога дана, када се догодила трагедија, малезијски путнички авион преусмерио да лети изнад зоне сукоба, мада се до тада користио безбедан коридор јужно од Доњецка? Cui bono?

У случају Сребренице, једне жртве су морале остати невидљиве да би другима била посвећена искључива пажња. Лажни пијетет према жртвама Сребренице затим је преточен у политичку корист за организаторе злочина. У Украјини се одвија сличан процес. У обореном авиону настрадало је око 290 особа. Наводна индигнација изазвана њиховом трагичном судбином служи као психолошка подлога за наметање пропагандног наратива о узроцима и кривцима њихове смрти. То је иста матрица као у Сребреници. Истовремено, кијевске војне формације артиљеријом неселективно гађају град Доњецк (на управо исти начин – само без осуде – као што је ВРС лажно оптуживана за гранатирање Сарајева) и по подацима посматрача ОЕБС-а усмртиле су око 250 цивила. Те жртве се не помињу, да се не би одвратила пажња од политички корисних жртава. Опет иста матрица.

У међувремену, док одјекује пропагандна бука чија је једина сврха да спречи сталожену анализу и постављање критичких питања (погледати наш текст о Сребреници у броју „Печата“ од 4. јула) припрема се позорница за преузимање или саботажу истраге о обарању авиона. У Сребреници, да се подсетимо, између 1996. и 2001. сва места ексхумација била су под херметичком контролом особља Тужилаштва Хашког трибунала и војних формација страних „мировних снага“ у БиХ, уз изричиту забрану домаћем стручном особљу да учествује у раду и локалном становништву да се приближи. Након њиховог повлачења, „истрага“ је предата сарајевском Институту за нестала лица и идеолошки сродној организацији ICMP, чија се главна лабораторија налази у Тузли и која за коришћење на процесима у Хагу производи ДНК упаривања које је одбранама забрањено да проверавају.

У току су покушаји да се „истрага“ у Доњецку спроведе по истој матрици. Циљ није објективно утврђивање чињеница него потврда унапред донетих и већ пропагандно распрострањених закључака.  (У вези са овим, било би корисно опет прочитати текст Џорџа Памфрија о „пребројавању лешева“ из Сребренице у „Печату“ од 11. јула.)

Чињенице које се не уклапају у матрицу се одбацују или омаловажавају. У томе ће помоћи учешће бројног контингента стручњака из земаља које су већ објавиле став у вези са природом и узроцима догађаја који тек треба да се истражи. За сада нема знакова да ће руским стручњацима бити омогућен приступ. (Као што им није био ни приликом ексхумација у Сребреници.) Малезијске учеснике ће морати да толеришу због порекла авиона, али они ће бити унапред дисквалификовани као представници заостале земље „трећег света“ и њихово мишљење се неће уважавати. Доказе ће пробрати и извештај писати проверени кадрови.

Занимљива је игра око „црних кутија“. То је кључни доказ и оптужбе западне пропаганде да су већ пронађене и однете у Москву врло су симптоматичне. Ствара се утисак да је унапред оптужена руска страна, још пре доласка комисије, нарушила интегритет терена и украла снимке који би могли да реше многе дилеме о узроцима несреће. Циљ те пропагандне буке је био да се западним „истражитељима“ омогући да кутије, када их буду пронашли, пошто ће сигурно обезбедити потпуну контролу над подручјем као раније форензичари МКТБЈ у Сребреници, нетрагом нестану јер би подаци које садрже могли бити фатални за пропагандни наратив који промовишу њихове владе.

Власти Доњецке Републике су предупредиле тај сценарио тако што су црне кутије јавно предале представницима малезијске авио компаније, којој и припадају.

Завршна опсервација. Ако на међународну истражну комисију, када почне са радом, припуцају неки мистериозни снајперисти и убију неколико чланова па комисија одлучи да се из оправданог страха за безбедност повуче са терена[2], поставите питање Cui bono? Ако се то догоди, значи да никада нећемо добити званичан извештај о обарању малезијског авиона, чак ни под околностима које највише иду у прилог наручиоцима.

Вероватно зато што је количина доказа који баш њих оптужују толико огромна да их је немогуће све уништити или фалсификовати.

(Печат, 25. 7. 2014)

[1] У случају Украјине буквално “одмах,“ у случају Сребренице са задршком од око три недеље, када је Мадлен Олбрајт 10. августа 1995. окривила српску страну. Разлика је у технолошким могућностима за ширење дезинформација тада и сада.

[2] Кијевске снаге су већ 22. јула 2014. почеле да бомбардују зону где треба да почне истрага: http://en.ria.ru/world/20140722/191102839/Ukrainian-Air-Force-Strikes-City-Located-in-Ceasefire-Zone.html

Categories: Преносимо