Закон о раду очигледно је морао бити усвојен у јулу, јер га је осведочени ЈУЛовац Александар Вулин бранио и пропагирао. У духу Мире Марковић, овога пута без цвета у коси, као прави левичар је помпезно објашњавао колико добра ће донети овај закон радницима. Истовремено је прозивао демократске власти које су својим понашањем уништили практично све и да он сада као министар са својим другарима из владе мора то да исправља. Изгледа да је бивша перјаница ЈУЛ заборавио да су његову тадашњу странку не без разлога звали југословенско удружење лопова.

Да су чланови те левичарске групације толико ојадили овај народ, а посебно раднике, да се ниједним, па ни овим ЗОР (задња обмана радника) нећемо опоравити још 100 година. Сву моћ су добијали од Мире Марковић. Она им је била и мама и тата. Заштитник какав се ретко среће. Посебно Вулину, који је онако дугокос био њен мезимац. Доказаним члановима су све крађе биле унапред опроштене уколико довољно покраденог новца оставе у каси тада најбогатије странке у Србији. И нису престајали да бездушно отимају пунећи своју и страначку касу.

Али, то Вулину никада није сметало. Оно што није могао никако да опрости својим друговима у ЈУЛ то је прављење политичког савеза са црном коалицијом оличеном у Шешељу, Николићу и Вучићу. Због тог споја демонстративно је напустио странку, одбацујући све привилегије које је имао. Сматрао је да црвено црна коалиција није нешто природно, да су идеолошке разлике огромне и да то неће функционисати. И био је у праву.

Онда је принципијелни Вулин своје политичко ухлебљење за левичарске идеје пронашао код Ивице Дачића. Све до избијања афере „кофер“ и Дачићевог све јаснијег приближавања демократама. Вулин то, као ономад јуловцима није могао опростити ни спсовцима. Опет због идеологије. Опет принципијелно. Основао је своју странку и сад је на власти у коалицији и са једнима и са другима. Постао је Вучићева десна, а „коферчетова“ лева рука. Што би правници рекли непоправљиви вишеструки повратник.

Овога пута му изгледа ништа не смета. Нити они могу без њега, нити он без њих. За комплетну слику, ипак, недостаје присуство Мире Марковић. Време је да се и она коначно врати. Да каже оно што није стигла, да докрајчи оно што је у Србији претекло. Можда паралелно са Шешељем. И онда, сви једна странка, једна глава, једна мисао. Као у Савезу комуниста. Можда то Вулина подстакне да се још више истакне, и да у први план поново дође његова политичка зрелост и пре свега принципијелност. Уосталом, више пута доказана, а на примеру одбране Косова и Метохије посебно.

Како је Вулин некад бранио Косово, тако данас брани Закон о раду. Ако је Косово у Србији, онда ће и овај Закон обезбедити веће запошљавање. То гарантује нико други до друг Вулин и његов Покрет социјалиста. А то није безначајно. Узгред, зна ли још неко, осим Вулина, како се зове или изгледа члан његове странке. То питање би министар Вербић могао пробно да уведе на тестовима за пријемни, па ко тачно одговори да добије прву годину бесплатно, рецимо, на Мегатренду. Наравно, са унапред положеним испитима.

Вулин је за веома кратко време прешао пут од министра за Косово, до министра за рад. Кад заштити раднике до те мере као Србе на Косову, требало би му можда понудити министарство здравља. Народу који тако брзо заборавља, здравље и није потребно. Притом, Вулин ће га брзо реформисати, да нећемо ни приметити да смо остали без Косова, посла и здравља. Тако ћемо лакше моћи да поднесемо стварност и принципе које Вулин већ годинама пропагира. Ако ништа, он бар зна да је и срце на левој страни. У име те идеологије и тих принципа, нема шта овај народ неће истрпетии. И са цветом и без њега.

(Блог Срђана Шкора, 21. 7. 2014)

Categories: Преносимо