(Soul of the East, 17. 6. 2014)

Стратегије тоталне доминације (full-spectrum dominance) садрже више од војних метода – цела њихова сврха је у политици, у борби за власт. Отуд покрете који се представљају као прваци националног спаса треба посматрати са посебним подозрењем, јер је могуће да служе управо супротном циљу. 

Откако је проамеричка хунта преотела контролу над Украјином у фебруару, етнички, културни и језички јазови у земљи смртоносно су се продубили. Углавном русофонски југ и исток већ су платили страшну цену отпора либерал-националном режиму, од ломаче у Одеси до отвореног рата против Доњецка и Лугањска, две области на граници са Русијом које су прогласиле независност. Да Владимир Путин није брзом акцијом обезбедио Крим (moved to secure Crimea), слична судбина би задесила и то полуострво. За разумевање зверстава почињених над становништвом историјске Новорусије, мора се имати на уму да је „антипобуњеничка“ кампања Кијева више од локалног сукоба: то је посредни рат Pax Americana против Русије, како би се остварила контрола над срцем Евроазије.

У походу да Русију „ограничи“ и дестабилизује, Вашингтон је нашао вољне савезнике у украјинским националистима. Исконски непријатељи Москве, организације попут Бандерине (Stepan Bandera) ОУН (Организација украјинских националиста) и УПА (Украјинска побуњеничка армија) сарађивале су са нацистичком Немачком током Другог светског рата. Прашина се још није слегла у Рајхстагу када је отпочео Хладни рат, а САД наставиле стазама Абвера и СС, подршком националистима на западу Украјине у кампањи саботаже и герилских напада против совјетских власти до раних 50-их. Берлинског зида више нема, али се подршка САД и НАТО субверзији (subversion programs) украјинских националиста наставља и данас. Осим 5 милијарди долара које су САД отворено уложиле у освајање Украјине за протекле две деценије, за очекивати је да је у ту сврху уложено и много тајних средстава.

С подршком ЦИА (CIA) и пољских служби (Polish intelligence), Кијев већ два месеца покушава да потчини исток, али режим нема чиме да се похвали осим стотинама мртвих и хиљадама рањених, док градове попут Славјанска и Краматорска разара систематским бомбардовањем. Регуларна војска Украјине, деморалисана, неопремљена и недовољно плаћена, није прионула на репресивни задатак са жаром који је хунта од ње очекивала. Зато се Кијев ослања првенствено на новоосновану Националну гарду (Нацгвардия), стране плаћенике и приватне паравојске олигарха попут гувернера Дњепропетровска Игора „Бење“ Коломојског (Igor “Benya” Kolomoisky), ватреног ционисте за кога се вели да је створио пословну империју безобзирним криминалом. Редове тих „специјалних батаљона“ чине мотивисани али неискусни батинаши неофашистичког Десног сектора, групе која је имала кључну улогу у мајданском пучу 22. фебруара. Ови ескадрони смрти показали су се способним да тероришу цивиле, али не пролазе добро у сукобу са локалним покретом отпора.

Могућа подела Украјине – Крим, Новорусија, Украјина, Галиција (Кликните на слику за увећање)

Катастрофални неуспех режима у сузбијању побуне у први план истиче потпуну несувислост украјинског национализма. Украјина је одржива колико и Белгија – вештачка држава, безнадежно подељена унутар совјетских граница (Soviet-era borders). До грађанског рата је дошло зато што етнички Руси и Русији културно окренути Украјинци, који генерацијама живе на традиционално руској земљи, одбијају да се повинују отровном шовинизму који од њих захтева одрицање од верског, културног и језичког наслеђа (подвукао НМ). Идеолози који оружјем желе да наметну „украјинство“ практично представљају стране завојеваче који желе да униште идентитет потчињеног народа. Зато се побуњеници у Донбасу боре до смрти.

Вештачка природа (fabricated nature) агресивног украјинског национализма, мада није изолован случај, постаје још очигледнија када се посматра кроз призму сукоба великих сила. Обликовање „Украјине“ (shaping of “Ukraine”) – изворно Малорусије, са Галицијом и Волињем – као ентитета апсолутно непријатељски расположеног према „Мусковији“ је геополитички пројект Запада који датира од XVI и XVII столећа, када су Пољска и Ватикан напали јединство православних Славена. Од тада су, редом, Аустро-Угарска, Немачка и ево САД преузимале, подстицале и неговале то непријатељство као ефикасан начин да поткопају или отворено нападну саму Русију. Тако је садашњи покушај Америке да Украјину припоје „слободном свету“, колико год глуп и изузетно опасан, само надовезивање на историјски преседан.

Исти је случај и са сарадњом САД са фашистима. Она није била ограничена само на подршку војним хунтама попут Пиночеове у Латинској Америци; вреди се подсетити да је Волстрит активно финансирао (actively financed) успон Адолфа Хитлера. Тако и данас ултранационалисти у Украјини уживају прећутну подршку Вашингтона док се труде да етнички очисте југ и исток од Руса и својој идеологији обезбеде Пирову победу. Јер, ако су Десни сектор, Свобода и остали шовинисти толико очарани наслеђем национал-социјализма, требало би да се присете не само судбине, већ и дијалектичке сврхе (dialectical function) те идеологије. Свеопште разарање и нељудскост нацизма само је утрло пут тријумфу међународног капитала, који од краја Другог светског рата своје диктате спроводи комбинацијом економско-политичког либерализма, културног марксизма и америчке војне моћи. Као што је у недавном говору (recent speech) у Варшави објаснио председник САД Барак Обама:

„Ми имамо свету дужност— уговорну обавезу— да бранимо ваш територијални интегритет. То ћемо и учинити. Стојимо заједно, сада и заувек, јер је ваша слобода и наша.“

Банкстерима се, дакле, буквално обећава слобода да руше, освајају и пљачкају широм света, заувек. Кључни услов да ММФ Украјини понуди зајам од 18 милијарди долара ($18 billion loan) је „територијални интегритет“ Украјине. Што значи да у рату против Новорусије, националисти представљају пешадију мултинационалних хорди. Ратују не за своју отаџбину, већ за славу Ексон-Мобила, Монсанта (Exxon-Mobil, Monsanto) и Лејди Гаге; самим тим су потрошна роба, попут уосталом и саме Украјине. Фантазије (Fantasies) о држави од Карпата до Кавказа делују наивно у поређењу са визијом планетарне империје господара дијалектике, а паланачки нихилизам (nihilism) Бандериних ученика представља само прелаз ка универзалном поробљавању и затирању свих народа.

Глобалистичка елита своју политику заснива на класичном принципу divide et impera (завади па владај), али је друга, езотерична страна те медаље solve et coagula (раствори па стопи), политичка алхемија која се примењује на људске заједнице. Иза флоскула о слободи, демократији и људским правима крије се опсесија разарањем. Суверенитет мора да нестане, секс и породица да буду искривљени у гротеске, а Мамон да замени Бога. Нација, као најшири облик породица, мора бити укинута. Врлом Новом Свету нису потребни ни Руси ни Украјинци, већ аморфна биомаса способна само за експлоатацију.

Трагедија Украјине нуди нам пример националнизма злоупотребљеног за потребе транснационалне олигархије. А пред Русијом је пак изазов одржавања традиционалног идентитета пред насртајем западног постмодерног империјализма. Природни, племенски национализам крви може се помирити са вишим стремљењима духа; то је вековима био задатак Цркве и државе (Church and state) у процесу стварања руске православне цивилизације. У међувремену, бележе се злодела и провокације кијевске хунте, у служби правде – која ће неминовно стићи, али онда када Кремљ то одлучи.

Марк Хакард (Mark Hackard) је независни спољнополитички аналитичар. Дипломирао руски језик на Џорџтаун универзитету, а магистрирао руски и источно/евроазијске студије на Стенфорду. „Soul of the East“ је његов Интернет пројекат којим покушава да важне аспекте руске политичке и религијске мисли предочи енглеском читаоцу

Уз дозволу аутора са енглеског посрбио: Небојша Малић

Опрема: Стање ствари 

Categories: Посрбљено