Слободан Аћимовић: O једном тексту поводом поплава и коментарима на њега

КАКО СУ СЕ ЗБОГ НЕДАВНИХ КАТАСТРОФАЛНИХ ПОПЛАВА СУКОБИЛИ ДВА СРБИНА И ЈЕДАН РУС, КАКВЕ ПОУКЕ ЈЕ РУС УПУТИО СРБИНУ И КАКО ЈЕ У ТОМ СУКОБУ ОНАЈ ДРУГИ СРБИН ПОКУШАО ОБАВИТИ ПРОСВЈЕТИТЕЉСКУ МИСИЈУ И УСПУТ ХОНОРАРНО ЗАРАДИТИ КОЈИ ДОЛАР ОД ЈЕДНЕ ТУРСКЕ ТУРИСТИЧКЕ АГЕНЦИЈЕ

sa

Један гимназијалац сарајевске Пете гимназије, давних 60-их година прошлог вијека, буквално је гутао књиге Александра Диме. Посебно су на њега остављали утисак врло опширни и необично сликовити наслови појединих поглавља његових романа, као што су на примјер овакви:

У ЧЕМУ ЈЕ ГОСПОДИН ДЕ СЕН-ЛИК БИО УГЛАЂЕНИЈИ ОД ГОСПОДИНА ДЕ БИСИЈА, ПОУКЕ КОЈЕ МУ ЈЕ ДАО И КАКО СЕ ЉУБАВНИК ЛЕПЕ ДИЈАНЕ ЊИМА КОРИСТИО.

или

КАКО ОНАЈ КОЈИ ОТВАРА ВРАТА НИЈЕ УВЕК И ОНАЈ КОЈИ УЛАЗИ У КУЋУ

или

КАКО СЕ ГОСПОЂИЦА ДЕ БРИСАК, ОДНОСНО ГОСПОЂА ДЕ СЕН-ЛИК, СПРЕМАЛА ДА ПРОВЕДЕ ДРУГУ БРАЧНУ НОЋ ДРУГАЧИЈЕ НО ШТО ЈЕ ПРОВЕЛА ПРВУ

Дакле, инфициран овим Диминим бриљантним насловима поглавља његових узбудљивих романа, њему пада на памет да овај свој скромни текст наслови, онако како се види из наслова овог текста.

Да би читаоцу било лакше пратити догађаје који ће овдје бити описани главни и споредни актери ове приче су: ЈОВАН, СЛОБОДАН и PETAR.

ЈОВАН је Рус, потомак неког руског бјелогардејца, сада становник Холандије.

СЛОБОДАН је Србин, такође становник Холандије, потомак једног сарајевског комунисте, члана илегалне групе Владимира Перића Валтера, по чијим подвизима је направљен филм Валтер брани Сарајево, а који је након рата напустио Ком. Партију и редовно гасио радио и ТВ када би Тито држао говоре.

PETAR је Србин Просвјетитељ, има овдје споредну улогу, становник Србије.

А све се десило овако:

Негдје, трећег дана (17-ог или 18-ог маја) од избијања катастрофалних поплава СЛОБОДАН опази да холандски ТВ јавни сервис, канали Nederland 1, 2 и 3 не јављају ама баш ништа о тим поплавама. То њега толико наљути те одлучи да напише једну информацију. Он се лати тастатуре свог компјутера, сними доказни материјал, напише пригодан текст и све то преко мејла пошаље Александру Вучићу, Милораду Додику, Радио Телевизији Србије, Радио Телевизији Републике Српске, Новинској агенцији

ТАНЈУГ и Новинској Агенцији Републике Српске СРНА. Онако успут пошаље он овај мејл и једном свом пријатељу, са којим се повремено дописује. СЛОБОДАН није гајио наду да ће нешто бити од тога, знао је да ће његова информација завршити у фијокама актуелних властодржаца. Једино је неколико дана касније на Дневнику РТРС-а спикер у једном коментару о извјештавању о поплавама стидљиво поменуо да нас тамо (на Западу) нема ни у метеоролошким извјештајима.

Сутрадан СЛОБОДАН добије мејл од свог пријатеља са питањем да ли жели да се његов текст објави на једном медију. СЛОБОДАН му то одобри и након пар дана сазна да му је текст објављен на неком сајту под именом СТАЊЕ-СТВАРИ, за којег до тада никада није ни чуо. (Да читаоце подсјетимо, ради се о тексту којег можете наћи на линку) и кога ћемо овдје крстити именом СПОРНИ-ТЕКСТ.

hl-teletekst

Илустрација приложена уз СПОРНИ ТЕКСТ

Дан, два касније, СПОРНИ-ТЕКСТ, оштро, у својим коментарима, нападну двије особе, поменуте у наслову овог чланка. Након читања истих СЛОБОДАН доноси одлуку да не одговара на тe коментаре већ да се овим текстом, неком врстом полемичког става огласи и да о овом питању (објективност или необјективност у извјештавању неких страних медија о догађајима у другим државама, о њиховом тенденциозном ставу према неким догађајима у другим државама) наши људи сазнају какво је ту право СТАЊЕ СТВАРИ.

КАКО ЈЕ, У ВРИЈЕМЕ КАТАСТРОФАЛНИХ ПОПЛАВА, ИЗВЈЕСНИ PETAR, ПРОСВЈЕТИТЕЉ, ИЗВРШАВАО СВОЈУ ПРОСВЈЕТИТЕЉСКУ МИСИЈУ И УЈЕДНО ХОНОРАРНО РАДИО ЗА ЈЕДАН ТУРСКИ ТУРИСТИЧКИ БИРО

Дакле PETAR у свом коментару од 23. маја 2014-те у 07:39, држи малу лекцију из просвјетитељства:

Цитат:

Samo usput… Istambul nije neko turističko mesto? Da li ste nekada bili u Istambulu? Da li ste nekada bili u Bukureštu? Očito ne. Uradite nešto na sopstvenom prosvećivanju.

Крај цитата

Замислите, неки PETAR (а не ПЕТАР) устане у петак 23. маја, ујутру, рано, и не буде му мрско да у двадесет минута до осам напише горње редове латиницом и одржи СЛОБОДАНУ мало предавање о његовом сопственом просвјећивању. СЛОБОДАН је могао само закључити да је PETAR очигледно Србијанац или екавски Србин обзиром да пише о просвећивању. Е па, PETRE, вели СЛОБОДАН, да читаоцима овог дивног сајта буде прије свега јасно сљедеће:

  1. није упутно да лекције о просвећивању држи неко, ко за себе мисли да је постао ПРОСВЕТИТЕЉ само зато што је као туриста у свом животу био једном или више пута у ISTAMBULU или BUKUREŠTU.
  2. тај PETAR се очигледно потрудио да користи латиничну тастатуру, а не енглеску, док је тако успјешно у свом тексту употребио на примјер слова латинице č, ć, š (turističko, Očito, prosvećivanju, Bukureštu, nešto)
  3. тај исти PETAR није хтио да се мало више напрегне, па да тастатуру намјести на ћирилићно писмо, па да тако сам себе мало више просвјетли, тј. да се потруди да не заборави писмо својих предака. Иначе да се зна, СЛОБОДАН као бивши Сарајлија, нема проблема ни са латиницом ни са ћирилицом. Дакле, драги PETRE, вели СЛОБОДАН, увјежбајте мало и ћирилично писмо, требаће вам, урадите нешто и ви на сопственом просвјећивању.
  4. да ли је СЛОБОДАН некада био у, како PETAR каже, Istambulu? Није био никада ни у ISTAMBULU ни у BUKUREŠTU. Драги PETRE, вели опет СЛОБОДАН, не може се у животу свуда стићи. Хвала Богу, PETROV ISTAMBUL СЛОБОДАНА никада није ни занимао, тај миље се могао свуда видјети по Босни а нарочито у Сарајеву. Сјећате ли се оног вица, када учитељица пита малог Мујицу, да ли је читао На Дрини ћуприја, а он одоворио: ¨Шта, бона чит´о, ´одо по њој¨. Дакле СЛОБОДАН је скупа са малим Мујицама ходао дуго година калдрмама Сарајева и није имао потребе да хода калдрмама PETROVOG ISTAMBULA. Драги PETRE, вели СЛОБОДАН, дакле колико год ви инсистирали да би посјета ISTAMBULU била допринос СЛОБОДАНОВОМ просвјећивању немојте се трудити. СЛОБОДАН се мало чуди да није питан, када се већ о просвјећивању говори, да ли је видио толике ренесансне градове по Италији, или можда Париз, Лондон, Петроград, Мадрид, Беч …
  5. Драги PETRE, опет ће СЛОБОДАН, ви сте у свом коментару промашили тему. Онај СЛОБОДАНОВ СПОРНИ-ТЕКСТ није био о туризму. Уосталом Београд није ништа мање важно туристичко мјесто од PETROVOG ISTAMBULA или BUKUREŠTA. А PETRU је у оне дане хуманитарне катастрофе било битније да објави српској јавности, како је неко знатно просвјећенији само зато што је видио ISTAMBUL или BUKUREŠT а да је неко, попут СЛОБОДАНА, који те градове није видио, затуцан, неписмен, недовољно просвјећен. Умјесто да у петак 23. маја, рано ујутру, у двадесет минута до осам, буде он, као добровољац, негдје на насипима Саве, Дунава, Мораве, Колубаре или Дрине, зависно од мјеста у коме PETAR живи, и прихвати се лопате или џака, PETAR угодно сједи у својој непоплављеној кући или непоплављеном стану и преко интернета шири мисију просвјећивања и успут рекламира туристичке дестинације.
  6. И на крају вели СЛОБОДАН, драги PETRE, налетили сте на мину, ви рекламирате ISTAMBUL једном тврдоглавом Србину из Сарајева, који је драматично спасао свој главу у босанском рату и последње што му је остало у сјећању од родног града била је турска застава, која се након давне 1878. године поново завијорила на падинама Бистрика муслиманског Сарајева.
sa-kom

Коментари на СПОРНИ ТЕКСТ

Ипак СЛОБОДАН срдачно PETRA поздравља и нада се искрено да ће он новац који је планирао за сљедеће туристичко путовање у ISTAMBUL дати у фонд за несрећне жртве ових катастрофалних поплава, када се већ није сјетио, када је то било потребно, да оде на насипе набујалих ријека. СЛОБОДАН на крају савјетује PETRA да не заборави други пут своју тастатуру намјеститити на ћирилично писмо, и ако му је потребно упутство како се то ради, нека погледа линкове:

http://www.erepublik.com/en/article/-1-1062481/1/20

http://internetzanatlija.com/2011/09/22/kako-da-podesite-cirilicu-na-svojoj-tastaturi/

http://sr.wikipedia.org/wiki/Википедија:Podešavanje_ćirilice_i_latinice

Или ако је PETAR лијен за уношење текста на ћирилици онда нека користи Ћирилизатор – пресловљивач, програм за пребацивање текста из латинице у ћирилицу. Унесите или укуцајте текст у следеће поље и кликните на одговарајуће дугме. Пресловљен текст ће се појавити у истом пољу. Одличан програм и велики допринос очувању ћирилице на интернету тј. планетарно. Наравно најкорисније је што је на интернету и доступан свима. Програм се налази на линку:

http://www.srpskinacionalisti.com/cirilica/

КАКО ЈЕ, У ВРИЈЕМЕ КАТАСТРОФАЛНИХ ПОПЛАВА, ИЗВЈЕСНИ ЈОВАН, (ПО РУСКИ ИОАНН), САВЈЕТОВАО СЛОБОДАНУ, ДА ШТО ПРИЈЕ, ГЛАВОМ БЕЗ ОБЗИРА, КУДА ГА НОГЕ НОСЕ, ЕМИГРИРА ИЗ ХОЛАНДИЈЕ И УСПУТ МУ ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ О СЛОБОДИ МЕДИЈА НА ЗАПАДУ И НЕСЛОБОДИ ИСТИХ НА ИСТОКУ, И ПРИТОМ ГА ДОБРОНАМЈЕРНО ОБАВЈЕСТИО О НАЗИВИМА ТРИ ХОЛАНДСКА ЛИСТА И, ЗАМИСЛИТЕ, НАПОМЕНУО ДА ИХ ИМА ЈОШ

Обзиром да онај PETAR, горе поменути, даје своје коментаре анонимно, СЛОБОДАНУ није било ни интересантно ко је тај PETAR. Али овај ЈОВАН је друга прича. Он обилато шаље своје коментаре по разним сајтовима под пуним именом и презименом, или ако се СЛОБОДАН не вара, можда је то ЈОВАНОВО конспиративно име, или пак ЈОВАН своје коментаре шаље под неким другим корисничким именом. Ко ће му га знати?

Али, претпоставимо да је то ЈОВАНОВО право име и презиме. СЛОБОДАН је о ЈОВАНУ желио мало више да сазна. Ако се по интернету трага за тим именом и презименом може се прилично добро скицирати ЈОВАНОВ профил.

ЈОВАН је прије свега свестран и посједује мултидисциплинарна знања. Он је одличан познавалац прилика у Русији, Украјини, СССР-у, Србији, Босни, Црној Гори, ФНРЈ-у, СФРЈ-у, СРЈ-у, историјских догађаја на свим тим просторима, познавалац славистике, Православне религије, одлучан заговорник ћирилице у српском језику (са чиме се СЛОБОДАН апсолутно слаже), преводилац са енглеског и руског и ко зна шта још. Из анализе ЈОВАНОВИХ коментара на сајтовима:

www.stanjestvari.com, www.vidovdan.org, www.politika.rs, www.nspm.rs, www.cirilicaprva.org и www.networkedblogs.com могло би се свакако закључити да је ЈОВАН заиста ALL-ROUND коментатор. Свака част. Данас, захваљујући техници и интернету, може свако о свачему послати свој лични став, тј. коментар и да га за пар секунди цијела планета прочита, наравно, ако познаје језик на којем је тај коментар написан.

Коментар јесте усмени или писмени осврт на нечије мишљење и као такав може постати евентуални извор једне полемике или спора по одређеном питању. Е, ту долазимо до универзалног проблема истинитости или неистинитости личних или колективних ставова о некој теми, о неком питању. Ко је онда мјеродаван да пресуди ко је у праву?

Један диван примјер релативности истинитости или неистинитости илуструје енглески филозоф Џон Лок у свом ОГЛЕДУ О ЉУДСКОМ РАЗУМУ написаном 1690.

Случај краља Сијама, како се у Локово доба звао данашњи Тајланд.

Цитат:

… Као што се то десило холандском амбасадору, који је забављајући краља Сијама

са специфичностима Холандије, између осталог рекао да вода у његовој земљи понекад, у хладно време, може бити тако тврда да по њој људи ходају, и да би могла да поднесе тежину једног слона, уколико би се он ту нашао. На то му је краљ одвратио:

„До сада сам вjeровао у чудне ствари о којима сте ми причали, јер сам гледаo на вас као трезвеног, искреног човека, али сада сам сигуран да ви лажете“…

Крај цитата

Дакле за некога ко никада није видио лед, појам о леду је лаж. Али краљу Сијама не треба замјерити, јер он никада није ни видио лед. Данас треба замјерити свакоме а поготову новинарима, политичарима, али ипак свакоме, ко јавно износи ствари за које НИСУ ПРОВЈЕРИЛИ, да ли су истините или не.

Као прво упитао се СЛОБОДАН, како је ЈОВАН, који путем својих коментара, претендује на позицију неприкосновено најбољег интернет-коментатора свих времена, у свом коментару на СПОРНИ-ТЕКСТ себи могао допустити онако, грлом у јагоде, неукусно питање: И ВАЉДА РАДА?

Цитат из ЈОВАНОВОГ коментара:

….чак и после 20 година живота (и ваљда рада?) у новој средини….

Крај цитата.

Не брините ЈОВАНЕ, вели СЛОБОДАН, бивши Сарајлија је лако нашао посао у Холандији и то као софтверски инжењер у једној од пет најреномиранијих холандских IT (Information technology) компанија. Тако да одстранимо једну малу ЈОВАНОВУ недоумицу.

Читајући даље ЈОВАНОВ коментар СЛОБОДАН долази до невјероватног открића. СЛОБОДАН живи у Холандији 20 година, а ЈОВАН дупло више, 40 година. Како то да ЈОВАН за скоро полувјековног свог живота у тој земљи није спознао ПРАВО ЛИЦЕ, ПРАВО СТАЊЕ-СТВАРИ О СЛОБОДИ МЕДИЈА НА ЗАПАДУ. Или је спознао, али не жели да се замјера.

Успут речено, ЈОВАН је заборавио или није добро видио у СПОРНОМ-ТЕКСТУ да је СЛОБОДАН написао и ово:

Цитат:

… За разлику од неких независних новинских агенција и ТВ станица…

Крај цитата

Дакле СЛОБОДАН није напао слободу штампе на Западу, он је напао надлежни, државни јавни сервис који до тог дана и закључно са тим даном (18. мај) није ни поменуо катастрофалне поплаве у Србији.

Интересантно је и то да је само дан раније Новак Ђоковић прозвао CNN и BBC по истом питању. ( Видите линк http://www.изјаве.срб/article/1661/ )

djokovic-17-maj-2014

Зар је могуће ЈОВАНЕ, пита се СЛОБОДАН, да сте током последњих двадесетак година вашег 40-годишњег живота у Холандији вјеровали у то да од пада берлинског зида па наовамо пропаганда против српског народа није била оркестрирана? Ако то ви нисте видјели, не замјерам вам, или сте се плашили да дате своје право мишљење по том питању, или сте се са званичним медијима потпуно слагали. Да ли је рад Хашког трибунала, као једне од институција у служби дијељења правде обавио свој посао по принципима једноструких или двоструких аршина међународног права и ко би могао да буде креатор таквих аршина? Слободан уједно моли ЈОВАНА да му не дијели лекције о слободи штампе овде и тамо, као што он не може дијелити лекције Обами, који, ето вјерује да су се Албанци на Косову борили за слободу, а да Руси на Криму нису, а да су га питали за Србе у Босни и Хрватској вјероватно би рекао да се ни они нису борили за своју слободу.

Е па ЈОВАНЕ, вели СЛОБОДАН, колико је он могао закључити на основу анализе ЈОВАНОВИХ коментара по разним сајтовима разлика између њих двојице је по овом питању огромна. СЛОБОДАН се борио и у оној титоистичкој комунистичкој Југославији да се ствари промјене на боље. Поноси се, на примјер, што је 1968. био један од учесника славних студентских демонстрација.Тај СЛОБОДАН се није ни до данас промјенио, остао је бунтовник па макар то било и у Краљевини Холандији.

Замислите, ЈОВАНЕ, СЛОБОДАН је у Холандији нашао дивне људе, који, упркос оркестрираној пропаганди против српског народа свих ових деценија, и даље, попут Хандкеа мисле својом главом. СЛОБОДАНУ је била част да постане пријатељ неких људи по чијим именима би у Србији и Републици Српској требали дати називе неких улица, каошто је то извјесни господин Јохан Рименс, оснивач Спинозине Академије у Амстердаму, а који је, на примјер, 1999. године закупио обје вањске стране формата А3 угледног холандског листа за његов апел СТОП НАТО-овом БОМБАРДОВАЊУ и то платио из свог џепа ондашњим гулденима у вриједности око 800 евра.

Зашто би онда, по ЈОВАНОВОМ савјету СЛОБОДАН што прије, главом без обзира, куда га ноге носе, морао да бјежи из Холандије? Да побјегне у Србију? И да тамо по њему, као српској избјеглици из Босне, пљују неке наташе кандићке или соње бисерке? Хвала Богу, тако јадних особа попут Кандићких или Бисерка нема у Холандији.

Једна додатна илустрација о слободи штампе на Западу:

На линку http://issuu.com/metro_holland/docs/20140310_nl_metro-holland?e=3185478/7032721#search

је архивирано електронско издање холандског листа Metro-Holland од 10 марта 2014.

На једној страни тог броја стоји ова карикатура:

Argus-krim

Наслов карикатуре: Становништво Крима стоји иза Путина

Особа лијево пита: Како називаш становнике Крима?

Особа десно одговара: Етнички Руси? Украјинци? Татари?

Особа лијево одговара: Неее… КРИМИНАЛЦИ

Успјешна игра ријечи, прва 4 слова ријечи КРИМИНАЛАЦ и на холандском и на српском јесу КРИМ.

Али, замислите, каква порука холандском становништву: Сви становници Крима су КРИМИНАЛЦИ јер су стали иза Путина, а да нису стали иза Путина, онда не би били криминалци. Какав закључак треба да овде изведе просјечан Холанђанин?

Погледајте како би по томе изгледао овакав Аристотелов категорички силогизам:

Сви Руси су криминалци. (1. премиса – PRAEMISSA MAIOR)
Путин је Рус. (2. премиса – PRAEMISSA MINOR)
Онда је Путин криминалац. (Закључак – CONCLUSIO)

Е па драги ЈОВАНЕ, вели СЛОБОДАН, слобода штампе је лијепа ствар али ако она треба да послужи за нечију пропаганду, да читалаштву прослиједи нечије унапријед креиране дефиниције и стереотипе, да јавности злонамјерно презентира неистине или предрасуде о некој личности или о неком другом народу онда се морамо упитати шта је циљ такве слободе штампе.

Па на тоне оваквих карикатура, памфлета, новинских текстова, ТВ емисија, видео материјала креираних на Западу о Србима, Србији, тзв. босанским Србима, српским политичким и војним лидерима са највиших нивоа и то све у тенденциозно негативном свјетлу смо се толико начитали, нагледали, нагутали од деведесетих па наовамо да вам једино преостане да стекнете здравствени имунитет тако јак да буквално постанете отпорни на ту врсту епидемије, као што неке бактерије постану резистентне на неке врсте антибиотика.

Обзиром да у свом коментару ЈОВАН мисли да СЛОБОДАН показује и неке знаке параноидности због слободе штампе на Западу, СЛОБОДАН му одговара, да је хвала Богу сасвим здрав по том питању. Не гледа он само холандски ТВ Телетекст, он прочита с времена на вријеме Elsevier, HP/De Tijd, Vrij Nederland, Algemeen Dagblad, HP/De Tijd, Vrij Nederland, De Telegraaf, а не само оне које је ЈОВАН поменуо. Па и њемачки SPIEGEL понекад. Наравно да сав народ па и СЛОБОДАН осим папирне штампе потражи и на електронским медијима оно што га интересује.

СЛОБОДАН је у СПОРНОМ-ТЕКСТУ поменуо како ништа није случајно, па ни украјинска карта Европе у којој наравно нема Србије. Али је интересантно како млако реагује званични Београд на тај украјински поступак, а индикативно је и то да ЈОВАН у свом коментару избјегава тај догађај коментарисати. Њему та карта није важна, битно је да он ужива у томе што су у Кијеву срушили споменик Лењину.

Ukr_hrv_620x0

Идемо даље. На овом линку:

https://stanjestvari.com/2014/05/10/мирослав-лазански-србија-не-сме-заузе/

ЈОВАН чита лекцију господину Лазанском.

Цитат:

Знам да је овај г. Лазански један од најомиљенијих српских новинара, специјалиста за

војна питања и војну историју… “разуме се“ он у све по тим питањима. Али… ако су му и остала знања оваква каква су о Холандији у Другом светском рату, заиста је то јадно и бедно…

Крај цитата

Па ЈОВАНЕ, вели СЛОБОДАН, Лазански добро зна све о БЛИЦ КРИГУ (Blitzkrieg) па и о епизоди тог рата у Холандији. Он је епизоду о Холандији описао у облику литерарне стилске фигуре и наравно он то није мислио у буквалном смислу.

Када пажљиво читате ЈОВАНОВЕ разно-разне коментаре ствара се чврст закључак:

ЈОВАН има параноју од Црвених.

Ако прочитате текстове на примјер на овим линковима

http://www.networkedblogs.com/zQ1lw

https://stanjestvari.com/2014/02/20/регнум-ру-украјина-и-план-велике-евр/comment-page-1/

https://stanjestvari.com/2014/05/09/руска-реч-историја-георгијевске-лент/

https://stanjestvari.com/2013/12/13/928/

https://stanjestvari.com/2013/12/10/милош-милојевић-трибина-у-име-народа/

онда брзо налазите одговор зашто је то тако. ЈОВАН већ одавно живи на Западу. Навикао се, добро му је. И одатле дијели историјске лекције. СЛОБОДАН има осјећај да је ЈОВАН био најнесрећнији 12. априла 1961. када је Гагарин постао први човјек у свемиру. Било му је мука што су то постигли Црвени, што је то постигао тадашњи СССР.

ЈОВАН страшно жали за неповратном царском Русијом. Али живот иде даље.

Да ли се ЈОВАНЕ сјећате, како је то било 1914-е? За разлику од Њујорка и САД-а који су бљештали у неонским свјетлима, цијела америчка нација снабдјевена електричном енергијом, а у Русији мрак, 98% становништва је неписмено, огроман дио становништва живи у биједи, а царски двор том јадном руском народу нуди ништа друго, него мистичну, исцјелитељску, чудотворну будућност преко царичиног личног савјетника Григорија Распућина. Али је историја неумољива и има своје законе.

Нису тада својом појавом бољшевици, Црвени, били сјајно рјешење, али су ваљда били боље рјешење од мистике једног, увијек пијаног и развратног Распућина?

Руски Бјелогардејци се нису мирили са поразом и ускоро су покренули рат против сопственог народа.Замислите, на једној страни Руски Бјелогардејци у борби против свог народа заједно са интервенционистичким трупама Француске, Велике Британије, Аустралије, Канаде, Индије, Јапана, САД, Чехословачке, Пољске, Румуније, Италије, Грчке, Кине па и Србије[1], а на другој страни голи руски народ и Црвени.

Нападнути са Сјевера, Запада, Југа и Истока ти и такви Црвени, Бољшевици, су у то доба спасили Русију и направили помак набоље. Становници СССР-а су прво научили читати и писати, добили су бесплатно школство и здравство. Нација се пробудила, изашла је из мрака, па иако им је Стаљин понудио другу врсту мрака, опет је народ кренуо даље. Нестао је Стаљин, нестао је и СССР али су ствари ишле узлазном линијом.

Није добро бити слијеп и због личне драме или неправде сматрати све Црвене криминалцима. Треба увијек волити свој народ, увијек, чак и када он у датом историјском тренутку изабере неки други пут, а који не одговара нашем политичком опредјељењу.

Да упоредимо неке ствари. Па нису сви Нијемци били озлоглашени нацисти. И међу нацистима је било људи попут Шиндлера или незнаног њемачког војника који је одбио да стријеља српске сељаке у Шумадији. Нису ваљда од 1917. па наовамо сви бољшевици били криминалци? Или како нам је Тито деценијама сервирао како су он и његови партизани сви добри момци, а четници били банда, да би након толико деценија почело клупко да се одмотава, табу теме нестају, неко на објективнији начин покушава објаснити младим генерацијама да прича није била тако црно-бијела. На примјер, поп Ђујић као четник у Далмацији и Крајини је оружјем бранио голоруко српско становништво од усташког терора. Е тако нешто ни у сну нисте могли, ни смјели зуцнути педесетак година у титоистичкој Југославији. Историја се понавља. Једни ће ове, 2014. године тврдити да је Гаврило Принцип зачетник савременог тероризма други ће тврдити да је био херој, борац за слободу једног народа.

И на крају да подсјетимо још једном читаоце, ЈОВАН у тексту свог коментара

(видите линк http://www.networkedblogs.com/zQ1lw ) нам поново открива своју параноју од руског народа…

Цитат:

…Ја сам потомак “Белих“ и сматрам да су они – мада војно поражени у руском грађанском рату, били морално у праву. Сматрам да – мада су у том грађанском рату “Црвени“ (бољшевици) војно победили, и народ Русије у једној врсти оружаног референдума њима дао за право – то је било на његову погибељ, и погибељ Русије. Према томе – упрошћено речено, народ Русије је добио, а и сада још увек добија оно за шта је том приликом “гласао“. После егзила великог дела руске елите…

Крај цитата

Па зашто су ЈОВАНЕ, пита се СЛОБОДАН, тадашња руска елита, цар и племство, до 1914. спавали, шта их је спречавало да покрену модернизацију тадашње Русије, да је електрификују, да описмене убоги народ? Да су то тада урадили не би се на историјској сцени ни појавили Црвени. Или је царској породици било важније и занимљивије купати се колективно наги у водама Финског залива? Ко зна, можда су само хтјели показати солидарност са својим руским народом, голим, босим и гладним?


[1] Према Википедији у интервенционистичким снагама против руског народа је учествовао и котингентод 4.000 српских војника на Архангелском фронту. Аутор овог текста за овај податак до сада никада није чуои мисли да је те 1919. године те јадне Србе, уморне од рата, могао послати само краљ, онај исти који је више желио да буде краљ Срба, Хрвата и Словенаца а не само Срба. НЕВЈЕРОВАТНО? ИСТИНИТО? Да ли неко нешто више зна о судбини ових 4.000 Срба?

Advertisements


Категорије:Разномислије

21 replies

  1. Имењаче, анализа коментара Слободана, Јована и Петра је заиста занимљива, али само за оне који познају дотичне. Овако је на нивоу личне преписке. Поред тога, ако сам разумео о коме се ради, сви смо ми матори и имамо, рекао бих, без да вређам, фикс идеје, сујете, памћења. Ако имамо то у виду, онда овај текст и није за овај портал. Могао би, да у скраћеном облику остане коментар, на претходне коментаре.

    Свиђа ми се

  2. Не знам да ли ће PETAR реаговати на опширан текст г. Аћимовића, али Иоанн (не Јован) хоће– мада углавном на онај његов део који се односи на Руску Империју. Г-дин Аћимовић очигледно понавља она оскудна, искривљена комунистичка “знања“ која је као потомак једног сарајевског комунисте, члана илегалне групе Владимира Перића Валтера, научио о тој теми у сарајевским школама, а ваљда и код куће… Иоанн је потомак белогардејаца и логично је да им се гледишта не могу и неће поклапати. Овде ћу цитирати Киплинга који то добро поетски сажима:
    “Oh, East is East, and West is West, and never the two shall meet,
    Till Earth and Sky stand presently at God’s great Judgment Seat;…“

    Дакле, г. Аћимовић пита: „Да ли се ЈОВАНЕ сјећате, како је то било 1914-е? За разлику од Њујорка и САД-а који су бљештали у неонским свјетлима, цијела америчка нација снабдјевена електричном енергијом, а у Русији мрак, 98% становништва је неписмено….“.
    Па, постоје и неки конкретни подаци о (не)писмености у Руској Империји. Наводим оне нађене на (постовјетском) руском YANDEX –у. То нису царистички подаци, него су узети из совјетске енциклопедије (БСЭ, прво издање 1929-30гг) и односе се на процент неписмених међу регрутима у периоду Империје 1875-1913 г. (http://www.belrussia.ru/page-id-1087.htm):

    Процент неписмених регрута у бившој Руској Империји:
    Године 1875 1880 1885 1890 1896 1900 1905 1913
    % неписмених 79 78 74 69 60 51 42 27

    Из каснијих издања БСЭ, ови подаци су били избачени. Ипак, било је “незгодно“ признати да је процент неписмених у том „царистичком мраку“ био много нижи од 98% (чудо да бољшевици нису навели и 99%). Како видимо, г. Аћимовић барата нетачним податком – а то се односи и на практично све што је написао о Руској Империји. Али – њихово демантовање би нас одвело предалеко.
    Иоанн, иначе, одаје признање труду г. Аћимовића да истражи и наводи Иоаннове коментаре са других сајтова, и додаје да остаје при свему што је на разне теме у њима написао, а и даље мисли да би се г. Аћимовић, који за себе тврди да је остао бунтовник и у Холандији, као и у оној незаборавној 1968 г. у Титовој Југославији, осећао много боље и лагодније у некој другој земљи. Када већ каже да повратак у Србију не долази у обзир, зашто не нпр. Русија? Тамо сигурно не би имао баш никакве разлоге да се бунтовно осећа?

    Свиђа ми се

  3. ОК, Иоанн, ако сте могли из мог текста схватити, ја сам се давно сврстао у редове ондашње опозиције, ако смо се уопште тако могли звати, јер није било слободе говора у комунистичкој Југославији и ту се заиста слажем са вама. Али ако су нас тако добро лагали у оно доба да је у Русији толико било неписмених, онда признајем да сам погријешио у навођењу онако великог постотка.
    Било ми је интересантно да потражим на интернету те податке, јер ми је нестварно изгледало да се царска Русија толико бринула за описмењивање свог народа. И нашао сам интересантан текст на ту тему на линку

    а тамо се, између осталог, налази и ово:

    … (1897) indicated that only a mere 24 percent of the Russian population
    (over the age of nine years old) was able to read and write to a sufficient standard;
    this percentage was quite low and alarming for any nation….

    … The Revolution of 1905 would bring just the changes that Russian education needed; over the next decade or so, the Russian literacy statistics would increase dramatically. In fact, by the year 1914, the statistics regarding reading and writing in Russia would climb to approximately 40 percent….

    Значи. ипак након Револуције 1905 ствари су се почеле поправљати, али је 1914
    проценат нарастао на 40%. Очито да ни ја ни ви нисте у праву, ако је вјеровати овом тексту.

    Није ми јасно гдје је Иоанн прочитао да мој повратак у Србију не долази у обзир, јер ја не долазим из Србије, већ из Босне. А колико видим Иоанн би радо порадио на томе да ме протјера из Холандије, на примјер у Русију, јер се сјетио да је управо у царској Русији протјеривање политичких неистомишљеника у иностранство или у Сибир била најомиљенија казна.

    Свиђа ми се

  4. Поштована господо,
    зар је могуће, да ми немамо о чему, да разговарамо, већ се натежете о проценту неписмених у Русији? Када је реч о Петровом коментару, исти је могуће и лако критиковати и осудити. Међутим коментари, основни текст и накнадни коментари Слободана и Иоани Дубињина не говоре о теми, већ о безразложном непријатељству. Питам се, зашто свако не може, да има лепе и ружне успомене и да о друштвеним појавама има различито мишљење? Чему потцењивање нечије прошлости и успомена? Посебно је непотребно потцењив ање Дубињина, који је врхунски интелектуалац и човек достојан поштовања. Рекло би се, да сте обојица доживели сличну судбину, па ми није јасно зашто сте у спору?

    Свиђа ми се

  5. Слажем се са господином Млинаревићем да је овај коментар претјерано опширан и личан. Потрошено је доста енергије, али су ефекти потанки, јер се ради о личним сујетама које у правилу не доносе неко добро. Хајде да нађемо заједнички именилац тј. оно у чему се слажемо и да на том основу заједнички радимо.
    Али свако зло за неко добро ! Нисам баш неки хакер, али сам овдје добио упутства како се тастатура може пребацити на ћирилицу и ово је први текст који пишем ћирилицом, на свом лап топу који је претходно био „нариктан“ на латиницу (честке се не примају :))) ), иако и даље мислим да је важнији садржај, него којим се писмом пише…
    По мом мишљењу ово са упутствима за пребацивање на ћирилицу је најважнији дио текста г. Аћимовића и требало би (уз његову сагласност) као посебно упутство поставити на Стању ствари. Релативно је једноставно, програмерима и сличним је лако, али нама осталима не баш….

    Свиђа ми се

  6. Идеја да се постави упутство је одлична!

    Свиђа ми се

  7. Сагласан да је одличан предлог – поставићемо упутство за намештање ћирилице на рачунару. Ето ипак неке користи од овог дописивања, ма колико било „лично“!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  8. Дозволите да приложим неке коментаре на тему Русије.

    1) Пораз у рату са Јапаном (1904-1905) имао је и позитивне ефекте – царска Русија је почела убрзано да се модернизује. На чело владе је 1906. дошао Столипин (убијен је 1911. године у Кијеву), а исте године је отворена и ДУМА.

    Циклус модернизације војске је требало да се заврши 1917.

    За време Столипиновог мандата стопе привредног раста биле су преко 10 %, додуше раст су потпомогли француски кредити.

    Ако хоћемо искрено, Совјетски Савез је тек седамдесетих (ако ме сећање не вара) успео да надмаши производњу пшенице царске Русије с почетка 20. века; иако би било логично да су приноси бар удвостручени, имајући у виду напредак у квалитету семена и агротехничким мерама.

    2) Револуција 1917. је зауставила руски „сребрни век“ у уметности.

    3) Што се тиче интервенције 1919-1920. у совјетској Русији, у њој су учествовале Француска, Велика Британија, САД, Јапан, Србија, Румунија итд. Што се тиче српског учешћа, крајем осамдесетих су у домаћој штампи били фељтони на ту тему.

    4) Што се тиче успеха бољшевика у грађанском рату (1918-1920), постоји једна важна чињеница. Бољшевици су после низа пораза и потискивања схватили да рат не може да се води без официрског кадра.
    http://en.wikipedia.org/wiki/Russian_Civil_War#mediaviewer/File:Russian_civil_war_in_the_west.svg
    Зато је Троцки дошао на идеју да у Црвену армију укључи бивше официре царске Русије, док су породице тих официра биле таоци бољшевика. Иронија судбине је да је НКВД послао Рамона Меркадера да убије Троцког у Мексику, а талац је била Рамонова мајка.
    [Ове „детаље“ везане за Троцког сам својевремено пронашао у књизи „Стаљин“ Едварда Радзинског.]

    Свиђа ми се

  9. Какве ово везе има са темом?
    1. како је могуће закључити, да изгубљени рат, може бити и користан? Сећање се мора обновити. Можда је тачно, то у вези пшенице, али је сигурно, да су негде у споменуто време, Лајка, па Гагарин „отерани“ у свемир. Пре Амера! И сад се присећамо пшенице? Поштовани Инжењеру, немојмо бирати податке, који нам се свиђају.
    2. Има смисла, да нас подсетите о „сребрном веку“ у уметности. Први пут чујем?
    3. Шта сте нам ново рекли?
    4. Википедија, као извор и није баш сигурна, с обзиром, да свако може, да јој „доприноси“. Теза о таоцима је на стакленим ногама. Одакле Вам идеја, да је било ко, знао шта је у глави Троцког? Како нечија размишљања, Родзинског, могу да буду историјски извор? Ваљда је и међу царским официрима било људи, који су схватали, да постоје спољни непријатељи, а да су они, царски официри, професионалци, а не политичари. Инжењеру, и официрски занат је, нешто што човек воли и ради, без да улази у питање ко му је послодавац. А ваљда је и њима отаџбина била пре свега!

    Свиђа ми се

  10. Потпуно се слажем са коментаром Слободана Млинаревића да смо се ја и господин Дубињин упустили у безразложно непријатељство.
    Ја сам потпуно нов корисник сајта СТАЊЕ СТВАРИ и нисам ни у сну имао намјеру да се упуштам у овакве полемике, али сам уз сагласност уредника написао овај други текст. Оба коментара на мој први текст нису имали везе са темом коју сам написао, већ су се ту нашле увредљиве и арогантно интониране ствари на мој рачун, а на које нисам желио у први мах одговорити. Врло би ме интересовало како бисте ви на то реаговали када би се радило о вама?
    Жао ми је што је господин Дубињин поново из цијеле приче у мом другом тексту, опет коментарисао нешто (проценат неписмених у Русији) што опет нема никакве везе са темом мога текста.

    Поштовани имењаче, ја не познајем господина Дубињина и никада никога у животу нисам омаловажавао, макар то био и обични сиромашни надничар, па тако нисам имао, нити имам намјеру да потцјењујем и господина Дубињина.
    Али је нормална ствар да људи уђу у полемику ако се у нечем не слажу.
    Овде се десило супротно, ако се не варам, господин Дубињин је потцјењивао мене.

    Једино се не могу сложити с вама да нису само врхунски интелектуалци достојни поштовања, ваљда су сви људи достојни поштовања. Што се мене тиче, ја господину Дубињину пружам руку помирења, а како обојица живимо у Холандији, било би можда добро и да се боље упознамо. Можда би и мој имењак могао ту да посредује?

    У другом свом коментару Дејан цитира податек из Википедије. У истом чланку са линка који је Дејан навео стоји и ово:

    At the start of the war, three quarters of the Red Army officer corps was composed of former Tsarist officers.

    Па то је дивно, на самом почетку Интервенционистичког рата против Русије је огроман број царских официра препознао потребу да бране Русију и ставили се тако у службу новоформиране власти, па ма каква она била.

    Рат је као вихор. Догађаји се нижу стравичном брзином. Појединац, а прије свега војно лице, на крају мора да се одлучи.
    Када је деведесетих година пропадала Југославија наравно да су се Хрвати, бивши официри ЈНА, масовно ставили у службу нове хрватске војске, муслимани, бивши официри ЈНА, масовно ставили у службу Армије БиХ, а Срби, бивши официри ЈНА, у службу Војске Р. Српске или Војске Србије или
    војске окрњене Југославије. Ови задњи, на жалост, слушајући одлуке ондашњих политичких структура нису никада оформили јединствену војску која би се ставила у службу одбране интереса српског народа на територији бивше Југославије. Опростите, али то је сасвим друга тема. Ја овим коментаром моје
    учешће у овој полемици стављам AD ACTA.

    Свиђа ми се

  11. Имењаче, нисам рекао „само врхунски интелектуалци“. Рекао сам „Посебно је непотребно потцењивање Дубињина, који је врхунски интелектуалац и човек достојан поштовања.“ Није ми се чинило, да неко неког подцењује. По мом мишљењу, сви који се придруже јавфним мрежама, постају јавне личности и као такви, морају да трпе знатно веће ударце него у приватној преписци. Ако неко коментарише под псеудонимом, а Ви и ја под именом и презименом, тешко ми је да посредујем. Господин Лазић, скоро сам сигуран, зна о коме се ради, као и ја. Лично, волим отворену размену мишљења, али ми се учинило, да сте обојица ушли у „ситна цревца“, а од тога нема користи. Видим, да сте схватили моје добронамерне примедбе и то ми много говори о Вама у позитивном смислу. Верујем, да је и господин Дубињин сличног мишљења, с обзиром, да познајем његову генерацију. Имењаче, нас двојица, као млађи, морамо бити спремнији, да старије и искусније прихватимо и да нешто од њих учимо. Наравно, да уз то иду и разна оптерећења, која су везана за године. Овај разговор је, бар за мене, био јако занимљив и небих га стављао ад акта. Мој мејл је slobodan.mlinarevic@gmail.com, па причу можемо наставити и директно. На крају, већина Ваших ставова су ми блиски. Мало ми је засметао тон, а учинило ми се, да је Ваш опонент познат и Вама.

    Свиђа ми се

  12. @ слободан млинаревић (20. јун 2014. у 15:48)

    У претходном коментару сам се надовезао на податке и ставове изнете у чланку и коментарима.

    Као што човека животни порази неретко подстакну да подвуче црту и размотри где је грешио, како би могао да се условно речено реорганизује, тако и одговорне државе уче из својих пораза. Тако бар сведочи (историјско) искуство илити емпирија.

    Помињање пшенице ми је било згодно, мада упоредни подаци не би ништа били бољи ни са сточним фондом. Предлажем да упоредите производњу (пшенице, меса итд.) царске Русије с почетка 20. века и Совјетског Савеза из тридесетих година.

    Помало ми је чудно да нисте чули за руски „сребрни век“. Том „веку“ је припадао на пример Николај Берђајев, али и многи други. Из прве руке, ево неких рефернци које помињу тај културни узлет:
    http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0351-2274/2003/0351-22740304059D.pdf
    http://serbian.ruvr.ru/2014_06_20/Odsjaj-u-zracima-zalazeceg-sunca-7409/

    Из „Википедије“ сам у коментару навео само једну мапу.

    Радзински (еЭ́двард Станисла́вович Радзи́нский) има репутацију као историчар и поменуо сам податке из његове књиге „Стаљин“ (1996/1997). Није у питању роман нити памфлет, тако да се не ради о утисцима и „размишљањима“ Радзинског, поготово не о „размишљањима“ или „знањима“ о томе „шта је у глави Троцког“. (Сигурно Вам је познато да је Лав Троцки „отац“ Црвене армије).

    Свиђа ми се

  13. Дејане, нисам разумео шта подразумевате, под „животним поразима“? Ако сте мислили на неуспехе у животу, могао бих се сложити. Нажалост, нисам упознао човека, који је успео, да нешто научи из неуспеха у животу. Што се тиче држава, мислим, да то није за упоређење, а ако покушамо, да нађемо, да је нека држава из пораза нешто „научила“, управо нам историја показује, да државе не успевају, да уче из пораза. Прво ми пада на памет Немачка, а одмах после тога САД.
    Мени није тешко, да признам, да нешто незнам. Очекивао сам, да ми нешто више кажете о „сребрном веку“, трајање и шта се под тим подразумева. Кажете да је пораз од Јапана 1905 покренуо Русију? Где је ту онда „сребрни век“? Није ваљда почео са поразом од Јапана?
    Кажете, да „Стаљин“, није роман, а ни памфлет. Шта је у питању, биографија? Шта год, да је, ипак је аутор унео у то своја размишљања и своје утиске о Стаљину, па и о Троцком. Сам наслов не указује, да се ради о делу историчара.
    У сваком случају, надам се, да се можемо сложити око користи коју смо добили захваљујући размени мишљења. Сви заједно, пребацивање ПЦ на ћирилицу, а ја лично, да се морам упознати са „сребрним веком“. Заиста нисам за тај појам знао.

    Свиђа ми се

  14. Упутство за ћирилицу на рачунару се (за сада) налази овде

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  15. @ слободан млинаревић (20. јун 2014. у 23:32)

    Разуме се да можемо да разменимо мишљења.

    Хтео сам да потцртам да је почетак 20. века био период узлета Руске империје – и културног и економског; покренут је циклус наоружавања и модернизације војске што је требало да се оконча са 1917. Зато сам поменуо „сребрни век“ и председника владе Столипина.

    „Сребрни век“ је, додуше, почео поткрај 19. века, али је врхунац доживео уочи Великог рата (да употребим тај старински израз).

    Коментари подразумевају краћу форму изражавања, а за повлачење обриса и руском „сребрном веку“ треба бар један већи чланак. Зато сам приложио два линка да, што се каже, на брзу руку прикупите информације. Вероватно је било и бољих референци.

    Енглеско издање књиге Радзинског има следећи наслов:
    Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia’s Secret Archives, Anchor, (1997) ISBN 0-385-47954-9

    Стицајем околоности имам и српску верзију (штампану) и енглеску верзију (као ПДФ).

    Што се тиче талаца, информација је проверљива на основу сачуваних докумената из архива којима је Радзински имао приступ.

    Зашто Русија није умакла судбини 1917. и зашто је потрошила (неки ће рећи прокоцкала) империју веома су сложена питања. Данилевски и Мерешковски су били на становишту да је пропадање започело још од времена Петра Великог. (Ово је већ крупна тема и не бих даље и дубље да разматрам).

    Извињавам се што сам претерао са дужином коментара.

    П.С.

    Од оснивања, САД су и те како училе из својих пораза – зато су постале империја модерног доба. О Немачкој да и не говоримо – када се данас каже ЕУ, све више аналитичара (не без разлога) прво помисли на Немачку. Из својих пораза у 19. веку (којих није било мало) и те како је учила и тадашња Србија. За Србију у последњих четврт века то се не може рећи.

    Свиђа ми се

  16. @ Дејан
    Тешко ми је разумети инсистирање на учењу из државних пораза. Немачка је поражена у два светска рата и сада „чачка мечку“, а Ви кажете, да је нешто научила? Враћа те се на оснивање САД? За нашег живота, из којих су пораза, а било их је довољно, САД нешто научиле? Као да полазите од унапред утврђеног става и онда тражите само чињенице, које доказују Ваш почетни став. И онда се то сведе, на последњих четврт века у Србији? У тих четврт века, Србија није ни постојала, као самостална држава. Рекао бих, да у 19. веку, Србија и није имала пораза из којих би требало да учи. Можда је то био српски „сребрни век“? Можда и ја полазим од претходно тврдо утврђеног става, а прилично се трудим, да то избегнем.

    Свиђа ми се

  17. Што се мене тиче, ја господину Дубињину пружам руку помирења, а како обојица живимо у Холандији, било би можда добро и да се боље упознамо.- написа г.Аћимовић.Свака част!
    Овако би требало да зрели , а богами и нормални људи рјешавају своје несугласице.
    Можда је ово почетак једног дивног пријатељства!

    Свиђа ми се

  18. Г.Лазићу такође свака част! Од овога би могло бити користи…Овде не важи изрека „Хитња је мати сваког белаја“.Напротив!

    Свиђа ми се

  19. @ слободан млинаревић (21. јун 2014. у 06:05)

    „Сребрни век“ се односи на културни узлет Русије.

    Не причам паушално, већ на основу свог искуства у сагледавању и проучавању историје.

    Из искуства из пропасти Првог српског устанка Милош Обреновић је научио, зато је Други српски устанак средњерочно дао резултате. Из пораза у српско-бугарском рату (1885-1886), Србија је и те како научила и започела циклус модернизације војске и школовања официрског кадра. Дугорочно гледано, циклус модернизације је дао резултате током Балканских ратова и Првог светског рата.

    САД су научиле из Америчко-британског рата (1812-1814), који су изгубиле. Занимљиво је да су тада Британци освојили Вашингтон и спалили Белу кућу.

    Од осамдесетих не видим ниједан већи пораз САД на међународној сцени. Не значи да их неће бити. Последњи велики пораз је био у рату у Вијетнаму. САД су од седамдесетих заокренуле политику, да би осамдесетих започео Реганов „крсташки поход“ против социјализма. додуше, већи део ловорика од победе у Хладном рату је покупио старији Буш као председник (1989-1993).

    Амерички долар је у послератном периоду најважнија светска резервна валута – са тренутним учешћем од преко 60 %. (Ко контролише новац, он управља светом).

    Да Немачка управља већим делом Европе, то је јасно. Препоручујем чланак г. Клефтакиса са овог блога (који није далеко од истине):
    https://stanjestvari.com/2013/12/30/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%84%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%81-%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%B3%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%82/

    Не верујем да ће Вас моја аргументација задовољити, али шта да се ради. Здрави били.

    П.С.

    Што би рекао добриша Цесарић: „Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна. Крхко је знање!)“

    Свиђа ми се

  20. @ Дејан
    Као што рекох, имате чврсто утврђене почетне ставове. И бирате само оно што иде у прилог Ваше тезе. Шта је био циљ у Кореји? Рекао бих, да је циљ био мало већи од пола Кореје. Ирак, Афганистан, Либију, Сирију очигледно сматрате победама САД. Са тиме се могу сложити само Амери.
    Мени се чини, да је Милош био врстан трговац, па се тако и понашао. На нивоу сеоског кнеза у рајинској ондашњој Србији, тешко да га можемо прогласити за политичара, који је из Првог устанка нешто научио. Модернизација војске је у свим државама које су заостајале у економском и сваком другом развоју је нешто, што је, рекао бих „природна појава“, како у Србији, тако и у ондашљој Русији, као и у свакој другој држави у развоју.
    Ако се вратимо на нашу сурову стварност, интересантно би било Ваше мишљење о нашем развоју, с обзиром на „модернизацију“ наше војске. Да ли то значи, да смо у развоју или смо ваћ толико развијени, да нам војска и не треба? И да ли је садашња власт, та која је научила нешто из пораза „последњих четврт века“, па сада угошћава и Блера, а Немачку и Аустрију за највеће пријатеље Србије и Срба? Морао сам, да Вам поставим и ова питања, јер се само из одговра на њих, можда могу разумети Ваши претходно саопштени ставови, односно позвање на изнете чињенице и њихово разумевање.

    Свиђа ми се

  21. @Дејан
    О тезама господина Клефтакиса могли би посебно да попричамо. Раније сам навео мејл slobodan.mlinarević@gmail.com па сам на располагању.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s