Стефан Каргановић: Како су непријатељи РС ликовали на Извештај Комисије о Сребреници 2004. године

stefan-karganovicОдјеци на Извештај комисије Владе РС уследили су одмах широм света, како у медијима тако и у публикацијама озбиљније природе. Без изузетка су били неповољни по Републику Српску. Неколико примера то ће показати. 

У свом коментару, немачки часопис „Шпигл“ каже: „Власти босанских Срба у среду су се по први пут јавно извиниле за сребренички масакр који се догодио 1995. године – највеће зверство у Европи после Другог светског рата. Званични представници босанских Срба такође су признали да је при крају сукоба у Босни који је трајао између 1992. и 1995. то убијање било организовано од стране српских снага. Више од 7,800 мушкараца и дечака било је побијено. У својој изјави, влада босанских Срба је изразила ‘саучешће болу родбине сребреничких жртава и искрено жаљење и извињење за трагедију која их је задесила.’“ (Spiegel Magazine, 11/12/2004)

Британска државна информативна служба ВВС није много заостајала. Под драматичним насловом „Босански Срби признају Сребреницу,“ преноси се да је „званична истрага босанских Срба у вези са догађајима у Сребреници у јулу 1995. године установила да су српске снаге побиле неколико хиљада Муслимана,“ па додаје да је то „први пут да власти босанских Срба признају убиства која је Хашки трибунал за ратне злочине окарактерисао као геноцид.“

sk-b

ВВС затим своју јавност упознаје и са неким наводним садржајима тог признања:

„Снаге босанских Срба су планирале операцију у три етапе: напад на град, раздвајање жена и деце, и погубљење мушкараца. Војне и полицијске јединице, као и специјалне јединице МУП-а, учествовале су у убиствима.“ (BBC NEWS, 6. јуни 2004.)

Оба утицајна медијска текста садрже значајне нетачности и пропусте. У Извештају комисије не пише изричито да је „више од 7,800 мушкараца и дечака било побијено,“ мада се такав утисак лако могао стећи зато што се у једној процени у Извештају дипломатски говори о „око 7 800 несталих.“ Пошто Комисија Владе РС, у настојању да задовољи наручиоце Извештаја, не доноси никакав контекст, а усваја „чињеничну матрицу“ и терминологију већа Хашког трибунала које је генерала Крстића за Сребреницу осудило за геноцид, немачким новинарима је тешко замерити ако су извукли привидно логичан закључак. Вест коју преноси ВВС такође је испуњена произвољним тумачењима, али с обзиром на сервилну интонацију Извештаја Владе РС од 2004. године и одсуство у њему сваке критичке дистанце у односу на догађаје, и овде је тешко изнети убедљив приговор.

Ако тадашњој влади Републике Српске није било стало да се бори за објективно приказивање чињеница, зашто би о томе бринули новинари ВВС? Зато је разумљиво да у свом жару да оцрне Републику Српску – за шта им је сама влада пружила неодољиви подстицај – страни новинари измишљају план „у три етапе“ који чак ни Хашком трибуналу није пао на памет. Није им замерити ни за то што хладно оптужују војне и полицијске структуре РС за масовно убиство, занемарујући при томе кључну улогу Десетог диверзантског одреда у чијем је саставу био лажни сведок Дражен Ердемовић. За ту јединицу још увек се не зна у оквиру каквих структура и за рачун каквих служби је деловала када је вршила стрељање заробљених Бошњака. Комисији 2004. године није падало на памет да тако значајну чињеницу истражи.

У светлу пропуста сачинитеља Извештаја да барем наведу и појасне основне чињенице, ни коментар америчког дневника „Seattle Times” нимало не изненађује:

„У коначном извештају српске комисије у вези са сребреничким масакром 1995. године признаје се да су снаге босанских Срба планирале масовно убиство 7,800 муслиманских мушкараца и дечака, изјавио је јуче један међународни званичник. ‘Овај извештај представља признање и износи појединости плана који је предвиђао циљану ликвидацију хиљада Бошњака (Муслимана) од стране српских снага,’ рекао је Бернард Фасије, заменик међународног администратора Босне.“ („Seattle Times”, 9. новембар, 2004.)

sk-s

Нема дилеме о коме је „међународном администратору Босне“ овде реч: ради се о „лорду“ Џереми Ешдауну, наручиоцу Извештаја Комисије Владе РС. Пред његовим грубим претњама нико од властољубивих „руководилаца“ тадашње Републике Српске (са изузетком часног председника Врховног суда, Марка Арсовића, који је демонстративно поднео оставку на чланство у комисији зато што му је било онемогућено да професионално ради) није смогао грађанске храбрости да одбије учешће у нечасној работи и да се повуче са положаја.

Реакције широм света биле су у истом духу. „Корак ка прихватању стварности,“ тако се коментаришући Извештај Комисије ликовало у уводнику једног арапског листа:

„Овог јуна босански Срби су направили један важан корак према стварности када је њихова ентитетска влада најзад признала да Срби јесу починили масакр. Ове недеље, они су објавили извештај где се наводи да су српски истражитељи утврдили да су Младићеви џелати побили више од 7,000 бошњачких жртава. Порицање овог зверског чина најзад је прекинуто. Срби више неће морати да живе у лажи. Сада се морају суочити са кривицом коју сносе за тај одвратан злочин.“ (http://www.freerepublic.com/focus/f-news/1246585/posts)

Уводничар из далеке земље се вара када мисли да је ту било некаквих српских истражитеља и да су они нешто утврђивали. Он по инерцији претпоставља уобичајени начин понашања људи којима је стало до своје државе и до свога народа али он не зна да тадашње препаднуте власти Републике Српске приликом „утврђивања чињеница“ нису истраживале апсолутно ништа, већ су користиле искључиво материјал из пресуде Хашког трибунала!

sk-f

Степен њихове сервилности очитује се у изјави премијера Пера Букељевића да он у потпуности „подржава активности радне групе за примену коначног извештаја Комисије за Сребреницу“ где такође нуди и „сву потребну подршку владе“ на реализацији тог великог задатка. („Онаса“, 4 мај, 2005.)

Извештај UNHCR за Босну и Херцеговину 2006. године синтетизује на следећи начин све наведене перцепције Извештаја комисије Владе РС:

„Године 2003. Дом за људска права БиХ наредио је РС да спроведе детаљну истрагу о судбини особа које су се још увек водиле као нестале после масакра око Сребренице у јулу 1995. Сребреничка комисија најзад је почела са радом у јануару 2004. и саставила је извештај, који је Влада РС усвојила, где се по први пут признају обим и природа зверстава која су била почињена након пада ‘безбедне зоне’ у Сребреници. Извештај садржи нове појединости о локацијама масовних гробница.“ (Freedom House, Nations in transit / Bosnia-Herzegovina [2006]: http://www.unhcr.org/ refworld/country ,,FREEHOU,,BIH,,473aff31a,0.html )

Као што се могло очекивати, коришћење Извештаја комисије Владе РС о Сребреници као такорећи крунског доказа званичног наратива врло брзо је ушло и у mainstream академске расправе по овом питању. Навешћемо два упечатљива и утицајна примера.

У издању часописа Cultures & Conflits, 2007. године објављен је зборник текстова под насловом: „Srebrenica 1995: analyses croiseés des enquêtes et des rapports,” у оквиру којег се налази и прилог специфично посвећен Извештају Комисије и његовим последицама. (Cultures & Conflits, 2007: „Srebrenica 1995: analyses croiseés des enquêtes et des rapports,” Picard Michele, Zinbo Asta, „Sur le rapport du gouvernement de la Republika Srpska.“)

После увода који је већ постао стандардан (“На седници од 28. октобра 2004. Влада РС је усвојила извештај који је ‘доказао ван сваке могуће сумње да су у јулу 1995. на подручју Сребренице били почињени злочини широког обима…’) прешло се на суштину ствари:

„Тешко је рећи да је [усвајање Извештаја] произвело преокрет у свести Срба, али оснивање комисије и чињеница да је њен извештај био заснован највећим делом на изворима самих власти РС потврђује став, који се и у самом тексту назире, да извештај представља одраз зрелости српског народа.“

Имајући у виду атмосферу притисака и манипулације у којој је Извештај настао, као и одсуство у његовом садржају сваког трага од озбиљног научног истраживања, ово више звучи као увреда него као комплимент. Али то ипак открива крајњи, „педагошки“, циљ овог подухвата:

„Мада је највећи део чињеница већ био добро задокументован [sic!], било је важно да РС оснује тело које ће самостално доћи до таквих закључака…“

Што се тиче незгодног питања притисака који су вршени у циљу обликовања коначног текста, признаје се да је то „са становишта српског јавног мњења у РС ослабило легитимитет закључака у извештају.“ Па сазнајемо и то да „текст извештаја није био објављен, тако да обични грађани нису били детаљно обавештени о закључцима које садржи, док су његови прилози остали строго запечаћени.“ (Исто, Cultures & Conflits)

Грађани су, очигледно, били обавештени само о извињењима која су била упућена у њихово име.

Заиста, тако и треба да се ради у „транспарентном“ и „демократском“ амбијенту који је „међународни администратор у Босни“, заједно са својим сервилним локалним сатрапима, наумио да имплементира у једној непросвећеној колонијалној земљи.

Осврт америчког научника, специјалисте за Босну, Чарлса Инграо [Charles Ingrao] заокружиће слику. Као један од уредника зборника научних радова “Confronting the Yugoslav Controversies”, он пружа следећу поражавајућу оцену:

„У светлу изведених доказа, бројне пресуде Хашког трибунала и Међународног суда правде, Извештај комисије Владе Републике Српске, као и ‘суочавање са истином’ од стране бившег председника РС Драгана Чавића, не остављају места за сумњу у вези са првим правно признатим геноцидом у Европи од краја Другог светског рата.“ (Charles Ingrao, Thomas A. Emmet: „Confronting the Yugoslav Controversies, A Scholars’ Initiative” [Purdue University Press, 2009], с. 42.)

Ешдаун и „међународна заједница“ могли су сами да напишу и потпишу Извештај о Сребреници, али без сарадње и признања „оптужених“ то им не би вредело ништа.

Постоји теоретска могућност да Инграо и други страни посматрачи преувеличавају значај документа о коме је овде реч, као и да прецењују важност функционера Републике Српске који га је, у име државе, озваничио. Међутим, ипак упада у очи једна непобитна чињеница: истакнути амерички стручњак за Балкан, Чарлс Инграо, Чавићево „суочавање са истином“ по политичком значају ставља у исти ранг са пресудама Хашког трибунала као доказ да је Република Српска у Сребреници починила гнусни злочин геноцида.

Тај сумњиви комплимент довољно говори о важности Ешдауновог пројекта у склопу операције подривања и коначног укидања Републике Српске као „геноцидне творевине“. Истовремено, то одсликава морални профил Ешдаунових локалних српских сарадника који су се тада налазили на положајима власти. Без њихове свесрдне помоћи и безграничне спремности да државне интересе жртвују личним, Ешдаун не би могао да постигне ништа.



Категорије:Српске земље

1 reply

  1. samo su cinjenice bitene.dokazi,a puko nabrajanje,nikada i nicemu nije vredelo,cak ni zlobnicima.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s