Небојша Малић: Страх и гађење у „Њујорк тајмсу“ или САД као „доброћудни светски хегемон“

Поводом текста Дејвида Брукса „Изазов аутократије“, Њујорк тајмс, 29. мај 2014

nebojsa-malic-2Охола глупост, како рекох неки дан новинару Гласа Русије, ендемска је појава у седишту Империје. Овдашњи моћници заиста верују да вољом могу да мењају реалност[1], да је свет њихова приватна прћија, да је Америка „земља без које се не може“[2], и да им је Бог (или у шта већ верују ових дана) дао да буду господари планете.

Типичан примерак ове психопатологије је Дејвид Брукс, тобоже „конзервативни“ коментатор иначе „либералног“ Њујорк тајмса – што само показује колико ове етикете више ништа не значе. Брукс је иначе члан „елите“, радо виђен на свим коктелима „исправног“ високог друштва, док сам Њујорк тајмс опстаје само захваљујући инфузији средстава мексичког телефонског монополисте и олигарха Карлоса Слима.

У свом коментару у Тајмсу од четвртка, 29. маја, Брукс критикује Императора Обаму што у фамозном вестпоинтском говору[3] није био довољно империјалиста. Као, не сумња он у Обамину посвећеност идеологији демократије, али 2. светски рат је избио зато што је Америка запоставила своју богомдану дужност да буде господар света…

Не, стварно. Брукс заиста пише како је америчка јавност двадесетих и тридесетих „била расположена за повратак кући, као и данас“, и да је резултат тога био „свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају 2. светски рат.“

Контекст за Бруксово булажњење је наводна претња „свету демократије“ коју представља пораст „аутократа“. Узимајући за пример Кину, он описује наводне карактеристике „аутократија“:

Да би опстали, самодршци морају да потпирују национализам. Морају да буду агресивни према суседима како би одржали ратно јединство нације. Нестабилне изнутра, аутократије морају да буду радиоактивне према вани.

Па зар то од речи до речи не описује баш Американце, који од септембра 2001. стално подсећају себе и друге да су „у рату“ (с ким?) и да „заједно стоје“ (United We Stand) – није сасвим јасно на чему и за шта, али добро де – све време машући заставама? Које су притом произведене у Кини, јер ето, бити светска империја значи да им је фабрички рад испод части, шта ли.

Брукс је или несвесан, или (још горе) неспособан да схвати, да је ово у ствари најцрња замена теза. Тај исти Обама којег Брукс хвали као демократу, средином јануара је изјавио како њега не занима Конгрес, он ће да влада „пенкалом и телефоном“ (извор). Да сад овде не објашњавам како су медији од њега направили неку врсту Пророка, Месије и Бога-Императора, који хоће лично да реши све проблеме свих добрих људи, али га зли (уметните овде објект мржње) у томе спречавају.

То није крај глупостима, нажалост. Брукс у два наврата говори о „протеклих 70 година“ – тј. периоду Хладног рата који се чак и међу благонаклоним историчарима (Артур Слезинџер млађи, Кенедијев „дворски историчар“, у књизи из 1973.) назива ером „империјалног председништва.“ У том наводном златном добу, Брукс вели да су амерички председници „агресивно плевили међународну башту“ и наводи пример Буша Старијег и Клинтона, који су отприлике сваких 17 месеци ратовали да „зауставе диктаторе, прошире демократију и сачувају међународне норме.“ Јер дабоме, америчкој Империји је цео свет њена башта, а сви људи само инсекти за „демократски“ пестицид.

Упоредо са критиком Обаме као наводно недовољно агресивног, Брукс хвали амбасадорку у УН Саманту Пауер, која заговара империјализам у име „људских права“[4], и Роберта Кагана, водећег „неоконзервативца“ и једног од твораца идеје да Америка мора да буде „доброћудни светски хегемон“. Значи, нема везе ако сте „лево“ или „десно“ политички, све док сте уједињени у империјализму, Бруксу сте добри. Каган је иначе муж Викторије Нуланд, па се онда поставља питање у којој мери Обама заиста контролише своје министарство иностраних дела, где виши чиновници воде неку своју (или чију већ) политику.

obamapenandphone

Тек при крају текста се види шта је то толико узнемирило Брукса, па бујицом будалаштина покушава да Обаму врати у „партијску линију“ (отприлике као када је Соња Бисерко критиковала Друга Боту што није довољно квислинг): из Императоровог говора у Вест Поинту му се учинило да Барак Хусеин Обама није расположен да ратује по свету. Па онда Брукс вели:

„… председник Обама потцењује колико ће у наступајућим годинама логика силе остати суштинска. Било би лепо када би аутократе размишљале у оквирима међународних норми или рационалне рачунице користи и штете. Али аутократе су то што јесу зато што су примитивци, који свет посматрају кроз стару рачуницу силе и снаге. Оно што ми сматрамо мудрошћу, они виде као слабост. Без јасних и јаких одговора, прећи ће црвене линије које ће садашњи или будући председник морати да брани.

Током већег дела протеклих 70 година, САД је имала вањску политику на две стазе. Горњом су ишле америчке дипломате, које су градиле мултилатералне коалиције за ширење демократије. Али на доњој стази су амерички председници разумели да имају одговорност као светски полицајац, и понекад морају да се понашају по логици претње и силе.“ (подвукао Сиви Соко)

Где смо ово већ чули…? Аха! Пре пар година, када је ЕУропски дипломата Роберт Купер позивао да се „цивилизирани“ Запад према „примитивном“ остатку света понаша логиком џунгле.

Дакле, Империји закон итекако лежи у топузу. Демократија је шта год она кажеда је. А сва вајна логика, поредак и вредности Империје се руководе квази-принципом „ко ће кога.“ Све остало – прича о демократији, аутократији, реду, поретку, благостању, итд. – је само параван, димна завеса за „рачуницу силе и снаге.“ Да, драги читаоци, Брукс је по ко зна који пут показао да естаблишмент Империје размишља искључиво у облику пропаганде, тј. њеног најосновнијег облика: замене теза.

Брукс и њему слични дворски коментатори сада углас вриште „Империја јуче, империја данас, империја заувек!“ – али не зато што је на хоризонту нека фантомска опасност од легија белосветских самодржаца, већ зато што се на њихове очи Атлантска Империја распада у додиру са стварношћу коју је толико дуго оспоравала, порицала и силовала. И сада неподношљиви смрад тог распада, који је предуго таворио над освојеним и потлаченим земљама широм света, разгони један нови ветар са истока.

Наспрам лицемерног левијатана који огњем и мачем шири своју лажну веру у идола „демократије“ и „људских права“ (иначе речи које је систематски лишио значења), стоје земље у којима речи имају значење, закон важи за све, снага значи одговорност а не право да се злостављају други, и где се на свет не гледа као на сопствену башту, нити на људе у њему као на инсекте. Другим речима, примиче се тренутак истине.

А тога се Атлантска Империја плаши више него ђаво крста.

Наслов и опрема: Стање ствари 


[1] Тезу да вође Империје могу својом вољом да стварају реалност (за српски превод погледајте овде) изнео је новинару Рону Саскинду тадашњи шеф кабинета Буша Млађег, Карл Роув, 2004. године.

[2] У оригиналу „indispensable country“, синтагма коју је употребила Мадлен Олбрајт као министар иностраних послова; о њој више овде.

[3] Говор од 28. маја 2014, дипломцима војне школе Вест Поинт, у којем је Обама поручио да  „Америка мора увек да води“. (оригинал овде)

[4] Коментатор Чејс Мадар (Chase Madar) је 2009. описао реторику Пауерове као употребу људских права као оружја: „weaponization of human rights“ (оригинал овде)



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар