Да ли заједничким хепенингом на Гробу Господњем почиње нова страница у односима између јерархије Православне Цркве и латинских прелата? Имају ли времена латини и источни екуменисти за лагано кување народа у лонцу за претопљавање или већ заједнички етос латина и екумениста захтева брже кораке у стварању функционалног јединства?
Српски екуменисти, су први од свих осталих екумениста, после Вартоломеја, направили још један искорак ка јединству. Јерусалимска љубавна ватра нашла је свој одјек у Бечу, где су римокатолици поклонили екуменистима храм на кориштење. Беч, историјски познат као град у коме је плански припремана унија, спроводи своју историјску мисију прозелитизма на нов начин, осавремењен новим приликама у свету технологија. Посебна рањавост Православне Цркве стоји у томе што је данас њена јерархија постала веома приземна, дилетантска и корумпирана. Све ово видећемо и на снимку који је управо објављен у „Куриру“, који са осталим медијима присутним у Србији сентименталним текстовима припрема терен за масовну издају Православне Вере кроз екуменизам.
Ових дана је перјаница српске режимске штампе, лист „Вечерње Новости“ отпочео кампању прихватања јереси екуменизма. У овом листу се одабиром саговорника Србима вешто показује да „екуменизам није баук“, већ нешто уобичајено што сав модеран свет упражњава. Тако је сексуална револуција која је релатизовала и поништила институцију брака, добила свој пандам у екуменистичкој револуцији која је релатизовала и поништила институцију догмата и саму Истину.
Ако је постало популарно и општеприхваћено да се живи у паганском промискуитету, сада постаје популарно и општеприхваћено да се живи и у паганском пандемонијуму. Свака религија има свог „бога“ и сада ови „богови“ постају међусобно толерантни и заљубљени једни у друге.
Наравно, у тој бљутавости нема места за православног Бога, који остаје једини Бог за кога важи принцип вечне истине, и по цену најсуровијег прогона. Сурогати богова које поседују римокатолици и остали јеретици нису ни бледа копија истинитог православног Бога.
„Нема сумње да ће најтеже бити постићи сагласност око примата, јер је папа у првим вековима цркве био потпуно раван патријарсима у Јерусалиму, Цариграду, Александрији…“, напомиње Калезић у Вечерњим Новостима. Дакле, он већ оперативно разматра услове спајања, које ни теоријски ни практично није могуће.
„За протеклих 50 година дошло је до великог отопљавања односа између Цариграда и Рима, успостављен је однос поверења и сарадње чиме је трасиран пут помирењу. Опредељењем за будуће уједињење цркава, верски поглавари испољавају и библијски налог за јединство,“ говори филокатолик и набеђени „верски аналитичар“ Живица Туцић, човек који нема никакве додирне тачке са Православљем, али је непрекидно присутан у жутој штампи која се сервира православнима. „Библијски налог за јединство“ постоји само у његовој глави, док је по Јеванђељу Христос истерао трговце из храма.
„Кључну улогу у будућој изградњи односа између католичког и православног света може да има Москва. Иако у име свих православних цркава у свету наступа васељенски патријарх Вартоломеј, који има част „првог међу једнакима“,“ говори нам аутор Драговић из Вечерњих, правећи ненамерно или намерно грубу грешку, претварајући Вартоломеја у источног папу. Ко је Вартоломеја делегирао да представља „све православне“. Можда би Вечерње Новости ово желеле, али место ових новина у историји Православља је маргинално и углавном штетно, па тиме за православне не представљају никакав ауторитет.
Снимак који је објавио „Курир“, предлажемо Вам са напоменом да није за млађе и колебљиве у вери. Намера је екумениста да се јединство успоставља емотивним фразама и ТВ-монтажом, брисањем коментара и одсуством сваке критике преко цензуре. Потпуна издаја Православља је представљена као акт толеранције и међусобног уважавања. О погубљеним и изгубљеним духовним животима телевизија не извештава, као што се и у љубавним романима не говори о судбини абортиране деце.
Бригу над земљом и заповедништво над свим војскама је преузео управо архангел Михаил. Он је у време сатаниног пада у гордост и бездан, сабрао све чинове ангелске и громогласно ускликнуо: „Пазимо! стојмо смерно, стојмо са страхом пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу!Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причесници Божанске Светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!“ Тада сви чинови анђелски на челу са Михаилом сложно запеваше: Свет, свет, свет, Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!“ (Из Светог Предања Цркве)
(Православље живот вечни, 30. 5. 2014)
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Categories: Преносимо
Нека читаоци пажљиво одгледају видео прилог “Заједничка молитва у Бечу” који иде уз овај текст. На око 1:57 минута видеће римокатоличког прелата како се лицемерно и “унијатски” крсти на православан начин. Одмах после њега римокатолички цивил се крсти с лева на десно, како је код њих уобичајено. Треба ли неки коментар на ову дегутантну и извештачену пародију хришћанске љубави и “јединства”?
U ovom nepotpisanom tekstu nema mnogo hriscanske ljubavi za nasu bracu po veri – katolike.
A da sve bude jos tuznije, tekstopisac tvrdi ” da je pravoslavni Bog JEDINI Bog za koga vazi princip vecne istine “.
Usko, primitivno, zalosno !
Gospodine Karganoviću, katolički sveštenik se prekrstio na pravoslavni način, a vi dodajete licemjerno i “unijatski”. A kao dodatni argument vam je da se neki laik prekrstio kako se krste katolici. Bogami pretjerujete, a sam gospod zna ko je i koliko licemjeran. Katolički kardinal se prekrstio na pravoslavni način u crkvi koju su katolici poklonili SPC-i. Ja u tome ne vidim ništa loše i sam poklon crkve i čin kardinalovog krštenja su pozitivni znaci.
Tu nema ništa negativno, a sam bog zna ko je licemjeran a ko nije. Čovjek se iz poštovanja prekrstio na naš način , ne postajući time pravoslavac, pa čak ni unijat.
Благо њима, неће морати да скидају Двери и Иконостас као што је то морао да ради Григорије у Требињу!
А ове коментаре је очигледно писао Сатанасије пензионер!
Ценим Пензионерово настојање да овај “екуменски” догађај сагледа из угла који је најповољнији по учеснике. То је, наравно, сасвим легитиман приступ ако пођемо од премисе да се ради о пријатељском гесту једне верске заједнице према другој, без задњих намера или шире агенде. Пензионер је слободан да верује у то тумачење ако жели. Међутим, постоји и друго, подједнако могуће тумачење, које је контекстуализовано не само у тексту који коментаришемо него и кроз вековно искуство односа Православне цркве са Римокатоличком. У том контексту упорни циљ Римокатолицизма је покоравање, преузимање изнутра и уништење Православља као ривала и историјски континуираног сведока аутентичне апостолске вере. Посматрано из тог угла, радње приказане у видео прилогу могу се тумачити и на други начин, можда бољи него што то Пензионер чини. У сваком случају, не као деконтекстуализовани исечак о узајамној љубазности црквених функционера, него као тактички одраз вишевековне праксе. Укупан биланс те праксе није нимало у прилог Православљу.
Г. Каргановићу,
иако ценим ваше напоре у откривању стварне слике о Сребреници и исправљању дисторзија у којима обично Срби постоје у западњачкој свести, мислим да су вам овде коментари били неумесни, односно неопрезни.
Наиме, из саме историје знамо да смо краљевство добили од папе: Сава, значи, није требао ни да је тражи, ни да је прими? Напротив, поклањао је иконе и мошти (на овом филму видимо иконе и дарове који се размењују) католицима. Знамо и да је, опет, св. Милутин склопио 4 уније са католицима… Да не набрајам многе примере из немањићке историје и да не подсећам да су им неке мајке биле Латинке. Све то знате боље од мене.
Друго, мислим да се превиђа да је КЦ од средине 50-тих година прошлог века званично одбацила унију као модел присаједињавања православних. Ствари се мењају. Са Американцима и Бритима, нпр., некад смо били савезници, сада су само неки од наших политичара (али и из Службе) њихови сарадници.
Морамо да разликујемо и у рафове убацујемо ствари: Немањићи су били “екуменисти” (анахронистички говорим) из њима знаних разлога, Американци су били наши савезници у светским ратовима, али и наши најгори непријатељи у 90-тим. Ја не сматрам да су нам постали пријатељи (изгубих овом изјавом зелену карту), али се не може ставити знак једнакости између НАТО политике и оне Ватиканске. Никада Ватикан није рекао да треба ратовати против Срба (иако су неки Милошевићеви дебејаши покушали то да пласирају), односим се на 90. и надаље, нити су признали Косово, иако су им Шиптари обећали одрешене руке за “мисију”. Признање Хрватске треба разумети у светлу признања Крима. Исти је механизам био у основи. И ту нема љутње.
Имам још неколико ствари да изложим као смернице за промене курса, али су се десиле поплаве и др… тако да су неки битни сусрети изостали.
Добро недељно поподне!
О. Зоран
Драги господине Ђуровићу,
Као америчком грађанину искрено ми је жао ако сам вам нехотице испровоцирао губитак зелене карте. Међутим, пошто сте свештеник исповедићу вам се. Нисам био неопрезан. Написао сам врло прецизно оно што мислим.
Нисам сигуран да ретроактивно призивање Немањића оснажује противаргуменат. Суштинско питање се не поставља из историјског угла него у димензији „овде и сада,“ и односи се на поимање Цркве у доживљају сваког појединца, ма где био и када живео. Други људи, поготово у различитим историјским условима, одговарају за своје ставове по овом питању, али свако од нас одговара лично, на месту и у времену у коме тренутно живи. У ствари од оволиког значаја, буквално са импликацијама вечности, свако од нас одговара за своје опредељење, и то не само у односу на себе већ и кроз начин како ће његов јавни пример деловати на друге.
Мислим да сте у вези са темом којом се бавимо врло умесно поменули обазривост. То управо јесте мој савет свима који истражују могућност радикалног прекомпоновања односа са Римокатоличком црквом и, општије гледано, неправославним конфесијама. Ако су Немањићи у својству политичких владара можда повлачили неке исхитрене потезе у овој области, ми имамо предност од око осамсто година накнадног искуства. Зашто не би користили ту предност да опрезно размислимо пре него што поступимо на начин који је упитан са становишта духа и вековне праксе Православне Цркве?
Можете ме исправити ако нисам добро обавештен, али имам утисак да су Немањићи на које алудирате на крају сви променили светом као недвосмислено православни хришћани. Могуће је да су неки од њих, као многи данас, током активног живота експериментисали и са неким другим опцијама, али су на крају направили врло јасан избор. То је исти избор који стоји пред сваком особом на његовом или њеном животном путу.
Добро недељно вече!
Г. Каргановићу,
драго ми је да нисте отишли у негирање историје. Заиста ме то радује, јер на нашој сцени се и чињенице поричу. Као, “то је небитно”… Разлог зашто сам вас подсетио на историју односа Срби-католици, је то што сте ви поменули како овај чин даривања храма православнима у Бечу треба сагледати у оквиру вековне унијатско-хегемонистичке праксе КЦ. Нисам вас пецнуо залуд, и то сте, као интелигентна особа, приметили, па сте са једне стране настојали да релативизовујете ове добре односе који су историјом посведочени, али сте са друге онда покушали и да их херменеутички представите као експерименте неискусних Немањића, изазвани вероватно пуким историјским околностима (сила бога не моли). То, како сами добро знате, је само интерпретација факата.
Такође сте искористили и један реторички аргумент: Немањићи “недвосмислено православни”, али је то упућенима у материју сасвим танко, јер стручњаци и код св. Отаца налазе неправославних схватања. Да сте рекли “официјално православни”, то би било сасвим у реду. Немојте се, молим вас, у евентуалном одговору укопати у некој опасци како ја подозревам православност Немањића. Нисмо деца, далеко сам од тога. Ја сам такође официјално православни свештеник, јер сам таквим препознат од православне цркве, мада још нисам пром(И)нуо овим светом. Можда и ја, као и Немањићи, експериментишем.
Јако је интересантно и добро ово ваше питање (ни на једном месту у овим освртима нисам иронизовао): “Зашто не би користили ту предност да опрезно размислимо пре него што поступимо на начин који је упитан са становишта духа и вековне праксе Православне Цркве”?
Одговор би, у складу са немањићком политиком, био једноставан: сарађујмо са нашом раздељеном браћом. Међутим, ваше питање имплицира једно здраво раздвајање политичког и духовног нивоа. Са духовног, ми смо најближи католицима. Много више него са протестантима. Ту питање остаје само улоге Примата, као што је оно живо и нерешено још увек и у оквиру наших помесних цркава (Москва-Цариград). Али, одмах се уплиће и ово политичко: какве врсте је та власт? Више симболичке или егзекутивне, односно магистратске, схваћене по римском закону?
Историјски гледано, питање првенства није било готово никада питање првенства по части. Но, и та власт је била ограничавана и другачије схватана. Сада се можемо договорити о једном типу, а после видети и да ли се и колико ту нешто може модификовати. На томе ради папа Франциско, као и одговорни из православне цркве. Што се вере тиче, једно смо те исто, све разлике се тичу само крајње стручних лица, а када је тако, то значи да се то не односи на цркву као плебс. Не тичу се спасења, као што ни начин крсног осењивања нема никакве везе са спасењем.
Драги г. Ђуровићу,
Нисам историчар по струци па се не бих упуштао у потврђивање или негирање историје. Ипак бих вас потсетио на евентуалну необазривост са ваше стране када говорите о „добр(им) однос(има) који су историјом посведочени.“ Није потпуно јасно да ли сте имали у виду односе између Православне Цркве и Римокатоличке гледано у целини, или више на ужој релацији Римокатолицизма и Српске православне цркве и њених верника. Без обзира, у оба случаја и као неисторичар скренуо бих вам пажњу на проблематичност ваше поједностављене формулације. Од особе ваше ерудиције очекује се неупоредиво више изнијансираности у приступу питању од прворазредног значаја, чак и када се обраћа цркви као плебсу.
Не страхујте да ћу вам пребацити да подозревате православност Немањића. Пошто ни ви као свештеник ни ја (још мање) као лаик нисмо исповедали умируће Немањиће, нама је тешко да оценимо њихову православност полазећи од најпримарнијег извора. То је нешто што је Римокатоличка црква могла да учини недавно у случају генерала Јаружелског и зато је дозволила да буде сахрањен по њеном верском обреду, без обзира на то што је покојник целог претходног живота иступао као атеиста. О стању душа Немањића на заласку и ви и ја можемо закључивати само посредно, на основу коначне оцене коју је о томе дала Православна Црква. Мислим да немамо посебан разлог да ту валоризацију оспоравамо.
Наравно да су се и светим оцима могла поткрасти неправославна схватања, као на пример блаженом Августину којим сте се ви екстензивно бавили, па се то могло десити и Немањићима који нису били професионални теолози. То ипак у њихово суштинско исповедање вере, по мом мишљењу, не уноси ноту двосмислености, бар не у довољној мери да би се (рекао бих) деградирало на двосмислени статус „официјелног.“ Као искусан теолог ви сте много упућенији од мене да одредите тачку где незнатна одступања од канона вере (под предпоставком, наравно, да тако нешто постоји) прелазе у квалитативно застрањење. Надам се да ни Немањићи ни већина светих отаца нису одлутали толико далеко.
Свиђа ми се модеран апостолат који ви оличавате. Међутим, морам да кажем да је ваш извештај о пројекту на коме „ради папа Франциско, као и одговорни из православне цркве“ донекле узнемирујућ. Ако желите да будете доследно модерни имате обавезу и да будете инклузивни. Поред господина Бергољија и његових сарадника с једне стране, и „одговорних“ из православне цркве, с друге, да ли је предвиђено да још неко учествује у том спасоносном дијалогу? Схватате на кога алудирам. На огромну масу нестручних лица, такође познату под називом “Црква,” која својом лептом омогућава стручњацима да се баве високом проблематиком на конференцијама и сусретима широм света.
edna od najboljih izreka koje sam ikada čuo je od pok. ibeovca Vlade Dapčevića koji je proveo više od 15 godina u zatvoru (iz dva puta koliko se sjećam).Govoreći o ulozi Tita rekao je :”Za ono mu hvala, za ovo mu glava” Drugim riječima, zahvalnost za zasluge, a za greške da “ode” glava. Hajdemo i mi da imamo sličan stav i da uz oprez dozvolimo da se politika može i mijenjati i da nikoga a priori ne smatramo lošim i prevarantom. Ne treba zaboraviti šta su nam radili (oni koji su to radili), ali hrišćanski je i opraštati. Interesantno je da se u odnosu pravoslavlje -katolicizam i jedni i drugi ističu to kao svoju osnovnu karakteristiku.Ja sam pravoslavac, ja katolik itd. A valjda bi hrišćanstvo trebalo biti osnovna karakteristika. Ja sam hrišćanin! Izgleda da je važnije razlika od nekoliko procenata nego sličnost od 97 ili 98 %.ako ne i više. Otac Zoran je u pravu da su to razlike koje većina običnih vjernika obe crkve skoro ne poznaje (način kako se kristimo, potpuni celibat za sveštenike kod katolika, a i u pravoslavlju postoji u nešto blažoj formi -celibat za monahe i vladike, kipovi i orgulje kod katolika, ostalo su dogme o kojima obični vjernici ne znaju skoro ništa…. Ukoliko bi neko prihvatio u ime SPC da papa bude (i naš) vrhovni poglavar unaprijed se svrstavam uz one koji to neće prihvatiti…ali
katolici su naša braća u Hristu i obratno- sviđalo li se to nekome ili ne…
Ugodna noć svima – lijepo spavajte.
Племенити г. Каргановићу,
ја сам вам лепо рекао да не помињете “православност” Немањића, јер сам вам навео да ни Оци нису баш сасвим православни. То је химера. Само један пример, св. Григорије из Нисе, један од најугледнијих православних светитеља заступао је апокатастазу (спасење свих рационалних бића). То, оригенистичко, учење, је проглашено за јерес. Верујте ми на реч, сви су били помало “неправославни”, јер сви смо људи.
Ерго, између нас и католика нема проблема вере који се вековима потурао као разлог за поделу. То наликује мало хрватској фабрикацији аутентичних хрватских термина за све и свашта (шаљив је и измишљен онај о Зракомлату=хелихоптеру). Но, када се људи свађају, онда гурај све што може користити.
Потпуно сте у праву када страхујете да се не чује и глас плебса, живе цркве, оних који дају кинту. Но, то што неко даје, да се ружно изразим, “чланарину” не омогућава му и да одлучује. Црква никада није била демократички устројена. Но, са друге стране, она не може да претендује да буде само аутократна, тј. клерикална. Е, ту су католици урадили много више од нас. Увели су лаике на свим нивоима. Код нас би вероватно владике и свештенство помрли из ма’ када би се то увело. Мало смо ретардирани. Није то ништа лоше, али га треба препознети као такво. Јесмо мало заостали. Лоше је када од те историјске одсечености, заосталости, направимо врлину. То се, нажалост, дешава код нас. Ваша иницијатива је добра, ја је поздрављам, али ако нас ви не помогнете, ми не можемо ништа сами да учинимо. И, онда ко нам је крив? Неко ко се залаже за реформе, ви га одмах жигошете као неправославног, издајника православља, екуменисту=свејеретика, и не знам шта друго…
Мени је јасно да ви у овој материји размишљате само по национално-политичкој матрици. Наравно да се не могу заборавити Јадовна итд., али истовремено ни политика Немањића. Нико није ту био златан. Није лако ни извагати ко је више зла учинио. То, на крају, са неке хришћанске тачке гледања није ни битно. Ова пак хришћанска визија се заборавља у свим овим дневно-политичким расправама. Опет, оно што сам вам поменуо: званична политика Ватикана је промењена од 50-тих година. Не знам шта да вам кажем, ако вама нешто значи Путин као ауторитет, и он прихвата католичке храмове који се, од КЦ, дају Русима за богослужење на Западу, као што и св. Франциска Асишког назива светитељем и позива људе да се угледају на тај модел, што је изазвало поприлични саблазни у руском јавном мнењу, као и моји списи на “Стању ствари” у српском, онда…
Дакле, да скратим, неопрезно је да коментирате аналогна геста у СПЦ као некакву апостасију или покатоличење српског живља. Наравно, ово нису ваше речи, али ће вас тако простији читаоци са овог сајта разумети. Биће ми драго ако продискутујете и са другима о овоме о чему смо се овде укратко преписали.
Свако добро.
Велечасни г. Ђуровићу,
Мада су се брзо удаљиле од непосредног повода, ваше опсервације су врло информативне, не само у односу на посебне тачке већ и на опште становиште које ви и ваш круг заступате. У томе видим превасходну вредност наше преписке, бар за публику која зна да пажљиво и критички чита.
Било ми је задовољство, али понедељак је и морам да се вратим свакодневним (нетеолошким) обавезама. У закључку, издвојићу оно што сматрам најважнијим резултатом наше размене мишљења. То је ваше излагање концепта грамшијанског похода на и инструментализовања Цркве (мислим на Православну, она друга је већ преузета). Да идемо право у срж ствари, то покреће два важна питања: (1) зашто би се један племенит и корисан пројекат обнове спроводио на начин који највише подсећа на понашање ранијих „комитета,“ одозго надоле, без објашњења, увида, сагласности, па чак ни потпуног знања крајњих конзумената који – само плаћају „чланарину“? и (2) шта ће остати од субјекта, на крају успешног лабораторијског експеримента?
Ад (1), мислим да ћете се сложити да се у првом реду поставља чисто етичко питање: ви и ваши истомишљеници нисте оснивачи Цркве па, сходно томе, одакле црпите право да је после двадесет векова постојања коренито реорганизујете? Да ли сте упитали Оснивача какав је његов став о томе и да ли сте ишта учинили да за своје замисли придобијете сагласност уплатиоца „чланарине“ који су, кроз векове као и данас, следбеници Оснивача, а не ваши?
Ад (2), мислим да би било упутно да ефекте експеримента који овде спроводите анализирате у средини где је већ у великој мери успешно изведен. Тешко је избећи утисак да је успешна примена рефоримистичке терапије коју заговарате тамо произвела празну љуштуру секуларног центра (зависне) моћи, ритуално (и све мање убедљиво) прерушеног као еклезиастичка организација. Да ли би било мудро за Православне цркве да се везују за мртваца и каква би духовна добит из тога могла да проистекне?
Не желим (преводим са енглеског) да лијем кишу на вашу параду, а још мање да делујем као Иван Карамазов, али морам да вам вратим улазницу у дестинацију коју предлажете. Плашим се да ће се враћене улазнице временом гомилати пред вашим киоском, како све шири слојеви нестручног плебса буду схватали игру. Постоји могућност да ће се Црква једноставно одселити од вас и да ће од вашег грандиозног пројекта остати само нешто налик на невладину организацију, зашта већ постоји тужни преседан.
Поштовани г. Каргановићу,
није лепо (пристојно) да ме ословљавате са “велечасни”. Ја нисам хрватски свештеник. Ако не знате како се обраћа свештеним лицима на српском, онда гледајте да избегавате било какве форме. Бићете и паметнији и мање безобразни.
Ја и не сумњам да ће, због екуменизма, доћи до подела у ономе што данас знамо као православно тело. То је одувек било и заувек ће постојати, “до скончанија вијека сего”. Секташтво је иманентно људској природи – тамној страни ове, рекао бих. Но, црква је јавна. Да се првобитна црква није одрекла слепог национализма, о хришћанству бисте данас читали у некој специјализованој књизи као о угашеној јеврејској секти. Мислим да ви нисте свесни – јер не желите да се на основу историје научите – да је тај ваш рецепт: “Нација изнад свега”, довео скоро до истребљења Јевреје. Ја упозоравам људе да се отрезне, обрате хришћанским идеалима, а не “испразним родословима”. То је била Павлова порука (апостола, а не пт. српског). Инструментализација цркве, како су то урадили комунисти од 90-тих, је нешто што нас је у црно завило, јер су се многи из СПЦ придружили у остварењу Милошевићевог програма. Тај програм је и данас жив, а највише га форсирају мрачне дебејашке структуре које су отпорније и од бубашваба.
Но, да не дужим, тога је било и биће. “Жао” ми је само што су неке од ваших перјаницама у клиру СПЦ пукле. У Бугарској су их исцепали. Нису их баш све ископали, али се надам да ћу и тај дан дочекати, да нам комуњаре не постављају свештенике.
Мени су у свој овој жучној полемици најзабавније расправе о томе како се ко крсти: (условно речено: ново)православни се крсте са три прста, с десног на лево раме. Римокатолици – како ко, са два прста (или мал` те не и целом шаком) с левог на дено раме (у симболични значај не желим да се упуштам). Садашњи православни појма немају да су та њихова три прста прилична новотарија – тек од друге половине 17. века, бар у најбројнијој православној средини (руској). Пре тадашњег насилног и насилничког државног увођења реформи руског православља, сви су се крстили са два прста. После те реформе, бројни њени противници који ни по цену живота нису прихватали (а ни до данас њихови потомци не прихватају) низ реформи које су тада од стране државе и московског патријархата уведене, крсте се са два прста. Њих су погрдно називали расколницима, мада се они нису одвојили (остали су привржени старим обичајима). Тада су царска власт и званична црква чак били забранили и традиционални (осмокраки) руски крст – рушили су га са црквених купола, прецртавали су старе иконе, итд.итд….Данас – чак и на грудима митрополита званичне православне цркве понекад видите онај осмокраки крст (од Срба: Амфилохије), он се поново постављао на црквене куполе… а због тога су “во времја оно“ цареви војници спаљивали непокорне “раскољничке“ манастире са све анатемисаним калуђерима у њима…. Данас су (ново) православни дубоко и погрешно уверени да су спаљивања одувек била потпуно страна православљу – то је за њих увек био римокатолички “специјалитет“… Шта хоћу свим овим да кажем? Не гњавите се превише са спољном симболиком. Господ гледа у душе свих, и види све…Ето – ја, мада сам крштен у (ново)православној цркви – када се крстим, то чиним са два прста – на староправославни (“расколнички“) начин, из дубоког поштовања према мојим “древлеправославным“ прецима, који су пролазили током скоро 300 година (до 1905 г.) кроз муке, патње, прогањања, понижавања од стране царске власти и званичне руске православне цркве, али нису попустили и поклекли. Када бисте ме видели да се крстим, не бисте знали у коју категорију да ме сврстате (католик? унијат? ко ће га знати?), а ја бих се само сажаљевао на ваше чуђење.
Па да, неки су и Саровског хтели да избаце из календара због 2 прста.
Komentar g. Dobinjina takođe pokazuje koliko je sve relativno. Isus na kat.katedrali u Sarajevu drži tri prsta baš onako “po Srpski”…Ustaše se zaklinjale sa uzdignuta tri prsta… A kad dođemo do početaka onda ispada da krštenje sa tri prsta nije baš od pamtivjeka, nego je uvedeno onda kao novotarija kojoj su se jadni raskolnici (ko je tu stvarni raskolnik ?) opirali uz teške žrtve i stradanja.
@ Penzioner
То како се крсти може бити, како кажете, „релативно“, али ако се сетимо оног филма Би-Би-Си-ја у којем припадник римокатоличке „верске заједнице“ 🙂 објашњава (да не буде сад великосрпска завера, него сам римокатолик прича то!) објашњава да су усташе српској деци рекле ПРЕКРСТИ СЕ, и ко се прекрсти православно буде убијен. Ту је све, за ту децу, било АПСОЛУТНО.
Александар Лазић
Ризикујући да ми поново буде сугерисано да се, грешан, обавезно исповедим, не могу да одолим искушењу, да заговорницима ЕКУМЕНЕ и присталицама теорије ”РЕЛАТИВИТЕТА” не укажем на следећу вест:
http://www.nspm.rs/hronika/hrvatski-portal-u-jasenovcu-posadili-cvece-u-bojama-sahovnice-i-u-obliku-slova-u.html
Но, у крајњој линији, а све зарад екумене, и не треба бити претерано ситничав: од прворазредне је важности да су потомци џелата и убица православних Срба ипак засадили цвеће на јасеновачком стратишту!
То је непроцењиви гест пијетета према невиним (да ли?- ”вук на овцу своје право има”) жртвама, као и исказивање добре воље у циљу приближавања две струје хришћанства и њиховог утапања у једну једину: католичку!
Коме су уосталом битне боје?
Нека цветају хиљаде шарених цветова и светаца!
Са Степнцем међу њима!
Nisam znao za konkretan slučaj, a barem se stiglo do cvijeća, ne hvaleći mu aranžmana … Jedan od najsnažnijih knjiga na temu učešća katoličkih sveštenika u genocidu nad Srbima svjetskom ratu je napisao prof. dr Viktor Novak: Magnum crimen-Veliki zločin Pola stoljeća klerikanizma u Hrvatskoj. Novak je bio prof. beogradskog univerziteteta -Hrvat i katolik. Kapitalno djelo, još davno sam čitao prvo izdanje pa dugo nije bilo novog, a pred novi rat je bila ponovo štampana (ovakve knjige nisu bile na liniji bratstva i jesinstva pa nije bila žurba za novim izdanjem).Ne znam koliko je poznata široj javnosti, vjerujem da nije bilo značajnijeg opisa zločina nad Srbima računajući svu literaturu o zločinima ustaškog režima. Vatikan je bio stavio na listu zabranjenih knjiga.Lično ne volim situacije u kojima svako stoji ušančen u svom rovu, tako ne može biti nikakve promjene ni napretka. Jedan kolega Holanđanin mi je pričao da njegov otac, čija je supruga bila Jevrejka koja je preživjela holokaust zahvaljujući pomoći sveštenika, nije htio da razgovara na njemačkom sa Njemcima, iako je znao njemački… Nije zlopamćenje samo naša osobina…
I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.
@Мирославе, не знате шта говорите јер сте необавештени. Ни ја вам не могу рећи ништа више.
Друго, ваш став је само националистички, а не и хришћански. Не треба да мешате, као многи, те нивое. Хришћански, Исус говори са крста: “Оче, опрости им јер не знају шта раде”. Дакле, без икаквог релативизовања, ми морамо да утврдимо чињенично стање ствари, да видимо ко је колико зла учинио, и да опростимо, уколико други тражи опрост, али само у наше име, јер ми не можемо да чинимо у име жртава опрост. То свако са собом мора да рашчисти. Ми смо, са друге стране, све само не праведни. Дакле, будимо хришћани. “Љубав не тражи своје, правду”, то вам вели Павле. Много је лудила и зле крви посејано. Не од људи хришћана. Од острашћених злотвора. Не будимо у том стаду. То вам Нови завет нигде не препоручије. Неки “национални” осећај можда. Зато не треба плекати цркву у оно што јој не припада.
Беседа Епископа бачког Иринеја приликом примопредаје храма Нојлерхенфелд у 16. бечком округу
Eminenz,
sehr geehrter Herr Kardinal,
Exzellenzen,
liebe Amtsbrüder im Episkopat,
liebe hochwürdige Amtsbrüder,
Priester und Diakone,
liebe Brüder und Schwestern in Christo,
Christus ist auferstanden! Χριστός ἀνέστη! Христос воскресе!
Овај час јесте свечани, молитвени и радосни час када Ви, Ваша Узоритости (Eminenz), својом пастирском одлуком, надахнути љубављу Христовом, у име Цркве којој припадате и свим својим бићем служите, предајете Српској Православној Цркви, однoсно њеној Црквеној општини у Бечу, поклон непроцењиве вредности – овај предивни свети храм са пратећим обjектима – на трајну литургијску употребу, у славу Божју и на спасење многих који ће се у њему молити, као што је било и до сада, од дана када је саграђен до дана данашњег. Шта да кажем у таквом часу, удостојен – не по својим заслугама него искључиво по милости и доброти Господа нашега – да у име своје Цркве примим из Ваших часних руку тај дар Ваше љубави и љубави Ваше апостолске Цркве као целине? Могу само да изразим најтоплију благодарност најпре Господу и Спаситељу свих нас, Дародавцу свих добара у времену и у вечности, и Светоме Духу Његову Који нас надахњује на дела љубави, а одмах затим Вама, Ваша Узоритости, и Цркви коју Ви оличавате (персонификујете) и иконизујете овде у граду Бечу, у Аустрији и много, много шире.
Црква је и по својој природи и по својој мисији Католичанска (Саборна, Сабóрнаја), свобухватна (allumfassend), „шира од небесâ” јер оприсутњује, hic et nunc, – најпре на светој Евхаристији, а потом и у свему што сведочи и дела, – будуће Царство Божје. Прво од њених сведочења и дела јесте исповедање јеванђелске и апостолске вере. По тој вери, актуализованој у Литургији, она се паралелно звала – а и данас се зове – Православном Црквом. Придевикатолич(анс)ки и православни од давнине су синоними или бар комплементарни термини. Хришћанин не може бити истински католик уколико не исповеда православну веру, а не може бити ни православан уколико не живи духом католичанске пуноће и отворености Цркве. Јер, Православље није идеолошка или доктринарна припадност него егзистенцијална и доксологијска пракса. Другим речима, Православље се манифестује као Праводелање, Ортопраксија, а Праводелање није могуће без Православља као исповедања вере. Православље и Праводелање, Ортодоксија и Ортопраксија, догма и етос, јесу једна реалност: можемо их разликовати, али их не можемо раздвајати.
У Вашој личности, Еминенцијо, и у Вашој одлуци да поклоните нашој Цркви ову бечку светињу усуђујем се да препознам превазилажење антиномије Исток – Запад и трагичног прекида општења међу Црквама Истока и Запада у другом миленијуму хришћанске историје. У том контексту, Ви харизматично сведочите католицитет Цркве, а својом ортопраксијом сведочите, такође, дух и традицију Православне Цркве. Нека Вам Господ, Вечни Првосвештеник Цркве и Епископ душа наших, узврати за то, а не ми, слаби људи! Искрено се питам да ли бисмо ми православни, у граду у којем смо већина и доминантна Црква, а римокатолици мањина, били способни за ортопраксију за коју сте се Ви показали и способним, и призваним, и храбрим. Хвала Вам!
Останимо у заједници љубави, у име Христово, до дана – историјског или есхатолошког – када се можемо надати и пуној заједници у Тајни Тела и Крви Једнога Господа и Спаса нашега, Исуса Христа, Којему слава у векове векова! Амин.