Пред грађанима Републике Српске је десетогодишњица коју не смеју да забораве, мада ће актери догађаја на које се односи учинити све у својој моћи да прође незапажено. Пре једне деценије, Републици Српској зарили су нож у леђа њени челни људи када су, у њено име, 2004. године потписали „Извештај Владе РС о Сребреници.“ Задатак  комисије која је саставила Извештај није било утврђивање чињеница, а обавеза државних функционера, на челу са тадашњим председником Драганом Чавићем, била је да покорно усвоје све наручене закључке, не водећи рачуна о огромној моралној и политичкој штети коју то наноси народу Републике Српске. Комисија је љигаво извршила свој задатак, а политичка екипа је опортунистички испунила преузету обавезу према страним наредбодавцима. 

Када је у питању Сребреница, процес неодговорног  самооптуживања и наметања кривице на основу недовољно схваћених и непроверених оптужби не своди се само на усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије у марту 2010. године или сличне резолуције коју је Европски парламент изгласао у јануару 2009. Он иде уназад бар до 2004. године, када је тадашња Влада Републике Српске усвојила крајње споран извештај своје „Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995“.

Влада Републике Српске  је 2003. године  формирала комисију која  ће се бавити овим питањем и поднети званичан извештај о својим налазима. То је било под притиском, или тачније по наређењу тадашњег Високог представника у БиХ, Џереми Ешдауна. Како год ми оценили коначни резултат и политичке последице рада те комисије, нема сумње да је њен задатак био пројектован тако да Републику Српску и њене установе веже за најнеповољније тумачење сребреничких догађаја у јулу 1995, са коначним циљем да је у највећој могућој мери дискредитује.

Први део Извештаја Комисије, који се односио на приказ догађаја у и око Сребренице у наведеном периоду, био је објављен у јуну 2004. године. Влада га је усвојила а тадашњи Председник Републике Српске Драган Чавић, лично и ауторитетом свога високог положаја, у обраћању нацији јавно и недвосмислено је стао иза њега. Тај Извештај нигде није био објављен на начин који би га учинио лако доступним већини грађана и истраживача. Не би било претерано рећи да је ускоро по обнародовању био гурнут под тепих. Као да су се његови креатори и „кумови“ из тадашњих политичких структура Републике Српске, на челу са председником Чавићем, прибојавали реакције грађана да им се пружила могућност да се непосредно упознају са садржајем документа који је тадашња политичка номенкалура у РС олако и послушно потписала. Његова супротност проверљивим чињеницама, као и животним интересима државе и грађана, била је исувише очигледна.

Несигурност аутора и политичких покровитеља Извештаја од 2004. године у то како би јавност прихватила њихово дело да га је прочитала ускоро се показала сасвим разумљивом, као и разлог зашто  су га готово конспиративно одмах склонили.  Противници Републике Српске и заговарачи тезе о геноциду 8.000 Бошњака у Сребреници  пронашли су у Извештају од 2004. године чврст пропагандни ослонац за своје лажне тврдње. Чињеница да су највиши органи Републике Српске такав докуменат усвојили послужила им је као наизглед непобитан доказ да РС те оптужбе признаје и да се на сребреничко питање најзад може ставити тачка, и то не само позивајући се на контроверзне пресуде Хашког трибунала већ и на темељу јавног признања, прихватања кривице и извињења највишег функционера у држави, председника Републике Српске. Тим актом тадашње власти незаслужено су поставиле Републику Српску на стуб срама.

Извештај Комисије од 2004. године за Републику Српску је катастрофалан, а његово усвајање на највишем нивоу, за оне који су то одобрили, представља чин неопростиве политичке неодговорности зато што су тиме званично потврдили најгнусније оптужбе против сопственог народа и државе. Уместо да Република Српска инсистира на објективном и поштеном приказивању догађаја – што би било једино  исправан приступ – њени највиши представници, можда преплашени од могућности да би их у случају непослушности разјарени Ешдаун могао сменити са положаја, опортунистички су се приклонили варијанти која је најштетнија по државу и народ које су се заклели да бране.

Чувајући по сваку цену своје фотеље, они су без доказа и без оправданог разлога прокоцкали углед државе којој су се налазили на челу и компромитовали част народа који им је поклонио поверење. Без обзира на то шта је Комисија написала под Ешдауновим притиском, дужност политичког руководства, на челу са председником Драганом Чавићем, била је да одбију да у име Републике Српске пристану на нешто што није истина.

Наша невладина организација, „Историјски пројекат Сребреница“, имала је између осталог и незахвалан задатак санирања штетних последица неодговорних поступака попут усвајања „Извештаја комисије Владе РС о Сребреници“ од 2004. године. Стрпљивим и стручним радом ми смо то постигли. За разлику од Комисије, која је бирајући линију најмањег отпора једноставно преписала чињенично неутемељени приказ сребреничких догађаја из пресуде генералу Крстићу, ми смо, не штедећи труд, ишли право у срж ствари па смо, пре свега, темељно проанализирали и класификовали једини материјални доказ сребреничког наратива: сваки од 3.568 аутопсијских извештаја Хашког трибунала. Резултат нашег темељног испитивања те кључне документације је вишеслојна слика која показује, пре свега, да се ради о укупно око 1.920 тела у свим масовним гробницама које су у потрази за жртвама погубљења претражили форензички стручњаци МКТБЈ, дакле ни близу 8.000. Разлика између 3.568 аутопсијских извештаја и скоро за половину мање тела је што сваки извештај форензичара МКТБЈ не представља по једно тело. У 44,4% тих извештаја ради се само о фрагментима тела из којих је немогуће извући форензички значајан закључак било какве врсте, а у 92,4% од тих фрагментарних извештаја стручњаци Трибунала су изјавили да не могу да утврде узрок смрти, што је кључна категорија у сваком кривичном поступку овакве врсте.

Затим, што је апсолутно фатално за  стандардну сребреничку причу, показали смо, по обрасцу рањавања, да се у тим гробницама налази 627 лица која су погинула од шрапнела, мина и других узрока који указују на борбена дејства и искључују стрељање, док су у 411 случајева сами стручњаци Трибунала написали да нису могли да утврде узрок смрти. То могућност стрељања оставља за неколико стотина лица, мада је могуће и да су неки случајеви са обрасцем рањавања од метка такође погинули у борби. Форензичка документација у вези са Сребреницом била је на располагању Комисији 2004. године. Али уместо да се бави истраживањем, а то значи анализом примарних извора, Комисија је свој посао одрадила на много лакши и по лични интерес својих чланова безболнији начин. У обради чињеничне базе догађаја, једноставно је преписала пресуде Хашког трибунала.

После наше свестране анализе материјалних доказа званична сребреничка прича о 8.000 стрељаних заробљеника постала је неодржива. Зато није чудо што смо постали мета зле воље свих оних који су се својевремено компромитовали олаким усвајањем наметнуте пропагандне приче о Сребреници и што су они сада крајње нерасположени према нашем раду и достигнућима.

Друга кључна чињеница коју смо ми установили односи се на пробој мешане колоне 28. Дивизије из Сребренице према Тузли, који је отпочео у ноћи 11/12. јули 1995. Чињенице у вези са том колоном, која се процењује на 12.000 до 15.000 лица, од којих су око трећина били наоружани припадници АБиХ, брижљиво се занемарују и готово скривају зато што је та колона у борбеним дејствима са ВРС претрпела огромне, али по међународном праву потпуно легитимне људске губитке који су знатно већи од доказивих жртава стрељања. Ми смо места где су се одвијале борбе са колоном и процене њених губитака опсежно документовали, наводећи велики број изјава које су очевици из колоне накнадно дали тамошњим властима када су успели да се пробију до Тузле.

Протагонистима лажне сребреничке приче такође не одговара  ни помињање колоне као посебног и масовног узрока смрти на бошњачкој страни у данима после 11. јула 1995, мада је то чињеница коју поред изјава непосредних сведока и форензички докази непобитно потврђују. Оно што њима највише одговара је да се питање колоне и њеног статуса прећути, али да се посмртни остаци њених погинулих припадника лажно користе и прикажу као жртве стрељања ратних заробљеника, одн. „геноцида.“ На тај начин приближавају се пропагандној цифри од 8.000 наводно стрељаних која, ни после скоро петнаест година неуморног претраживања терена, нема упориште у емпиричкој стварности.

Успешно смо оборили све кључне тачке лажног приказа сребреничких догађаја. Доказали смо да је теза о 8.000 стрељаних заробљеника – фалсификат, да је, после пада Сребренице, било на хиљаде погинулих у борбеним дејствима током пробоја који се сада лажно приказују као жртве погубљења, и да ни пре ни после сребреничке операције није постојала никаква намера да се изврши геноцид истребљењем једне верске или етничке заједнице.

Међутим, десет година после објављивања Извештаја Комисије Владе РС 2004. године суочавамо се са симбиозом политичких интереса који диктирају да се службени фалсификат догађаја у Сребреници мора одржати по сваку цену. Сарајеву је то неопходно као један од кључних инструмената за спровођење идентитетске политике у бошњачким редовима. Западним покровитељима Сребреница је потребна за политички профитабилну производњу и одржавање раздора међу локалним заједницама у БиХ и, како се изразио немачки политиколог Мануел Оксенрајтер, као „тољага“ за политичко дисциплиновање Републике Српске и Србије.  Узгред, такође и као исконструисани изговор за лажне „хуманитарне интервенције“ широм света, у свакој од којих је, после јула 1995, страдао вишеструко већи број људи него у наводном сребреничком „геноциду.“

Беспринципијелни и нечасни српски политичари, који су пре десет година сопственом народу изрекли гнусну моралну осуду коју је срочио арогантни страни окупатор, и који се сада спремају да уз подршку истог фактора опет освоје власт, правилно процењују да свако подсећање на тадашње злорађење може бити фатално по њихове данашње политичке амбиције.

Зато је та хетерогена коалиција јединствена у инсистирању да лажна верзија сребреничких догађаја, освештана у пресудама Хашког трибунала и сервилно препричана  у тексту Извештаја Комисије Владе РС од 2004. године,  мора остати забетонирана – заувек. Међутим, ми не намеравамо да им изађемо у сусрет.

На сваки покушај критичког испитивања изван оквира које су они прописали – 8.000 стрељаних ратних заробљеника и геноцид – они узвраћају острашћено, бујицом вулгарних увреда и подлих удараца. Друго им не преостаје зато што су, вођени похлепом и властољубљем, направили фаустовску нагодбу и сада морају да плаћају данак ђаволу, који увек неизоставно долази по своје.

Аутор је председник невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“

Categories: Српске земље