Владика Артемије: Духовни потоп дошао преко народних и црквених вођа који хрле у Европу и у Ватикан

Беседа епископа Артемија на дан Пренос моштију Св. Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка 

vl-artemije-loznica

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Нека је срећан и Богом благословен, браћо и сестре, овај дан и ово место у коме смо се сабрали да прославимо дивнога угодника Божијега светог оца нашег Николаја архиепископа Мирликијског чудотворца. Ово је по благослову Божијем трећа слава ове светиње која је овде подигнута на овоме брду и посвећена данашњем светом празнику преноса моштију светог оца нашег Николаја из Мале Азије из Мире Ликијске у град Бари у Италији. Овај храм као и сви остали храмови представљају на земљи лађу спасења. Овај овде и по своме спољашњем изгледу представља лађу или брод који плови по мору овога живота и води у тихо пристаниште оне који у њега долазе, који се у њему моле.

Свети Николај велики угодник Божији кога славимо два пута у години, у децембру и овај овде у мају месецу али и свакога четвртка сваке недеље у години посвећен је светом оцу Николају. Зашто је света Црква толико поштовање одредила и дала светом Николају мирликијском чудотворцу? То говоре његов тропар и песме њему посвећене а то је з ато што је био образац вере, правило вере и образац кротости. Који је испунио сво јеванђеље Христово и тиме показао и својим савременицима и свима нама кроз хиљаде година до данас, и нама данашњим хришћанима показује пут којим треба да идемо у овоме животу да бисмо достигли тамо где нам је место одређено у Царство Христа Бога нашега.

Свети Николај познат је по безбројним многобројним чудесима која је чинио и за живота и после упокојења у Господу и чини до данас. Многи хришћани а нарочито Срби и православна браћа Руси славе посебно и поштују светог Николаја. Половина Срба слави као своју крсну славу светог Николаја а остали, они одлазе на славу код својих пријатеља и тако можемо рећи да цео српски народ прославља свечано овога дивнога угодника Божијега. Он је познат по многим врлинама, али је познат посебно као заштитник путника, посебно морепловаца. Њега призивају морепловци у невољама на мору. Када се дигне бура они се моле светом Николи да утиша буру на мору. И свети Никола је заиста увек близу оних који му се обраћају, који му се моле, и испуњује њихове молбе ако су са вером њему упућене.

И данашњи наш српски народ браћо и сестре има потребу за његовом помоћи јер и ми се налазимо на једном житејском мору али се налазимо стварно у опасности од воде од поплаве, од потопа, као некада у време Ноја. Пре недељу дана, десетак дана, цела Србија је пливала у потоцима, у рекама, у језерима. Вода је нанела огромне штете: оштетила многе домове, оставила многе бескућнике, упропастила многу летину, све оно што су људи годинама и деценијама стицали у многим местима то је уништено за неколико сати или неколико дана. Зато нам је потребна помоћ светог Николаја јер он помаже онима који су у опасности на води. У овим нашим невољама цео српски народ учествује. Они који су претрпели штету они тугују због тога, они који су имали среће да живе на безбеднијим местима они сажаљевају, саучествују са својом браћом која су пострадала, тако да цео наш народ данас браћо и сестре говори и прича о поплавама и њиховим последицама које су биле и које ће тек наступити.

Али, али је врло мали број оних браћо и сестре који постављају питање због чега је Господ допустио овакво страдање од поплава на наш народ, на нашу земљу, на нашу отаџбину? Још је мањи број оних који знају тај одговор себи и другоме да даду! А најмањи је број оних који из тога извлаче поуку за свој живот даље у будућим временима која нам долазе. Ово што се нама десило браћо и сестре, како кажу медији да се није десило у сто и више година а неки чак кажу у читавој нашој историји од хиљаду година овако нешто нисмо доживели. Како то објаснити, како то схватити? Као једну благу опомену Божију нашем народу. Јер ова поплава природна, ова поплава од воде само је благи симбол и знак оне поплаве која уништава душе српскога народа. Јер од ове воде пострадало је неколико десетина људи и њихове имовине а од духовнога потопа у коме се дави наш православни српски народ, у јереси екуменизма која је поплавила нашу отаџбину и која осваја и даље јој прети да уништи све оно што су наши свети преци веков има стварали на духовном пољу. Да та поплава јереси уништи и упропасти душе које су ради Бога створене и од Бога створене.

Ово је само једна опомена Божија јер тај духовни потоп дошао је преко народних и црквених вођа јер они су ти који хрле у Европу, који хрле у Ватикан, који хрле у екуменизам и који не знају да се зауставе, и они сами који су позвани да виде и тумаче народу природне појаве они их тумаче гледајући само на материјалну штету. Нико не позива народ на покајање! Јер ова духовна поплава, духовни потоп који је наступио пре више година он је наш народ одвојио од Бога. Наш народ плива не само у мутној Марици и мутној Колубари и ли Морави, него плива у гресима, у разним гресима који су против закона Божијега и против онога што је свети Николај испунио и испуњава и саветује нама. Зато је ово опомена да дођемо к себи као народ, као појединци. Да схватимо да се без Божије воље ништа не догађа у нашем животу, без Божијег допуштења, а ово је Бог допустио да би нас опоменуо на пропаст наших душа.

Штета од духовне поплаве је неупоредиво већа од ове нанете од стране набујалих река јер каже Свето писмо да је једна душа скупља од целога света, а у нашем народу стотине хиљада душа гине свакога дана у безакоњима и у гресима што је неупоредиво драгоценије од свих материјалних штета које смо претрпели и које ћемо још претрпети. Зато браћо и сестре треба наш народ у целини да прихвати и пригрли једини лек који Бог даје у оваквим приликама а то је свенародно покајање за наше грехе, за наше безакоње. Да се угледамо на светога Николаја, да следимо његову веру, да будемо и ми правило праве вере и образац кроткога јеванђелскога живота. То је оно што ће нас спасити и од водених поплава и од поплаве греха и од поплаве јереси екуменизма. И само тако ако будемо радили, не само ми сабрани данас у овоме маленоме храму него цео наш народ, онда ће и Бог усвојити молитве светог Николаја и бити нам у помоћи, избавити нас и од једнога и од другога и од трећега потопа: од потопа воденога, од потопа греха и од потопа јереси. И тако ћемо онда заједно са светим Николајем трудити се у нашем животу да испунимо све јеванђеље Христово и тако припремимо себе за живот вечни у Царству небескоме где се и свети Николај с осталим угодницима Божијим налази.

Нека Господ прими данашње наше молитве, нека нас упути на пут покајања и нека нас избави од потопа речнога и од потопа греховнога и од потопа јеретичкога сада и увек и у векове векова. Амин.
Срећан и Богом благословен данашњи дан и данашњи празник и слава овога манастира. Мати Саро и теби и сестрама срећна слава.

(Срби на окуп / ФБ Репортер, 30. 5. 2014)



Categories: Српско православно стање

5 replies

  1. Sve je rekao !
    Rekao je zasto je Gospod poslao potop na Srbe, rekao je ko je kriv (ekumenizam, politicari, Evropa, Vatikan), rekao je da on danas slavi prenos mostiju koji se desio pre 1000 godina.
    Samo nije rekao sta su on i njegovi ucinili za stare, bolesne, gladne i promrzle u Obrenovcu. Niti je rekao sta ce on i SPC – osim molitve – uciniti za ljude koji su ostali bez icega.

  2. Стање ствари би требало да назива Артемија службено: монах Артемије. Владичански чин му је дао сабор СПЦ, али му га је и узео. Дакле, сабор је надлежан за давање чинова. Не може неко сам себи да га да.

  3. Владика Артемије ради оно на шта се обавезао у заклетви када је примио чин, за разлику од осталих епископа. Многи од њих су, како каже афоризам, продали веру за доручак – нису могли да чекају вечеру. Највећа опасност за српски народ долази од свејереси екуменизма, а својим учествовањем у издаји вере многи чланови Сабора кандидују тај Сабор за име које је историја Цркве доделила њему сличнима: разбојнички сабор.

  4. Владика Артемије не ради оно на шта се обавезао у заклетви и не држи се основних канона: Ништа не чините без Првога и епископ не може без благослова да служи у туђој епархији. Његова садашња канонска позиција је неодржива. За разлику од оца Ђуровића, мислим да он јесте још увијек владика, умировљени, јер није примио акт о лишавању чина. Црква би требало то да искористи и превазиђе небивали раскол у Србији. Чињеница да су у његовом свргавању са рашкопризренског трона учествовали бројни фактори, укључујући и политичке, опомиње да би требало да добије активно мјесто у Сабору и надзор над својом духовном дјецом, која треба да се врате у лоно Цркве и буду послушни надлежним епископима. Охрабрујуће је то што се на својој књизи о кривоверју владике браничевског, потписао само као епископ Артемије, не као „косовско-метохијски у егзилу“. Раскол ни крв мученичка не може да оправда, то добро знају обје стране и треба све да предузму, како би се у духу икономије превазишао. Што се тиче „духовног потопа“, мислим да су наши црквени поглавари „навијали воду на своју воденицу“: од геј параде, Кончите до екуменизма… Барем од Волтера и Лисабонског земљотреса ужаси природних (ако је ово била природна, а не по Вељи Абрамовићу експериментална) катастрофа, умањују вјеру и први задатак Цркве је да у таквим околностима укрјепи вјеру, наду и љубав у народу.

Оставите коментар