„Опомена за будућност да ово може да се деси. Не толико опомена држави – држава се изванредно снашла, влада је беспрекорно обавила свој посао, посебно ови људи који су били овде на терену.  За грађане је велика опомена. Ако смо их сви молили, упућивали апеле преко свих медија да се евакуишу и да послушају – данас су ваљда схватили да бисмо да је само било мало више сарадње, избегли људске жртве.“ Цитиране речи није изговорио неки „зен-мудрац“ већ најпознатији „пекач“ ракије у Србији, понекад и на дужности председника Србије: којим се грађанима Обреновца  (24. маја 2014, РТС) Томислав Николић обратио – оним потопљеним и удављеним, или оним потопљеним и неудављеним – остаће Велика Тајна.  „Материјалне жртве не могу да се избегну, али могу да се поправе, али људске жртве могу да се избегну, али не могу да се поправе“, додао је наш зен-председник, алудирајући да у земљи Србији ни људске жртве не могу да се избегну кад се угрожени „гица“ и одбија помоћ фантастично организоване Државе. 

Овај је текст дуго лутао између нестајања и настајања: из поштовања према жртвама и очајања због размера несреће изазване поплавама одлагао сам уобличавање овог чланка чија је главна теза, нећете веровати, у длаку иста закључку који се Томи јавила док је пекао ракију – КРИВИ СУ ГРАЂАНИ, то јест КРИВИ СМО МИ! Дошао је, дакле, и тај дан – уместо нпр. цитата Ф. М. Достојевског уводне речи су ми оне које је изговорио Т. Николић, а морам показати и извесну емпатију за случај Првог грађанина А. Вучића.

Наиме, МИ смо (кад кажем МИ – мислим на оне који су гласали за Вучића, на оне који су гласали за његове сателите, на оне чији су гласови отишли „у бунар“, као и на оне који су неизласком такође гласали за А. В.) натполовично изабрали да се за све у држави пита један човек: не треба заборавити да се гласало за листу АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – БУДУЋНОСТ У КОЈУ ВЕРУЈЕМО, а не за било какву странку, па ни за Српску напредну. Вера да „супермен из Фекетића“ може бити „надчовек“ за целу Србију довела је до тога да, малтене, држава буде једнако Вучић. Како се премијер „питао“ видели смо све, неки су нажалост то и осетили, али кључне су две ствари: 1) човек је изборима „овлашћен“ да ради ово како ради, и 2) уверен сам да он не може боље. Што су неки мислили да ће „ударити зубе“ а уместо тога је „стигла“ поплава – то није због тога (што рече аутор чији смо текст превели на Стању ствари) „што су људи по природи крвожедни пагани, већ зато што једноставно не постоји магични једнорог који сере шарене бомбоне“.

Додатно, мало се заборавило да смо МИ гласали (практично и) за прихватање срамног Бриселског споразума, да смо фактички „оверили“ предају и продају Косова и Метохије. Надали сте се да ће вас Вучић боље штитити од поплава него што је (са)чувао КиМ? А како смо радили тако нам је и Бог помогао.

Categories: Судбина као политика